Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su suvlasnici porodične stambene zgrade u ... u Ulici ... i to tužilac sa 204/360 idealnih delova, a tuženi sa 156/360 delova, tako da je tužilac vlasnik stana na spratu a tuženi stana u prizemlju. Tuženi je svoj deo nepokretnosti stekao po osnovu Ugovora o kupoprodaji overenog kod javnog beležnika dana 11.03.2016. godine, po osnovu koga je dozvoljen upis prava svojine tuženog i na predmetnom podrumu, a na koje rešenje je tužilac izjavio žalbu. Prema navedenom ugovoru o kupoprodaji, tuženi kupuje deo objekta i to stan u prizemlju, dvosoban od 70,35 m2 sa pripadajućim podrumom na katastarskoj parceli .. KO ... . Prodavci iz navedenog kupoprodajnog ugovor su VV i GG, čiji su pravni prethodnici DD, ĐĐ i EE kao kupci zaključili i overili kod suda dana 10.10.1960. godine Ugovor o kupoprodaji za deo nepokretnosti koji se sastoji od podruma ispod cele stambene zgrade u ulici ..., a koji se sastoji od dva veća i jednog manjeg odeljenja, sa pravom ulaza u podrum kroz kuhinju koja se nalazi u parteru. Tužilac je pravo svojine stekao po osnovu kupoprodajnog ugovora overenog pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu Ov ../78 od 13.09.1978. godine, koji je za predmet imao deo od 51/90 nepokretnosti na katastarskoj parceli .. KO ..., što predstavlja trosoban stan na spratu i pravo zajedničkog hodnika i prolaza sa ostalim suvlasnicima, kao i pravo korišćenja dvorišta u srazmernom delu. Predmetni podrum su VV i GG izdavale za stanovanje u periodu od 2007. godine do 2015. godine, uz plaćanje zakupnine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepenim presudama odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za predaju spornog podruma u suposed. Ocenjeno je da tužilac u smislu čl. 7. i 231. Zakona o parničnom postupku nije dokazao da je predmetni podrum zajednički deo zgrade, te da to iz pisanih dokaza i iskaza stranaka i svedoka ne proizilazi, već proizilazi da predmetni podrum pripada stanu tuženog i da se u isti ulazi iz stana tuženog, pa nije bilo mesta primeni člana 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, jer iz pisanih dokaza proizilazi da su pravni prethodnici tuženog kupili ceo podrum.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u nižestepenim presudama zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 18. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, zajednička svojina je svojina više lica na nepodeljenoj stvari kada su njihovi udeli odredivi ali nisu unapred određeni. Prema članu 19. stav 2. tog zakona, na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine.

Iz navedenih odredaba proizilazi da svi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine kako na zajedničkim delovima zgrade koji služe zgradi kao celini, tako i na njenim delovima koji služe samo vlasnicima nekih stanova kao posebnih delova zgrade. To dalje znači da svi vlasnici posebnih delova imaju i trajno pravo sukorišćenja onih delova zgrade koji služe zgradi kao celini, dok samo vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo trajnog korišćenja onih zajedničkih delova zgrade koji služe samo njihovim stanovima. Iz navedenog proizilazi i da se zajedničkom svojinom na delovima zgrada koji služe zgradi kao celini ne može raspolagati odvojeno od svojine na posebnom delu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužbeni zahtev tužioca za predaju spornog podruma u suposed nije mogao biti odbijen primenom pravila o teretu dokazivanja u smislu čl. 7. i 231. ZPP. Osnovano se revizijom ukazuje da sporni podrum nije mogao biti zasebni predmet kupoprodaje između pravnih prethodnika tuženog Ugovorom iz 1960. godine, jer je i tada na snazi bila zabrana prometa zajedničkim delovima zgrada, prema tada važećem Zakonu o svojini na delovima zgrada („Službeni list FNRJ“ 16/59). U postupku je iz iskaza svedoka utvrđeno da je tužilac u spornom podrumu držao svoje stvari i navraćao više puta nedeljno da se tu nalazi vodomer, te da se iz dvorišta vrata u podrum nisu zaključavala. S obzirom da pravo sudržavine prestaje derelikcijom, tužiočevo pravo moglo bi prestati samo u slučaju da je jasno i nedvosmisleno izjavio volju da neće koristiti sporni podrum, što ne proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja. Zato su obe nižestepene presude ukinute.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić