Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. U izjavljenoj reviziji tražila je naknadu troškova postupka po ovom vanrednom pravnom leku.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu odredbe člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04 i 111/09-u daljem tekstu: ZPP) koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem građevinskog inspektora tužene Opštine broj ... od 28.03.2003. godine naloženo je tužilji da u roku od jednog dana od prijema rešenja o svom trošku poruši objekte sagrađene na javnoj površini - restoran (kuhinju i salu) površine 80m2, izgrađen od čvrstog materijala i drveta iza postojećeg PVC kioska sa drvenom krovnom konstrukcijom pokrivenom limom i salonitom i krovnim propustom, kao i dva zida ispred kioska sa leve strane. Odlučujući o tužiljinoj žalbi drugostepeni upravni organ je, rešenjem ... br. ... od 13.05.2013. godine poništio označeno rešenje građevinskog inspektora tužene Opštine jer ga je doneo nenadležan organ, i predmet dostavio na dalji postupak Sekretarijatu za imovinskopravne i građevinske poslove Grada Beograda - Sektoru građevinske inspekcije. Taj organ uprave nije doneo novo rešenje o rušenju jer je tužilja do 05.05.2003. godine sama srušila dograđeni objekat i uklonila građevinski materijal i stvari iz objekta. Tužilja je 12.09.2003. godine podnela zahtev za legalizaciju već srušenog objekta. O tom zahtevu nije doneto posebno rešenje već je organ uprave tužene Opštine, dopisom ... od 28.01.2004. godine, obavestio tužilju da sporni objekat ne bi bio legalizovan i da postoji jer je izgrađen na javnoj površini.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak o neosnovanosti tužiljinog potraživanja naknade materijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilja je uz postojeći PVC kiosk, na javnoj površini bez prethodno pribavljene građevinske dozvole dogradila objekat od čvrstog materijala, što je protivno članu 24. stav 1. tada važećeg Zakona o izgradnji objekata („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 44/95 ... 43/01). U takvoj situaciji, prema članu 51. stav 1. tačka 3. navedenog zakona, građevinski inspektor je postupao u okviru svojih zakonskih ovlašćenja kada je naložio rušenje tog objekta. Takav objekat nije mogao biti legalizovan, pa je morao biti srušen, tako da je šteta koju je tužilja pretrpela prouzrokovana isključivo njenom krivicom - nepoštovanjem zakonskih propisa o izgradnji objekata.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužbeni zahtev u ovom sporu zasnovan je na odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Prema toj odredbi, pravno lice odgovara za štetu koju je njegov organ prouzrokovao trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Odgovornost pravnog lica uslovljena je neprimenjivanjem ili pogrešnim primenjivanjem određenih propisa, osim ako je reč o pogrešnom tumačenju zakona. Postojanje odgovornosti pravnog lica nije uslovljeno namerom ili grubom nepažnjom (postojanje namere ili grube nepažnje je pravno relevantno samo u regresnoj parnici).

U ovom slučaju, do rušenja tužiljinog objekta došlo je zbog pogrešnog tumačenja propisa o nadležnosti upravnog organa, jer je odluku o rušenju doneo građevinski inspektor opštinskog organa uprave umesto nadležnog upravnog organa Grada Beograda. Zbog toga, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilja nema pravo na naknadu štete od tužene Opštine jer je sporni objekat sagradila na javnoj površini bez prethodno izdate građevinske dozvole, a njegova legalizacija nije bila moguća.

Irelevantni su navodi revizije o donetoj međupresudi P 8817/10 od 24.06.2013. godine kojom je utvrđena obaveza tužene na naknadu štete, jer je ta presuda ukinuta rešenjem drugostepenog suda Gž 8437/13 od 21.01.2015. godine. Isti značaj imaju i revizijski navodi da je rušenje objekta započelo preduzeće koje je angažovao tuženi, s`obzirom da se tim navodima osporava utvrđeno činjenično stanje a iz tog razloga se, prema članu 398. stav 2. ZPP, revizija ne može izjaviti.

Shodno izloženom, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevu tužilje za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 149. stav 1. u vezi člana 161. stav 1. ZPP. Tužiljina revizija je odbijena pa joj zato i ne pripada pravo na naknadu troškova postupka po tom pravnom leku.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić