Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 10. stava 2. tog člana na koju se ukazuje izjavljenom revizijom.

Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP postoji ako je odlučeno o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost (član 16), odnosno ako je sud odbio da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan. Postojanje ove bitne povrede odredaba parničnog postupka tuženi ističe u reviziji, pozivajući se na odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 88/15). Navedenim zakonom, između ostalog, propisano je: da se pravo na vraćanje imovine (vraćanje oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu) po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu i primenom Osnovnog zakona o eksproprijaciji, odnosno Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (član 2. tačke 29. i 34); da se postupak po zahtevu (za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje) sprovodi po odredbama tog zakona, a da se na pitanja koja nisu uređena tim zakonom primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1); da se, radi vođenja postupka i odlučivanja o zahtevima za vraćanje imovine, kao i radi isplate novčane naknade i obeštećenja i obavljanja drugih poslova utvrđenih zakonom, osniva Agencija za restituciju (član 51. stav 1); da Agencija vodi postupak i odlučuje o zahtevima za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje (član 55. tačka 1).

Podnetom tužbom tužilac traži naknadu za zemljište koje je, tokom 1957. godine, oduzeto njegovom pravnom prethodniku i predato pravnom prethodniku tuženog radi stambene izgradnje, a da započeti postupak eksproprijacije nikada nije pravnosnažno okončan. Sledstveno tome, nema uslova za ustanovljavanje nadležnosti Agencije za restituciju koja bi odlučivala o pravu tužioca na novčano obeštećenje za imovinu oduzetu primenom Osnovnog zakona o eksproprijaciji („Službeni list FNRJ“, broj 28/47, 12/57), jer predmetna nepokretnost nije oduzeta pravnom prethodniku tužioca na osnovu pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji donetog na osnovu tog zakona. Nadležnost Agencije se u ovom slučaju ne može zasnovati ni na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, broj 52/58), s`obzirom da je nepokretnost od pravnog prethodnika tužioca oduzeta pre stupanja na snagu tog zakona, odnosno da ista nije predata u posed pravnom prethodniku tuženog radi izgradnje zgrade, u skladu sa članom 38. navedenog zakona.

Iz navedenih razloga, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, tuženi neosnovano ukazuje na postojanje označene bitne povrede odredaba parničnog postupka. Nisu osnovani ni revizijski navodi o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, jer ne postoji pravnosnažna presuda doneta u nekom drugom sporu između istih stranaka i o istom zahtevu, niti je o zahtevu koji je predmet ovog spora zaključeno sudsko poravnanje.

Prema utvrđenom činjeičnom stanju, vlasnik katastarske parcele ... KO ... površine 323,70 m2 bio je tužiočev otac BB (umro ....1944. godine). Na predlog Preduzeća „Energoprojekt“ iz Beograda pokrenut je tokom 1957. godine postupak za eksproprijaciju navedene parcele radi izgradnje stambene zgrade. Na molbu navedenog preduzeća, pre donošenja rešenja o eksproprijaciji, Sekretarijat za finansije Narodnog odbora Grada Beograda je 14.06.1957. godine doneo rešenje da se to preduzeće uvede u posed navedene parcele. Preduzeće „Energoprojekt“ iz Beograda je u posed predmetne parcele uvedeno 09.07.1957. godine i na toj parceli (i na parcelama ... i ... KO ...) započelo izgradnju zgrade u ulici ... broj ... u ..., čija je gradnja odobrena odlukom (građevinskom dozvolom) Odeljenja za komunalne poslove Narodnog odbora Opštine Vračar od 08.05.1957. godine. Upravni organ Narodnog odbora iste opštine je 25.11.1960. godine označenom preduzeću izdao dozvolu za korišćenje izgrađenih stanova u višespratnoj stambenoj zgradi u ulici ... broj ... u ..., na parceli ... KO ... u površini od 323,70 m2. Postupak eksproprijacije predmetne parcele obustavljen je zaključkom Sekretarijata za finansije Narodnog odbora Grada Beograda od 28.04.1959. godine, jer je ista sa 26.12.1958. godine, danom stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta postala društvena svojina, kao neizgrađeno građevinskog zemljište. Preduzeće „Energoprojekt“ iz Beograda (osnovano rešenjem Vlade Narodne Republike Srbije od 11.07.1951. godine) upisano je u registar 22.06.1955. godine i brisano je 03.01.1979. godine, kao radna organizacija sa ograničenom supsidijernom odgovornošću osnovnih organizacija udruženog rada, usled organizovanja u Složenu organizaciju udruženog rada „Energoprojekt“ iz Beograda. Ova složena organizacija udruženog rada je docnije vršila usklađivanje sa Zakonom o preduzećima (upisana 12.01.1990. godine kao „Energoprojekt holding korporacija“) i izmene u pravnom statusu (upisana 13.06.1991. godine kao „Energoprojekt holding“ DD u mešovitoj svojini), da bi od 30.06.2000. godine poslovala kao „Energoprojekt holding“ AD, sa kojim nazivom i statusom je upisana - preneta u registar Agencije za privredne registre. Tužiocu i njegovim pravnim prethodnicima nije isplaćena naknada za oduzeto zemljište. Tržišna vrednost zemljišta, po izveštaju Poreske uprave - Filijala Vračar od 12.01.2018. godine, iznosi 100.000,00 dinara po 1 m2.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Pravo na imovinu predviđa i član 58. Ustava Republike Srbije, tako što jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, i propisuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Od pravnog prethodnika tužioca oduzeto je neizgrađeno građevinsko zemljište, katastarska parcela ... KO ... u površini od 323,70 m2. U posed tog zemljišta uveden je pravni prethodnik tuženog pre donošenja rešenja u postupku eksproprijacije, koji je pokrenut na njegov predlog kao korisnika eksproprijacije. Pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji koje bi bilo pravni osnov za određivanje naknade nikada nije doneto. Pravni prethodnik tuženog je predmetno zemljište priveo planiranoj nameni - izgradio stambenu zgradu, zbog koje je i pokrenut postupak eksproprijacije. Tužiocu i njegovim pravnim prethodnicima nije isplaćena naknada za oduzeto zemljište, što znači da su oni lišeni svoje imovine u javnom interesu ali bez isplate naknade po tržišnim kriterijumima.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava po pitanjima stranačke legitimacije, osnova tužbenog zahteva, zastarelosti i visine određene naknade.

Na spornoj parceli pravo svojine imao je tužiočev otac BB koji je umro ... 1944. godine. U pogledu te imovine, do dana objavljivanja Zakona o nasleđivanju („Službeni list FNRJ“, broj 20 od 11.05.1955. godine), nije doneta pravnosnažna odluka o nasleđu, niti je nasleđe sporazumno, deobom ili na drugi način konačno uređeno. Zbog toga se, na osnovu člana 242. navedenog zakona, na nasleđe ove imovine primenjuje taj zakon. Prema odredbama tog zakona: nasleđivati se mogu stvari i prava koja pripadaju pojedincima (član 2); na osnovu zakona nasleđuju umrlog svi njegovi potomci, njegovi usvojenici i njegovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci, s`tim što ova lica nasleđuju po naslednim redovima (član 9); zaostavštinu umrlog nasleđuju pre svih njegova deca i njegov bračni drug na jednake delove (član 10); smrću lica otvara se njegovo nasleđe (član 128. stav 1); naslednik može biti samo lice koje je u životu u trenutku otvaranja nasleđa (član 130. stav 1); zaostavština umrlog lica prelazi po sili zakona na njegove naslednike u trenutku njegove smrti (član 135).

Smrću vlasnika zemljišta (... 1944. godine) otvoreno je njegovo nasleđe i tada su na nasleđe pozvani tužilac - sin ostavioca (rođen .... godine) i njegova majka - supruga ostavioca VV (umrla ... 1984. godine), koji su imovinu ostavioca nasledili na jednake delove. Tužilac je jedini naslednik pokojne VV i zato jedino aktivno legitimisan da za oduzetu imovinu traži naknadu.

U posed spornog zemljišta stupilo je Preduzeće „Energoprojekt“ iz Beograda, koje je isto privelo nameni tako što je izgradilo stambenu zgradu. Ovo preduzeće je brisano iz registra 03.01.1989. godine usled organizovanja u Složenu organizaciju udruženog rada „Energoprojekt“ iz Beograda, koja je naknadno izvršila usklađivanje sa Zakonom o preduzećima i promene svog pravnog statusa, tako do sada posluje pod nazivom iz tužbe. Dakle, tuženi je nesumnjivo sledbenik preduzeća koje je 09.07.1957. godine uvedeno u posed zemljišta i koje je zemljište privelo planiranoj nameni, pa je zato i pasivno legitimisan u ovom sporu.

Pravni osnov zahteva je naknada za „faktičku eksproprijaciju“, koja postoji uvek kada se na zemljištu u svojini nekog lica grade objekti bez prethodno donetog rešenja o eksproprijaciji. Upravo taj pravni osnov postoji u ovom slučaju jer je pravni prethodnik tuženog izgradio zgradu na zemljištu u svojini pravnog prethodnika tužioca, bez donetog rešenja o eksproprijaciji i naknade određene u skladu sa tada važećim Zakonom o eksproprijaciji, ili u skladu sa Zakonom o nacionalizaciji najamih zgrada i građevinskog zemljišta (član 46. stav 2), s`obzirom da nikada nije doneto rešenje o predaji zemljišta u posed opštini ili drugom korisniku radi izgradnje građevinskih i drugih radova kojima se zemljište privodi namenjenoj svrsi (član 38).

Podnošenje zahteva ranijeg vlasnika, odnosno njegovih naslednika radi isplate naknade za eksproprisano - faktički eksproprisanu nepokretnost nije vezano ni za kakav rok, da bi mogla da teče zastarelost po članu 361. Zakona o obligacionim odnosima.

Visina naknade određena je prema tržišnoj vrednosti zemljišta, što je u skladu sa članom 58. stav 2. Ustava Republike Srbije. Tržišna vrednost zemljišta utvrđena je na osnovu izveštaja Poreske uprave (analognom primenom člana 42. Zakona o eksproprijaciji), na osnovu podataka o tržišnoj vrednosti istih ili sličnih nepokretnosti.

Tuženi nije dokazao (član 231. stav 2. ZPP) da je tužiocu ili njegovom pravnom prethodniku određena nakanda za nacionalizovano zemljište, u skladu sa članovima 59. i 60. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi tužioca za sastav odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni za vođenje ove parnice, zbog čega je, primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić