Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ...10/23- dr. zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kuršumliji K 289/14 od 15.04.2016. godine obe stranke su oglašene krivima i to: tužilac zbog krivičnog dela uvrede iz člana 170. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika izvršenog na štetu tuženog jer je dana 08.09.2014. godine oko 19.15 sati sa umišljajem i u uračunljivom stanju u kladionici „VV“ ustao, uhvatio se za genitalije i bez ikakvog povoda i razloga se obratio tuženom pogrdnim rečima (bliže navedenim u toj odluci), a kada ga je tuženi upozorio da se tako ne ponaša i zahtevao da napusti njegov lokal, tužilac ga je na vratima pesnicom udario u predelu leve strane vrata i vilice, dok je tuženi oglašen krivim zbog krivičnog dela laka telesna povreda izvršenog na štetu tužioca, dana 08.09.2014. godine u 19,30 sati u ... u sportskoj kladionici „VV“ u stanju uračunljivosti i sa umišljajem tako što je, kada je tužilac ustao sa stolice i pošao prema izlaznim vratima više puta udario tužioca pesnicom po glavi, gurnuo tužioca na izlaznim vratima zbog čega je tužilac pao dok je ležao tuženi ga je šutirao, kojom prilikom je tužilac zadobio povrede u vidu otoka kolena, oguljotine levog lakta, otoka palca desne ruke sa krvnim podlivom ispod noktne ploče i nagnječenja sa krvnim podlivom u predelu temenoslepoočnog dela glave dužine 5 do 8 cm, širine 2 cm usled, zbog čega su osuđeni na kazne bliže navedene u toj odluci. U postupku vansudskog obeštećenja tuženi je isplatio tužiocu iznos od 30.000,00 dinara. Veštačenjem preko veštaka medicinske struke utvrđeno je da se povrede koje je tužilac zadobio zbirno kvalifikuju kao laka telesna povreda na gornjoj granici sa teškom telesnom povredom, pri čemu je povreda levog kolena i sama predstavljala laku telesnu povredu na gornjoj granici, dok ostale pojedinačno nisu izlazile iz okvira lakih telesnih povreda, da je životna aktivnost tužioca umanjena za 10%, da je trpeo fizičke bolove i strah čiji su intenzitet i dužina trajanja bliže navedeni u nalazu da i da je došlo do naruženosti odnosno umanjenje estetskog izgleda kod tužioca u vidu hramanja pri hodu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, pozivajući se na se na odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbe člana 192. ovog zakona. Ocenili su da pravičnu naknadu nematerijalne štete tužiocu predstavljaju: za duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti 45.000,00 dinara, za fizičke bolove 45.000,00 dinara, za strah 45.000,00 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti 15.000,00 dinara, ukupno iznos od 150.000,00 dinara. Zaključili su da postoji doprinos tuženog nastanku štete od 80%, imajući u vidu da se pre zadobijanja povreda tužilac bez ikakvog povoda i razloga obratio tuženom pogrdnim rečima, a kada ga je tuženi upozorio da se tako ne ponaša i zahtevao da napusti njegov lokal, tužilac ga je na vratima udario pesnicom u predelu leve strane vrata i vilice, zbog čega je i on pravnosnažno osuđen i to na način bliže opisan u izreci krivične presude, tako da nanošenje lake telesne povrede tužiocu predstavlja posledicu afektnog stanja u kome se nalazio tuženi, vidno isprovociran prethodnim ponašanjem tužioca, zbog čega treba da mu naknadi samo srazmernio deo nematerijalne štete od 20%. Kako je u vansudskom postupku tuženi isplatio tužiocu 30.000,00 dinara koji iznos predstavlja 20% od pretrpljene štete, tužbeni zahtev tužioca je neosnovan.

Vrhovni sud nalazi da je zbog brojnosti ove vrste sporova (naknada nematerijalne štete) i protivrečnih odluka u pogledu spornog pitanja koje se odnosi na visinu pravične naknade nematerijalne štete zavisno od težine i brojnosti pretrpljenih povreda, kao i stepena obeštećenja u postupku vansudske isplate potrebno ujednačiti sudsku praksu. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova nije pravilno zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Pre svega, odmeravajući visinu pravične naknade nematerijalne štete tužiocu u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) u vezi odredbe člana 232. ZPP (slobodna ocena) nižestepeni sudovi su zanemarili činjenicu da je kritičnom prilikom tužilac zadobio više povreda koje se zbirno kvalifikuju kao laka telesna povreda na gornjoj granici sa teškom telesnom povredom, što je dovelo do umanjenja životne aktivnosti kod tužioca od 10% i do naružnosti u vidu hramanja, usled kojih povreda je trpeo fizičke bolove (jakog, srednjeg i niskog intenziteta) i strah čiji su intenzitet i dužina trajanja bliže opisani u nalazu veštaka. Zbog toga se ne može prihvatiti kao pravilno stanovište nižestepenih sudova da visinu pravične naknade štete tužiocu predstavljaju iznosi navedeni u nižestepenim odlukama.

Pored toga, pravilna primena materijalnog prava nalagala je da nižestepeni sudovi visinu pravične naknade štete utvrde u vreme vansudske isplate od strane tuženog (u iznosu od 30.000,00 dinara) za svaki od traženih vidova nematerijalne štete, što je ovde izostalo. Naime, nije razjašnjeno kada je izvršena vansudska isplata. Kada dođe do vansudske isplate, kao što je to ovde slučaj, sudovi imaju obavezu da, imajući u vidu kvalifikaciju telesnih povreda koje je oštećeni zadobio (u konkretnom slučaju laka telesna povreda na granici sa teškom telesnom povredom) i utvrđeni stepen umanjenja životne aktivnosti (u konkretnom slučaju od 10%), intenzitet i dužinu trajanja fizičkih bolova i straha i stepen naruženosti (u konkrtenom slučaju u vidu hramanja) utvrde pravičnu naknadu štete za svaki vid štete u vreme vansudske isplate prema kriterijumima važećim u to vreme, ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja, a potom utvrde visinu pravične naknade štete za svaki vid štete u vreme presuđenja prema kriterijumima važećim u to vreme, ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja, te da ukoliko postoji doprinos oštećenog nastanku štete, ocene da li je i u kojoj meri vansudskom isplatom nadoknađena šteta, odnosno koliko iznosi nenadoknađeni deo štete i da li i u kojoj meri štetnik treba da mu naknadi štetu.

Imajući u vidu da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni sud je ukinuo nižestepene odluke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje da bi se utvrdile navedene bitne činjenice od kojih zavisi obim, odnosno visina tražene naknade štete.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Iz izloženih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković