U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac, Dragane Marinković, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Stanisavljević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade rehabilitacione štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7654/2018 od 06.06.2019. godine, u sednici održanoj 21.05.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7654/2018 od 06.06.2019. godine, u preinačujućem odbijajućem delu stava drugog i u stavu trećem izreke.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenog protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7654/2018 od 06.06.2019. godine u stavu prvom izreke kojim je potvrđena odluka o odbijajućem delu tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke kojim je potvrđena odluka o odbijajućem delu tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7654/2018 od 06.06.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16004/17 od 15.05.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i tužena obavezana da tužiocu isplati : -na ime naknade nematerijalne štete 2.000.000,00 dinara i -na ime podneska upućenog organu uprave – Komisiji za rehabilitaciono obeštenje iznos od 11.250,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev za isplatu iznosa preko dosuđenog od 2.000.000,00 dinara do traženog iznosa od 4.392.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu iznosa preko dosuđenih 11.250,00 dinara do traženih 322.500,00 dinara, na ime materijalnih troškova krivičnog postupka i podneska organu uprave – Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje. Stavom četvrtim izreke, tužba je odbačena u delu zahteva u kome je tužilac tražio da se tužena obaveže na uplatu PIO fondu radnog staža u trajanju od dve godine. Stavom petim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka od 70.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7654/2018 od 06.06.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16004/17 od 15.05.2018. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o naknadi materijalne štete u iznosu od 11.250,00 dinara, kao i u stavovima drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog, kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete, tako što je tužena obavezana da tužiocu isplati iznos od 1.200.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, dok je za iznos od 800.000,00 dinara, tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka od 36.750,00 dinara. Zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka je odbijen (stavom četvrtim izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, i to u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca na preinačujući deo drugostepene presude dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403.stav 2.tačka 2. Zakona o parničnom postupku jer je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Ispitujući pobijanu presudu u preinačujućem delu, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Subotici Reh 12/16 od 20.10.2016. godine, kojim je utvrđeno da su ništave presude Vojnog suda pri komandi NSK posl.br. 1K. 13/99 od 17.04.1999. godine i Vrhovnog vojnog suda K-47/99 od 05.05.1999. godine, kojim je tužilac oglašen krivim da je izvršio krivično delo odbijanja primanja i upotrebe oružja iz člana 202.stav 1., u vezi sa članom 226.stav 1. KZ SRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina, a kojim presudama je tužiocu povređeno pravo na prigovor savesti, pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti, kao i pravne posledice tih odluka. Tužilac je bio u zatvoru u periodu od 04.04.1999. godine do 04.04.2000. godine, ukupno 366 dana, jer mu je po zahtevu za vanredno ublažavanje, kazna smanjena na jednu godinu. Prilikom privođenja i odvođenja u vojni zatvor, tužilac je pretrpeo fizičku i psihičku torturu, jer se pozvao na prigovor savesti. U vreme izdržavanja kazne zatvora imao je porodicu sa troje dece i brinuo o bolesnoj majci, radio je u BB kao ... . Usled ove osude je izgubio posao. Pre podnošenja tužbe tužilac se 28.04.2017. godine, obraćao tuženoj sa zahtevom za naknadu štete, koja ga je uputila da svoja prava ostvari pred nadležnim sudom.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odlučujući o visini adekvatne novčane satisfakcije za pretrpljenu nematerijalnu štetu tužiocu dosudio 2.000.000,00 dinara, a odbio u preostalom delu za iznos od 2.392.000,00 dinara. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu dosuđene naknade nematerijalne štete i istu smanjio na 1.200.000,00 dinara, odbijajući je za iznos od 800.000,00 dinara.

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo iz člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, br. 92/2011 od 07.12.2011. godine, u primeni od 14.12.2011. godine) kada su ocenili da tužiocu kao rehabilitovanom licu pripada pravo na rehabilitaciono obeštećenje u vidu naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Međutim, prilikom odlučivanja o visini dosuđene naknade u smislu člana 200. stav 2. ZOO, Apelacioni sud u Beogradu pravilno smatra da tužiocu pripada pravična naknada u iznosu od 1.200.000,00 dinara, koja mu može predstavljati satisfakciju za pretrpljene duševne bolove. Prilikom oddlučivanja o visini dosuđene naknade imao je u vidu ugled i čast koju je tužilac uživao u svojoj sredini, vreme provedeno u zatvoru u trajanju od 366 dana, razloge zbog kojih je lišen slobode, njegove porodične prilike i činjenicu da je u tom periodu jedini izdržavao svoju porodicu sa troje maloletne dece i brinuo o bolesnoj majci, kao i opšte poznate društvene okolnosti koje su postojale u vreme njegovog hapšenja i boravka u zatvoru. Nadalje, pravilno je imao u vidu i dužinu čekanja na satisfakciju koja je delimično ostvarena i činjenicom da je tužilac rehabilitovan a presude kojima je bio osuđen poništene sa svim pravnim posledicama, što je svakako i umanjilo duševne bolove koje tužilac trpi. Pravilno je cenjena i ekonomska moć društva u kome se naknada dosuđuje, zbog čega je pravilno preko iznosa dosuđenog drugostepenom presudom do traženog iznosa tužbeni zahtev tužioca odbijen.

Odluka o troškovima postupka (sadržana u trećem stavu izreke pobijane odluke) pravilno je doneta na osnovu člana 153. i 154. ZPP.

Kako se revizijom ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414.stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404.stav 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. ZPP, jer se u konkretnom slučaju radi o činjeničnom pitanju koje se rešava u svakom pojedinačnom slučaju.

Po članu 403. stav 3. ZPP, revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Revizija tužioca u preostalom odbijajućem delu, nije dozvoljena, jer pobijani deo pravnosnažne presude kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete za iznos od još 2.392.000,00 dinara, očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, pa revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić