Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao presudu u pobijanom delu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Činjenice za odluku o postavljenom tužbenom zahtevu potpuno su i pravilno utvrđene.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ćerka BB, koji je streljan u Pirotu ...1944. godine i rehabilitovan zbog povrede prava na život pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Leskovcu Reh 25/16 od 16.04.2018. godine. U vreme smrti oca tužilja je bila stara 3 godine 5 meseci i 27 dana, u to vreme nije imala svest o težini i ozbiljnosti situacije, ali je rasla sa majčinom tugom. Kasnije, kada je saznala o okolnostima pod kojima joj je otac lišen života osećala je strah, nelagodnost, nesigurnost, bila je lišena roditeljske ljubavi, zbog čega je trpela duševne bolove jakog intenziteta koji su se tokom vremena smanjivali.

Polazeći od ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud, na osnovu odredbi članova 26. stav 4. u vezi člana 21. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, te članova 154, 155. i 200. Zakona o obligacionim odnosima nalazi da tužilji kao ćerki rehabilitovanog lica pripada naknada štete u visini od 1.000.000,00 dinara.

Za razliku od prvostepenog suda, drugostepeni sud sa polazištem na navedeno materijalno pravo, kao merodavno, zaključuje da je u konkretnom slučaju reč o jedinstvenoj naknadi, te da se tužilji pruža primerena satisfakcija iznosom od 500.000,00 dinara. Drugostepeni sud napominje da pravična naknada ne sme biti cilj, već sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, tako da ne može pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne sledi da su pokojni otac tužilje, odnosno tužilja u utvrđenim političkim okolnostima kada je pokojni BB lišen života, bili lišeni slobode, pa ne postoji pravo tužilje na naknadu zbog toga što je rasla bez roditeljskog staranja, kao posebnom osnovu za naknadu rehabilitacione štete u smislu odredbi člana 21. stav 1. i člana 7. stav 5. Zakona o rehabilitaciji.

Tužilja u reviziji ne konkretizuje razloge koji bi u svrhu pravilne primene materijalnog prava nalagali dopunu činjeničnog utvrđenja.

U konkretnom slučaju, tužilja bila u uzrastu od tri godine kada joj je otac streljan, pa nije imala zrelost koja je omogućavala formiranje svesti o gubitku roditelja. Međutim, ona je trepela duševne bolove tokom odrastanja i sagledavanja posledica gubitka oca, pa je drugostepeni sud pravilno odlučio o visini naknade nematerijalne štete, ceneći da je streljanje bilo rezultat političkih okolnosti i da je odlukom suda utvrđeno kršenje osnovnih ljudskih prava. Rast tužilje bez roditeljskog staranja je posledica smrti oca, a iz napred navedenih materijalnopravnih odredbi na kojima je zasnovana pobijana presuda, nesumnjivo je da je reč o jednom vidu nematerijalne štete za koji zakon predviđa pravo na novčanu naknadu.

Uz zahtev za dosudu parničnih troškova punomoćnik tužilje nije priložio potvrdu nadležnog organa da se nalazi u sistemu plaćanja poreza na dodatu vrednost, pa je pravilno drugostepeni sud odlučio i o parničnim troškovima na osnovu odredbi članova 153. stav 2, 154, 163. stavova 1. - 4. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković