Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Gradimir Nikolić, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo spoljnih poslova, koju zastupa Državni pravobranilac iz Beograda, uz učešće umešača na strani tužene Preduzeća „Dipos“ D.O.O. iz Beograda, čiji je punomoćnik Zoran Karlović, advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 4572/2017 od 27.02.2019. godine, u sednici veća održanoj 24.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 4572/2017 od 27.02.2019. godine i predmet vraća tom sudu radi ponovnog odlučivanja o žalbama tužene i umešača na strani tužene.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P 41768/13 od 14.04.2015. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilja, pa je obavezana tužena da im na ime naknade štete zbog nekorišćenja ½ dela kp. br. .. upisane u list nepokretnosti broj .. KO ... za period od 04.08.2003. godine do 31.12.2011. godine solidarno isplati iznos od 8.797.960,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.10.2014. godine pa do isplate. Obavezana je tužena da tužiljama solidarno naknadi troškove postupka u iznosu od 1.546.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.04.2014. godine pa do isplate.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 4572/2017 od 27.02.2019. godine, preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja u celini. Preinačio je rešenje o troškovima postupka sadržano u drugom stavu izreke prvostepene presude tako što je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove. Odbio je zahtev umešača da mu tužilje naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 152.300,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda tužilje su izjavile blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. istog zakona, pa je ocenio da je revizija tužilja dozvoljena i da je osnovana.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su tužilje nosioci prava korišćenja ukupno na ½ dela kp broj .. KO ... (ranije oznake kp br. .. KO ...), upisane u list nepokretnosti broj .. KO ..., kao voćnjak I klase. Dana 02.12.1958. godine katastarska parcela .. otpisana je iz zk.uloška .. i upisana u A list zknj uložak .. u koji se prenosi i upis, a od 09.03.1957. godine pravo vlasništva na zemljištu uknjiženo u korist VV se sa udelom od po ¼ prenosi u korist GG i DD (pravni prethodnici tužilja), a pravo vlasništva na ½ dela se prenosi u korist ĐĐ. Tokom 1967. godine uknjiženo je pravo korišćenja na ½ dela ove parcele sa ĐĐ u korist Preduzeća za gazdovanje zgradama i stanovima stranih diplomatskih i konzularnih predstavnika. Tokom 1997. godine izvršeno je brisanje društvene svojine i zemljište je upisano kao državna svojina u vlasništvu Republike Srbije. Na susednoj parceli koja je nosila oznaku katastarska parcela .. se nalazi porodična stambena zgrada koju je EE prodala SFRJ ugovorom od 03.04.1964. godine. Predmet ove kupoprodaje je porodična stambena zgrada u ulici ... broj .. u ... koja se nalazi na kp .. u površini od 1252,40 metara i na katastarskoj parceli .. u površini od 1.195,90 m2 KO ..., upisanoj u zknj. uložak .. koja je postala vlasništvo tužene. Stambena zgrada u ulici ... broj .. (raniji naziv ulice ...), u vlasništvu je tužene od 1964. godine i uneta je fond Preduzeća za gazdovanje zgradama i stanovima stranih diplomatskih i konzularnih predstavništva prema stanju na dan 31.12.1966. godine. Zemljište koje je predmet spora koristi se kao dvorište rezidencijalne zgrade koju tužena izdaje stranim diplomatskim i konzularnim predstavništvima, a koja je od 2007. godine izdata u zakup Sjedinjenim Američkim Državama, na osnovu zaključenog ugovora. Tužena je izdavanje rezidencijalne zgrade obavljala najpre preko preduzeća za gazdovanje zgradama i stanovima stranih diplomatskih i konzularnih predstavništva, diplomatsko stambenog preduzeća koje je prestalo da postoji, a kasnije preko Preduzeća „Dipos“ D.O.O, ovde umešača. Pravni prethodnici tužilja, a ni tužilje, zbog toga nisu mogle da koriste spornu katastarsku parcelu iako su u sukorišćenju sa ½ dela zbog toga trpele štetu. Radi naknade pretrpljene štete tužilje su podnosile tužbu sudu, pa je tako presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu broj P 8125/75-79 od 20.12.1979. godine, Preduzeće za gazdovanje zgradama i stanovima stranih diplomatskih i konzularnih predstavništva iz Beograda, bilo obavezano da tužiljama nadoknade štetu zbog nekorišćenja navedenog dela parcele za period od 18.04.1972. godine do 1977. godine u visini izgubljene dobiti za cenu ruža i gladiola, kao najpogodnije i najrentabilnije. Potom je u parnici pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P 4688/79 zaključeno poravnanje pred kojim je tuženo preduzeće čiji je pravni posrednik Diplomatsko stambeno preduzeće iz Beograda obavezano da tužiljama nadoknadi štetu zbog nekorišćenja predmetnog zemljišta do 20.03.1985. godine. U sledećoj parnici je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P 1675/85 zaključeno poravnanje 03.10.1985. godine kojim je obavezan tuženi RO Diplomatsko stambeno preduzeće iz Beograda da tužiljama isplati štetu na ime naknade za korišćenje spornog zemljišta za period od 01.04.1985. godine do 30.03.1990. godine. Nakon toga tužiljama više nije isplaćivana naknada zbog nekorišćenja katastarske parcele. Tužena je na osnovu ugovora zaključenog 22.07.2009. godine sa preduzećem „Dipos“ D.O.O. (umešač u ovoj parnici) i aneksa toga ugovora dala ovom preduzeću na privremeno korišćenje, upravljanje i održavanja bez prava raspolaganja, osim davanja u zakup i bez upisa prava korišćenja u javne knjige, nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije namenjene za smeštaj diplomatsko konzularnih predstavništava, diplomatskih i drugih stranih predstavnika, trgovinskih i drugih predstavništava i predstavnika u Republici Srbiji. Tužena nikada sa tužiljama nije uredila način korišćenja sporne parcele. U toku ove parnice tužilje su Republičkoj direkciji za imovinu dostavile ponudu za prodaju njihovog dela prava korišćenja sporne katastarske parcele, ali do dogovora nije došlo. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka je utvrđeno da je na ovoj parceli (deo tužilja je 584 m2) najrentabilnije gajenje ruža i gladiola, jer se zemljište vodi kao voćnjak I klase, pa je utvrđeno da za period od 04.08.2003. godine do 31.12.2011. godine izgubljena zarada iznosi 8.797.960,00 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev osnovan jer su tužilje onemogućene da vrše svoje pravo sukorišćenja na ½ dela sporne katastarske parcele u utuženom periodu, da im je svojevremeno isplaćivana naknada štete po tom osnovu prema sudskoj presudi i prema zaključenim poravnanjima. Ocenio je da je tužena odgovorna za nastalu štetu tužilja, pa je na osnovu člana 185. stav 4, člana 189. stav 1, 2. i 3. kao i člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa članom 219. istog zakona, obavezao tuženu da isplati tužiljama naknadu štete sa kamatom počev od dana dospelosti potraživanja 15.10.2014. godine (datum donošenja dopunskog nalaza veštaka), pa do isplate.

Suprotno, drugostepeni sud je ocenio da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da tužiljama pripada naknada štete u visini utvrđenoj nalazom veštaka iz oblasti hortikulture. Naveo je da je tužiljama povređeno pravo na nesmetano uživanje imovine u smislu odredaba člana 1. Prokola 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima zbog de facto izvršene eksproprijacije, jer im je oduzeto pravo korišćenja parcele bez formalnog akta eksproprijacije, te da bi im pripadala naknada za oduzimanje zemljišta, s tim da pravo na novčanu naknadu po tom osnovu (u smislu člana 42. Zakona o eskproprijaciji) ne isključuje njihovo pravo da traže naknadu štete kao nosioci prava korišćenja na predmetnom zemljištu koje ne mogu da koriste jer im ga je tužena oduzela i sada ga daje u zakup trećim licima. Pri tom tužiljama ne isplaćuje naknadu po tom osnovu koju im je svojevremeno isplaćivalo Preduzeće za gazdovanje zgradama i stanovima stranih diplomatskih i konzularnih predstavništva iz Beograda, te njegov pravni sledbenik. Ocenio je da su tužilje mogle da traže naknadu štete od tužene po osnovu rentiranja parcele kao korist koju tužena ima od upotrebe parcele na kojoj tužilje imaju pravo sukorišćenja, ali da one takav zahtev u ovom postupku nisu tražile, već su postavile zahtev za naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nekorišćenja parcela za uzgoj navedenih vrsta cveća, a nisu dokazale da su to inače radile, kao ni da se zemljište koristi za tu svrhu, jer se u konkretnom slučaju radi o gradskom građevinskom zemljištu koje se u listu nepokretnosti vodi kao voćnjak I klase. Iz tih razloga je zaključio da tužbeni zahtev tužilja valja odbiti u celini.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno obrazloženje drugostepenog suda. U situaciji kada su sudovi utvrdili osnov za naknadu štete koju tužilje trpe dugi niz godina prouzrokovane radnjama tužene, poteškoće oko utvrđenja visine štete ne može da bude razlog za odbijanje tužbenog zahteva. Naime, visinu pretrpljene štete sudovi su morali da utvrde makar i po slobodnoj proceni primenom člana 232. ZPP koji se primenjuje ukoliko se naknada štete ne može utvrditi odnosno ukoliko se može utvrditi visina štete, ali sa nesrazmernim teškoćama. Tačno je da tužilje nisu dokazale da bi one uzgajale cveće na toj parceli niti da su to ikada činile, međutim tužilje su takav zahtev postavile zato što im ranije pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu od 20.02.1979. godine dosuđena naknada štete za period od 18.07.1972. godine do kraja 1977. godine upravo u visini izgubljene dobiti, kao da su gajile ruže i gladiole kao najpogodnije i najrentabilnije na spornom delu katastarske parcele. Drugostepeni sud je morao imati u vidu ovu činjenicu zbog koje su tužilje i u ovoj parnici postavile tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti po osnovu gajenja cveća, a ne po osnovu izgubljene zakupnine. Kako sud nije vezan pravnim osnovom postavljenog tužbenog zahteva (član 192. stav 4. ZPP), a imajući u vidu nesumnjivo utvrđenu činjenicu da tužena tužiljama čini štetu, bilo je potrebno da drugostepeni otvori raspravu pred drugostepenim sudom (član 383. ZPP) i raspravi pitanje sporne visine naknade. U spisu se inače nalazi ugovor o zakupu koji je tužena zaključila 08.03.2007. godine sa Sjedinjenim Američkim Državama u kojem je ugovorena zakupnina od 2.800 USD mesečno (druge ugovore je tužena odbila da dostavi sudu). Priključeni ugovor je svakako orijentacija za utvrđivanje visine naknade štete koju tužilje trpe. Tužena je imala mogućnosti da izbegne da tužiljama pričinjava štetu. Dugi niz godina izdaje u zakup zemljište na kome tužilje imaju pravo sukorišćenja ne isplaćujući im njihov deo zakupnine, a one bi inače trebale da budu suzakupodavci zajedno sa tuženom. Postoje i drugi načini da se sporno pitanje između stranaka razreši. Tužilje su ponudile prodaju svog prava, ali do dogovora nije došlo. U takvoj situaciji tužena je dužna da obešteti tužilje na osnovu članova 154, 155, 185 i 189 Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilja osnovana, pa je odlučeno kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić