Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zakonski zastupnik tuženog je VV. Tužilac je bio zaposlen kod tuženog.

Dana 26.10.2012. godine tužilac i tuženi, čiji je zastupnik VV, zaključili su ugovor o zajmu kojim je u članu 1. konstatovano da je tužilac na zajam tuženom u gotovom, na ruke VV, isplatio iznos od 90.150,00 evra. Članom 2. ugovora ugovoreno je da se zajmoprimac obavezuje da zajam vrati do 26.10.2014. godine. Članom 3. ugovora predviđeno je da ukoliko iznos zajma ne bude vraćen u roku, zajmodavac dugovani iznos sa zakonskom zateznom kamatom od 27.10.2014. godine može naplatiti putem menice koju izdaje zajmoprimac na dan 26.10.2012. godine bez protesta. Ugovor je za zajmodavca potpisao tužilac, a za zajmoprimca VV sa pečatom tuženog. Ugovor je sačinjen na dokumentu sa memorandumom tuženog. Tužilac je iznos koji je naveden u ugovoru o zajmu isplaćivao zakonskom zastupniku tuženog sukcesivno u periodu od kraja 2008. godine do zaključenja ugovora.

Tuženi je kao obezbeđenje ugovora o zajmu izdao 26.10.2012. godine menicu popunjenu na iznos od 90.150,00 evra u kojoj je kao remitent označen tužilac, kao trasant tuženi, a kao trasant Banka ... sa sedištem u ..., Republika ... . Menica je izdata u mestu ... sa dospećem 27.10.2014. godine i sa klauzulom bez protesta. Menicu je kao trasant potpisao zakonski zastupnik tuženog VV i stavio pečat tuženog. Menica je predata tužiocu u ... .

Tuženi u ugovorenom roku nije vratio zajam. Tužilac je 01.10.2015. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu podneo predlog za izvršenje na osnovu menice tuženog izdate 26.10.2012. godine. Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu Iiv 352/15 od 05.10.2015. godine dozvoljeno je predloženo izvršenje i dužnik je obavezan da poveriocu na ime troškova izvršnog postupka isplati iznos od 127.500,00 dinara.

Prema stanovištu nižestepenih sudova, tužbeni zahtev je osnovan jer su parnične stranke zaključile ugovor o zajmu, a tuženi, kao zajmoprimac, nije vratio zajam. Protivtužbeni zahtev je odbijen jer tuženi nije dokazao činjenice na kojima zasniva zahtev.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ističe da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 1. u vezi člana 396. stava 1. ZPP jer obrazloženje presude sadrži razloge koje je sud uzeo u obzir po službenoj dužnosti i ocenu svih bitnih žalbenih navoda.

Revizijske navode kojima se ukazuje na činjenice o predistražnom postupku koji se vodi protiv AA i pogrešno utvrđenoj visini zajma, Vrhovni kasacioni sud nije razmatrao jer se, prema članu 407. ZPP, revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Pored navedenog, prema članu 13. ZPP sud je u parničnom postupku vezan samo za osuđujuću pravnosnažnu presudu krivičnog suda u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, a ne i za činjenice koje se tiču predistražnog postupka.

Ugovor o zajmu od 26.10.2012. godine zaključen je između tužioca, kao zajmodavca, i tuženog, kao zajmoprimca, a ne VV, kao zajmoprimca. VV je potpisao navedeni ugovor o zajmu u ime tuženog na osnovu odredaba članova 84. i 85. stavova 1. i 3. ZOO. Navedeno proizlazi iz činjenica da je u ugovoru konstatovano da V stupa u ugovorni odnos kao direktor zajmoprimca, da je uz njegov potpis na ugovoru stavljen i pečat tuženog i da menica od 26.10.2012. godine, koju član 3. navedenog ugovora predviđa kao sredstvo obezbeđenja, sadrži pored potpisa VV i pečat tuženog na mestu za trasanta. Stoga je tuženi, suprotno neosnovanim revizijskim navodima, na osnovu člana 557. ZOO, pasivno legitimisan u ovoj parnici. Predmetni ugovor o zajmu nije ništav u smislu člana 103. ZOO, niti je tuženi dokazao da je ugovor falsifikovan, pa su nižestepeni sudovi pravilno odbili protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ističe da menica koju je izdao tuženi nije pravno valjana. Tuženi je izdao popunjenu, a ne blanko menicu. Ovlašćenje za naknadno unošenje obaveznih meničnih sastojaka izdavalac menice daje samo prilikom izdavanja blanko menice. Trasat ne postaje glavni dužnik samim tim što ga je trasant označio kao trasata jer izdavalac menice ne može obavezati treće lice bez njegovog pristanka. Trasat postaje glavni dužnik akceptiranjem menice. Banka ... nije akceptirala menicu koju je tuženi izdao 26.10.2012. godine. U ovoj pravnoj situaciji, kada tuženi nije obavezao tužioca na podnošenje menice na akcept, tužilac nije morao podneti menicu na akcept trasatu jer je podnošenje menice na akcept pravo, a ne dužnost imaoca menice (član 20. Zakona o menici). Bitan menični element je označavanje trasatovog imena, a ne trasatov akcept. Stoga nepodnošenje menice na akcept ne čini menicu ništavom. Članom 37. Zakona o menici propisani su rokovi za podnošenje menice na isplatu. Članom 52. stavom 1. Zakona o menici propisano je da imalac menice gubi pravo na regres ukoliko menicu ne podnese u roku na isplatu. Suprotno neosnovanim revizijskim navodima, zakonskim odredbama nije predviđeno da imalac menice u potpunosti gubi pravo na isplatu ukoliko u roku ne podnese menicu na isplatu. Da bi imalac menice imao pravo na regres od trasanta neophodno je da je akceptant odbio da isplati menicu. U ovoj pravnoj situaciji tuženi je glavni dužnik, a ne regresni dužnik jer menica nije akceptirana, pa zato tužilac ne može izgubiti pravo na regres od tuženog. Shodno iznetom, nižestepeni sudovi su pravilno odbili protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti menice od 26.10.2012. godine. Aktivina legitimacija tužioca u ovoj parnici, suprotno neosnovanim revizijskim navodima, svakako ne zavisi od valjanosti menice jer je menica izdata kao sredstvo obezbeđenja, a poverilačko - dužnički odnos između parničnih stranaka bio bi ustanovljen ugovorom o zajmu od 26.10.2012. godine sve i da tuženi nije izdao menicu 26.10.2012. godine.

Nižestepenim presudama je, na osnovu pravilne primene članova 17. stava 1, 26, 277. i 557. ZOO, održano na snazi rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu Iiv 352/15 od 05.10.2015. godine jer su parnične stranke zaključile ugovor o zajmu, a tuženi nije vratio tužiocu zajam.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 153. ZPP, odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka jer nije uspeo u ovom postupku.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić