Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž3 310/21 od 23.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P3 93/219 od 02.11.2020. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P3 93/19 od 15.06.2021. godine u stavu četvrtom i dvanaestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P3 93/219 od 02.11.2020. godine, ispravljena rešenjema istog suda P3 93/19 od 15.06.2021. godine u stavu prvom i sedmom izreke tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obavežu da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava na lično ime solidarno isplate iznos od 80.000,00 dinara i da mu na ime naknade nematarijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog ograničenja slobode kretanja solidarno isplate iznos od 20.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.11.2020.g odine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu 13. izreke presude Višeg suda u Beogradu P3 93/219 od 02.11.2020. godine, ispravljene rešenjem istog suda P3 93/19 od 15.06.2021. godine, tako što su tuženi obavezani da tužiocu na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 77.700,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava drugog i trećeg izreke, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom, preinačujućem, delu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11.../20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tač. 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na internet portalu www....rs, objavljen je ... .2015. godine, tekst: „...: izašao iz kola i počeo da beži od policije! U poteru se uključuju i građani“, u kom je opisan događaj od ... .2015. godine, kada je policajac u redovnoj kontroli saobraćaja u ... u ul. ..., krenuo u poteru za licem koje nije želelo da se legitimiše i počelo da beži od policije. Policajac VV krenuo je u poteru sa kolegom i u jednom trenutku zaustavio vozilo – ..., kojim je upravljao tužilac, zatražio da uđe u njegov auto i rekao tužiocu da je u poteri za beguncem i da vozi za tim licem koje je u bekstvu. Tužilac je nastavio da vozi po uputstvima policajca, a kada su sustigli lice koje je bežalo, policajac je izašao iz tužiočevog automobila, međutim, imao je poteškoća da savlada lice koje su jurili i da mu stavi lisice, pa mu je tužilac u tome pomogao. Ubrzlo je došlo još policajaca koji su policijskim vozilom odvezli uhapšeno lice. Na licu mestu, tužilac je policiji dao svoje lične podatke, a tom prilikom nije razgovarao sa novinarima koji su bili prisutni na mestu događaja pa tužilac nije izjavio „da mu je drago da i on učestvuje u toj poteri i da ne može da shvati kako se lica usude da beže“ kako je u spornom tekstu objavljeno. Spornom prilikom tužilac je vozio automobil – ... ... „...“ kako je u tekstu navedeno. Predmetni tekst izazvao je komentare čitalaca koji su izrazili svoj stav i mišljenje o tome navodeći npr: „pre bih crkao nego da pomognem drotu!“, „naravno da ne bi pa koji narkoman i ološ pomaže?“, „takođe, to kad čujem građanin pomogao policajcu u hvatanju nekoga, katastrofa! a sutra će njega da zaustavi i napiše mu dve kazne!“, „a šta se petlja ovaj junak od građanina u to, pa kad ga ovaj posle nađe...!“. Nakon predmetnog događaja i objavljivanja informacije, tužiocu su počele da pristižu određene poruke u smislu da treba da pazi na svoju bezbednost, a jednog dana primetio je i da ga je nepoznati mladić slikao, a zatim pobegao, što je sve kod tužioca stvorilo osećaj nesigurnosti i straha za svoju bezbednost. Tužilac se takođe plašio da ide u ... .

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tuženi povredili pravo tužioca na lično ime u smislu odredbe člana 351. Porodičnog zakona, imajući u vidu da su, bez ovlašćenja tužioca, u predmetnom tekstu pod naslovom „...“ od ... .2015. godine, upotrebili njegovo ime, pa ih je obavezao da tužiocu naknade štetu zbog povrede prava na lično ime u iznosu od 80.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, u smislu odredbe člana 200. i 277. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto se tužilac plašio da odlazi u ..., prvostepeni sud je zaključio da je njegova sloboda kretanja suštinski bila ograničena, pa mu je na ime naknade štete zbog ograničenja slobode kretanja, propisane odredbom člana 39. Ustava Republike Srbije, primenom odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbe člana 232. Zakona o parničnom postupku, priznao iznos od 50.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, pobijanim delom presude, tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na lično ime i zbog ograničenja slobode kretanja, odbio jer je zaključio da se ovde ne radi o neovlašćenoj upotrebi ličnog imena tužioca, bez njegovog pristanka, već se radi o tome da je navođenjem ličnog imena tužioca, u predmetnom tekstu, on učinjen prepoznatljivim subjektom informacije, čime je zapravo povređeno pravo na privatnost tužioca, a ne pravo na lično ime, te da na osnovu utvrđenih činjenica u prvostepenom postupku ne proizlazi uzročno posledična veza između objavljenog teksta i ograničenja slobode kretanja tužioca, jer nisu postojali objektivni razlozi koji bi sprečavali tužioca da se kreće.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Povreda prava na lično ime propisana je odredbom člana 351. Porodičnog zakona, tako što pravo na lično ime može da se povredi naročito: 1.sprečavanjem imaoca da se služi svojim ličnim imenom ili delom imena, odnosno ometanjem na drugi način da se vrši pravo na lično ime (sprečavanje i ometanje vršenja prava na lično ime); 2.pripisivanjem imaocu drugačijeg ličnog imena ili dela imena odnosno tvrdnjom da je imalac dužan da se služi drugačijim ličnim imenom ili delom imena, označavanje imaoca drugačijim ličnim imenom od njegovog, osporavanjem imaocu na drugi način prava da se služi svojim ličnim imenom (osporavanje prava na lično ime); 3.iskrivljenim, skraćenim, proširenim ili drugačijim navođenjem imaočevog ličnog imena ili dela imena, osim kada je to uobičajeno ili neophodno (iskrivljavanje ličnog imena); 4.označavanjem sebe, drugog lica, organizacija, stvari ili pojave imaočevim ličnim imenom ili delom imena, navođenjem drugoga ili dopuštanjem drugome da sebe označava imaočevim ličnim imenom ili dela imena, neovlašćenom upotrebom imaočevog ličnog imena ili dela imena na drugi način bez pristanka imaoca (neovlašćena upotreba ličnog imena).

Sloboda kretanja propisana je u odredbi člana 39. stav 1. Ustava RS, tako što svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati.

U konkretnom slučaju, lično ime tužioca je navedeno, bez njegove saglasnosti, u tekstu pisanom povodom događaja čiji je on bio učesnik,u ..., pa se tužilac, zbog komentara čitalaca, osećao ugroženim i izbegavao je da ide u ... . Pri tom tužiocu nije bilo povređeno pravo na slobodu kretanja niti pravo na lično ime, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud.

Neosnovani su navodi revizije tužioca o tome da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo imajući u vidu da su tuženi neovlašćeno upotrebili njegovo lično ime, bez pristanka tužioca, u smislu odredbe člana 351. Porodičnog zakona. Suprotno tim navodima revizije tužioca, ne radi se o upotrebi tužiočevog ličnog imena bez njegove saglasnosti, već o tome da je saopštavanjem imena tužioca povređeno njegovo pravo na privatnost, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud.

Navodima revizije tužioca o tome da je on strahovao i nije smeo da se slobodno kreće zbog poruka koje su počele da pristižu na njegov telefon u smislu da treba da pazi na svoju bezbednost, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Sloboda kretanja tužiocu nije bila niti uskraćena niti ograničena, a to što je on strahovao i nije smeo da se slobodno kreće je u domenu njegovog subjektivnog doživljaja ugroženosti, a ne objektivne nemogućnosti kretanja.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić