Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 1682/19 od 28.01.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 15884/17 od 28.03.2017. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se utvrdi da su ništave odredbe ugovora o gotovinskom kreditu broj ... od 10.06.2014. godine, ugovora o gotovinskom kreditu broj ..., od 22.07.2014. godine, ugovora o gotovinskom kreditu broj „...“ ... ... od 06.10.2015. godine i ugovora o gotovinskom kreditu broj „...“ ... ... od 22.12.2015. godine kojim je obavezana tužilja kao korisnik kredita da banci plati jednokratnu fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva, koja je ugovorena u nominalnom iznosu ili u procentu od 1,8%, zahtev da joj tužena isplati ukupan iznos od 13.472,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 7.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči primenom člana 403. i 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje radi ujednačavanja sudske prakse, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana kao korisnika finansijskih usluga.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su tokom 2014. i 2015. godine zaključile četiri ugovora o gotovinskom kreditu. U ugovorima od 10.06.2014. godine i 22.07.2014. godine ugovorena je obaveza korisnika kredita da banci plati jednokratnu fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva koja iznosi 1,8% od iznosa odobrenog kredita, ugovorom od 06.10.2015. godine ta naknada ugovorena je u iznosu od 2.700,00 dinara, što predstavlja 1,8% od iznosa odobrenog kredita, dok je ugovorom od 22.15.2015. godine utvrđeno da ta naknada iznosi 5.550,00 dinara, što predstavlja 1,50% od iznosa odobrenog kredita. Sastavni deo ugovora o gotovinskim kreditima bio je i pregled obaveznih elemenata ugovora i plan otplate. Tužena je po ovom osnovu od tužilje naplatila dana 10.06.2014. godine iznos od 3.780,00 dinara, 22.07.2014. godine iznos od 1.440,00 dinara, 06.01.2015. godine iznos od 2.700,00 dinara i dana 22.12.2015. godine iznos od 5.550,00 dinara. Tužilji nije predočeno na šta se odnose administrativni troškovi kredita, o kojoj se vrsti troškova radi, niti joj je predočena struktura navedenih troškova, kao ni na koji način su obračunati, jer banka nije dala na uvid Odluku o opštim uslovima poslovanja banke i Tarifu za obračun naknade za pružene usluge.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, shodno odredbama člana 99. stav 1, člana 100, 101, 103, 105, 1065. i 1066. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, u celosti usvojio tužbeni zahtev tužilje nalazeći da su sporne odredbe ugovora ništave, jer troškvi obrade kredita određeni u procentu od odobrenog kredita ili u nominalnom iznosu nisu dovoljno određeni da bi tužilja mogla da proceni opravdanost iznosa te naknade, niti je bila upoznata sa tim koliki je zaista trošak banke po ovom osnovu. Ovakvo postupanje tužene je po oceni prvostepenog suda, u suprotnosti sa načelom jednake vrednosti uzajamnih davanja čiji je cilj da se kod dvostranih ugovora zaštita pruži onoj strani čija je ugovorna obaveza u disproporciji sa obavezom druge strane. Kako je banka predmetne troškove odredila proizvoljno i u sopstvenom interesu, kao odraz jače ekonomske snage, koristeći položaj tužilje koja nije bila u mogućnosti da pregovara za izmenu pojedinih odredbi ugovora, već je ugovoru morala da pristupi u celini, to je njen zahtev za utvrđenje ništavosti i vraćanje datog novčanog iznosa usvojen i ocenjen kao osnovan.

Drugostepeni sud je, shodno odredbama člana 10, 12, 46, 47, 50, 103. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 4, 42. i 43. Zakona o bankama, te shodno Odluci o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite, ocenio da su ugovori o kreditu sadržali jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, koji su sadržani kako u osnovnim podacima o kreditu, tako i u planu otplate kredita, te su isti bili poznati tužilji pre potpisivanja ugovora, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koje treba da odredi pristup i ponašanje tužene banke kao davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO, koja obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa. Ugovor o kreditu po svojoj pravnoj prirodi je posebna vrsta ugovora po pristupu, ali kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja nije u potpunosti isključena pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstava obezbeđenja rezultat pregovora i ugovoranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduženja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovornih odredaba.

Troškovi kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi, jer je Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 36/11 i 139/14) u članu 2. tačka 21. određeno da godišnja efektivna kamatna stopa iskazuje ukupne troškove kredita i drugih finansijskih usluga koje plaća, odnosno prima korisnik tih usluga, pri čemu su ti troškovi izraženi kao procenat ukupnog iznosa ovih usluga na godišnjem nivou. Prema članu 11. stav 6. i 7. tog zakona, banka je dužna da efektivnu kamatnu stopu obračunava na jedinstven, propisani način radi poređenja istovrsnih ponuda različitih davalaca finansijskih usluga, a Narodna banka Srbije bliže utvrđuje uslove i način obračuna efektivne kamatne stope. Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), važećoj u vreme zaključenja predmetnog ugovora, propisan je izgled i sadržina obrazaca koji se uručuju korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12.) i da korisniku kredita uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjene na odgovarajućim obrascima (tačka 13.). Prema sadržini navedenih obrazaca, u okviru troškova kredita moraju biti prikazani visina efektivne kamatne stope i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom otplate, kao i vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi, propisano u članu 17. stav 4. tačka 8. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga obuhvata obavezu banke da u ponudi na propisanom obrascu prikaže efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat. Osim toga, vrsta i visina svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, kao i vrsta i visina drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.) predstavljaju pored ostalog, obavezne elemente ugovora o kreditu propisane u članu 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita (troškovi obrade, praćenja i administriranja kredita), ali odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci administrativne troškove na dan puštanja kredita u tečaj, može biti pravno valjana samo pod uslovom da su isti jasno predočeni korisniku u predugovornoj fazi, a njihova naplata prikazana kroz obračun efektivne kamate stope, tako da korisnik nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. U konkretnom slučaju ponuda banke nije sadržala jasne i nedvosmislene podatke o administrativnim troškovima koji su uključeni u obračun efektivne kamatne stope i čija visina je tužilji predočena, jer je izostao prikaz (na reprezentativnom primeru) svih elemenata na osnovu kojih je taj iznos obračunat u smislu navedene zakonske odredbe.

Imajući u vidu navedeno osnovani su revizijski navodi tužilje da je takvo postupanje tužene banke protivno načelu savesnosti i poštenja i određenosti ugovorne obaveze, kao i osnovnim načelima zaštite korisnika iz člana 5. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga o pravu na ravnopravan odnos sa davaocem finansijske usluge, pravu na informisanje i pravu na određenost ili odredivost ugovorne obaveze, pa su predmetne ugovorne odredbe izložene posledicama ništavosti nasuprot pogrešnom zaključku drugostepenog suda i prema članu 104. ZOO tužena je u obavezi da vrati tužilji ono što je primila po ništavim odredbama ugovora. Zbog toga tužilja osnovano potražuje iznos od 13.472,00 dinara kao sredstva koja je tužena naplatila jednokratno kao administrativne troškove sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. ZOO.

Imajući u vidu konačni uspeh tužilje u sporu, preinačena je odluka drugostepenog suda o troškovima tako što je potvrđena odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, doneta primenom člana 153, 154. i 163. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je stavom drugim izreke, preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić