Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2322/19 od 08.10.2019. godine, žalba tužilje je odbijena, a žalba tuženog usvojena i presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P 950/17 od 18.03.2019. godine je potvrđena u pobijanom odbijajućem delu (stavovi 2, 4. i 5. izreke) a preinačena u usvajajućem delu (stav 1. i 3. izreke), tako što je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete i to na ime pretrpljenog straha u iznosu od 90.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova 90.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti 150.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti 50.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i zahtev tužilje da joj tuženi naknadi materijalnu štetu u iznosu od 71.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i u delu odluke o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužilje da joj tuženi naknadi troškove postupka. Stavom 2. izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 160.650,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate u roku od 15 dana. Stavom 3. izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih razloga predviđenih članom 407. ZPP.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 20.03.2015. godine u ... u ulici ... ..., tužilja je stala ispred kuće svog komšije VV. Tužilja je uz saglasnost komšije angažovala GG da poseče tri stabla koja su smetala. GG je kritičnog dana došao sa tuženim da izvrši seču stabala. Tuženi je sekao kiselo drvo na kom je napravio rez tako da pada prema ulici gde je stajala DD koja se starala da vozila u tom trenutku ne prođu putem. Tužilja je čula da u njenoj kući koja se nalazi tačno preko puta zvoni telefon i potrčala da se javi u tom trenutku je GG viknuto „pazi AA drvo pada“. Tom prilikom drvo je poklopilo tužilju. Na licu mesta je došla policija i hitna pomoć, a tužilja je prebačena u Dom zdravlja ..., zatim na KBS Bežanijska Kosa i na kraju u USKCS, gde joj je ukazana medicinska pomoć i konstatovana teška telesna povreda u vidu preloma gornjeg okrajka leve golenjače koja je sanirana neoperativnim putem. Usled navedene povrede tužilja je trpela fizičke bolove i strah koji su bliže utvrđeni prvostepenom presudom, a kao posledica povrede kod tužilje je nastalo umanjenje životne aktivnosti 15% i postoji naruženost srednjeg stepena.

Shodno napred utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da je kritičnom prilikom tuženi obavljao opasnu delatnost što predstavlja osnov za njegovu odgovornost, zbog čega je dužan tužilji naknaditi štetu. Pri tom je utvrdio da je tužilja doprinela nastanku štete sa 50%, pa je imajući u vidu dužinu trajanja pretrpljenih fizičkih bolova, jačinu pretrpljenog straha, stepen umanjenja životne aktivnosti i estetske naruženosti, tužilji dosudio iznose bliže označene u stavu 1. izreke prvostepene presude. Dosudio joj je i deo novčanog iznosa radi naknade materijalne štete. U preostalom delu je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda vezano za osnov odgovornosti tuženog za nastalu štetu. Po nalaženju drugostepenog suda, odgovornost tuženog treba da se ceni prema članu 170. ZOO. Ovo iz razloga što je u konkretnom slučaju GG poslodavac tuženom, a mora se imati u vidu i da Zakon o radu definiše poslodavca, kao između ostalog, fizičko lice koje zapošljava odnosno radno angažuje jedno ili više lica (član 5. stav 2. Zakona o radu). Tuženi, s obzirom da je kritičnom prilikom bio radno angažovan od strane GG odgovara kao zaposleni shodno članu 170. stav 2. ZOO. On bi odgovarao lično samo za namerno skrivljenu štetu. Tužilja nije dokazala da je tuženi skrivio štetu namerno, već je prema navodima tužilje tuženi odgovoran što nije obezbedio lice mesta dok je obavljao poslovnu delatnost. Pogrešno je prvostepeni sud radnju tuženog cenio kroz odredbe opasne stvari, odnosno opasne delatnosti, smatrajući da je odgovornost tuženog objektivna, što drugostepeni sud ne prihvata, nalazeći da se tuženi nije bavio opasnom delatnošću već je to činio GG, a tuženi je samo bio radno angažovan od strane GG kao poslodavca. Odredba člana 170. stav 3. ZOO može da se odnosi samo na poslodavca koji bi mogao odgovarati saglasno odredbi člana 170. st. 1. i 3. u vezi člana 173. ZOO. Na tuženog se kao relevantno materijalno pravo može primeniti samo član 170. prema kojoj odredbi nema odgovornosti tuženog u konkretnom slučaju jer u toku postupka nije dokazana namera tuženog vezano za pričinjenu štetu. Stoga je drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan i obavezao tuženog na plaćanje troškova postupka.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav stav drugostepenog suda je pogrešan.

Naime, ne može se poći od primene člana 5. stav 2. Zakona o radu i isti primeniti u ovom slučaju. Ovo je iz razloga što GG nije imao status poslodavca, niti je tuženi bio radno angažovan kod GG. Naznačeni propis definiše slučajeve kada se radi o poslodavcu i kada je lice koje obavlja određeni posao formalno radno angažovano. Shodno tome, nema ni mogućnosti primeni odredbe člana 170. stav 2. ZOO. Angažovanje tuženog od strane GG može se podvesti pod angažman na koji se primenjuje pravna pravila ugovora o delu. Vršenje seče stabala predstavlja opasnu delatnost. Zato se u ovom slučaju trebalo rukovoditi odredbom člana 170. stav 3. ZOO. Tužilja kao oštećena ne može ulaziti u odnose između tuženog i GG koji je angažovao tuženog da izvrši seču stabala. Seča stabala predstavlja opasnu delatnost, tužilja je zbog vršenja opasne delatnosti i ne preduzimanja svih zaštitnih mera prilikom seče pretrpela štetu i shodno tome ima pravo na naknadu štete koju je dužan da plati tuženi. Kakav je odnos tuženog i GG u pogledu učestvovanja u naknadi štete, nije vezano za tužbeni zahtev tužilje i oni to mogu regulisati u posebnom postupku.

U ovoj pravnoj stvari, prvostepeni sud je pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo, a pravilno opredelio i visinu iznosa koje je dosudio tužilji kako po osnovu nematerijalne, tako i po osnovu materijalne štete.

Imajući u vidu sve napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu člana 165. stav 2. ZPP i isti se odnose na troškove za stručni sastav revizije 18.000,00 dinara, na ime takse za reviziju 77.308,00 dinara za taksu na odluku po reviziji 77.308,00 dinara sve shodno važećoj AT i TT.

Predsednik veća- sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić