Prema činjenicama utvrđenim u ovom postupku, sada pokojni otac tužilje zaključio je ugovor o otkupu stana u društvenoj svojini sa prodavcima Opštom zanatskom zadrugom „Privrednik-Beograd“ i Proizvodno prometnom holding kompanijom „Slavija“ iz Beograda koji je overen od strane Drugog opštinskog suda u Beogradu 04.05.1993. godine, pod Ov. 7213/93. Predmet tog ugovora, bio je dvosoban stan broj .., površine 56m2 u prizemlju zgrade u ulici ... . Kupac je u celosti isplatio kupoprodajnu cenu odmah po zaključenju ugovora o čemu mu je prodavac BIM „Slavija“ izdao potvrdu i nastavio je da sa članovima svoje porodice nesmetano koristi otkupljeni stan, na čijoj je adresi imao prebivalište od 11.03.1993. do smrti ...2018. godine. Predmetni stan kupac je poklonio svojoj ćerci, ovde tužilji, ugovorom overenim od strane Prvog osnovnog suda u Beogradu Ov 119139/2012 od 28.06.2012. godine, kojim je konstituisano pravo doživotnog plodouživanja stana u korist tužiljinih roditelja. Kao nosilac prava svojine na predmetnom stanu upisana je Republika Srbija, a prava korišćenja Grad Beograd. Tužilja nije ostvarila upis svog prava svojine na predmetnom stanu, s obzirom da ne poseduje potvrdu o isplati ugovorene cene izdatu od strane jednog od prodavaca iz ugovora o otkupu stana (zanatske zadruge koja više ne postoji).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a s obzirom da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 2019. godine, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev primenom odredaba čl. 21, 28. stav 2, 30. stav 1, 70. stav 1. i 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, smatrajući da su tužilja i njen pravni prethodnik u periodu dužem od 10 godina bili savesni držaoci predmetnog stana koga su držali na osnovu punovažnog pravnog posla, i da je vreme za redovni održaj počelo da teče 03.08.1996. godine kada je prestala da važi odredba člana 29. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima kojom je bila propisana zabrana sticanja prava svojine održajem na stvarima u društvenoj svojini.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom tužene Republike Srbije neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, koje su nižestepeni sudovi pravilno primenili.

Drugostepeni sud je pravilno primenio odredbe Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa (u daljem tekstu: ZOSO) kojima je propisano da savestan i zakoniti držalac nepokretnih stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine održajem protekom deset godina (član 28. stav 2.) i da je državina (član 72.) zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljen silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja (stav 1.) i savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (stav 2.) s tim što se savesnost državine pretpostavlja (stav 3.). Održaj, kao jedan od zakonom propisanih načina sticanja svojine, omogućava da držalac koji vrši faktičku vlast na stvari po proteku određenog vremena (roka za održaj) i faktički stekne status vlasnika, odnosno postane pravni vlasnik stvari, ukoliko su ispunjene i druge pravne pretpostavke (savesna i zakonita državina). Sticanje svojine održajem, na osnovu zakonite i savesne državine, o čemu se radi u konkretnom slučaju, jeste zakonom uspostavljeni osnov sticanja svojine, čija je svrha da se ukloni raskorak između stvarnog i pravnog stanja, odnosno da se ukloni pravni nesklad između državine i svojine, a time ojača pravna sigurnost.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da su ugovor o otkupu stana od 05.04.1993. godine i poklonu otkupljenog stana od 28.06.2012. godine pravno valjani osnovi za tužiljinu zakonitu državinu predmetnog stana. Ovo stoga što je i u vreme zaključenja ugovora o otkupu predmetnog stana i u vreme zaključenja ugovora o poklonu zakon propisivao da je za valjan promet nepokretnosti potreban ugovor u pismenom obliku sa overom potpisa ugovarača od strane suda, upravo kako su i zaključena oba ugovora u konkretnom slučaju, kao i da je tužiljina desetogodišnja državina savesna, pri čemu se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme tokom koga je tužiljin prethodnik držao stvar kao savesni i zakoniti držalac, u smislu člana 30. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa.

Neosnovan je navod iz revizije da se ni tužilja ni njen pravni prethodnik ne mogu smatrati savesnim držaocem predmetnog stana jer im je moralo biti poznato da je stan koji je otkupljen upisan u javnim knjigama na tužene, a ne na lica od koga stan otkupljuju. Najpre, navod da je stan bio uknjižen na tužene u vreme otkupa revident nije dokazao nijednim dokazom. Osim toga, ukoliko bi savesnost držaoca zavisila od toga da li je držalac vršio uvid u registar nepokretnosti, održaj kao zakonom uspostavljeni pravni osnov sa sticanja svojine ne bi bio moguć. Savesnost podrazumeva lični odnos držaoca prema stvari koji je pravni standard i procenjuje se u svakom slučaju ponaosob. U konkretnom slučaju zavisio je ne od uvida u javnu knjigu, već od ponašanja prodavaca koji su stan, koji je otac tužilje dotad koristi sa članovima svoje porodice po osnovu stanarskog prava, dali u otkup po osnovu Zakona o stanovanju. Osim toga, tuženi kao knjižni vlasnici (odnosno korisnici) predmetnog stana na osnovu Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije od 1995. godine, i kasnije donetog Zakona o javnoj svojini, nisu preduzimali nijednu radnju usmerenu na vršenje prava svojine ili faktičke vlasti na predmetnom stanu za skoro tri decenije, sve dok tužilja nije podnela tužbu u ovom postupku 2019. godine. Budući da se savesnost državine pretpostavlja, u smislu člana 72. stav 3. ZOSO, na tuženima je bilo da dokažu svoj navod o nesavesnosti tužiljine državine (odnosno njenog pravnog prethodnika), što oni nisu učinili. Upravo suprotno, tuženi su se pasivno odnosili prema predmetnoj nepokretnosti, na kojoj nisu dokazali da su na bilo koji način vršili pravo svojine ili faktičku vlast, koje radnje bi eventualno mogle uticati na kvalitet tužiljine državine. U ovakvoj situaciji, sve i da pravna lica koja su omogućila otkup tužiljinom ocu nisu bila vlasnici stana, ne bi se mogao izvesti zaključak o nesavesnosti državine. Osim toga, pretpostavka tačnosti upisa u javnoj knjizi je oborive prirode, pa u situaciji kada pravni prethodnik tužilje poseduje punovažan osnov sticanja svojine - ugovor o otkupu koji je u celosti izvršen, nije bilo razloga da tužilja sumnja da je njen otac vlasnik predmetne nepokretnosti i da joj je tu nepokretnost punovažno poklonio.

Revident se neosnovano poziva na ništavost akata otuđenja nepokretnosti koje su, na osnovu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95...101/05- dr. zakon), do dana stupanja na snagu Zakona o javnoj svojini bila u državnoj svojini, a nakon toga postala sredstva u javnoj svojini Republike Srbije, koja je ništavost propisana Zakonom o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...94/24). Ovo stoga što je predmetni stan otkupljen još 1993. godine i time postao privatna svojina tužiljinog oca, te sve godine docnije nije mogao postati sredstvo u svojini Republike Srbije u skladu sa Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije od 1995. godine.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u izreci presude, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković