Tužena je u odgovoru na reviziju predložila da se ista odbije kao neosnovana i tužilja obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 403. stav 1. i 3. i člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiljina revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana su irelevantni, jer se iz tog razloga revizija ne može izjaviti (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP), a nisu osnovani revizijski navodi da su u drugostepenom postupku pogrešno primenjene odredbe članova 228-231 ZPP i tako učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tog zakona.

Prema utvrđenom čenjeničnom stanju, tužilja je 01.06.2013. godine završila osnovne strukovne studije prvog stepena na Visokoj zdrastvenoj školi strukovnih studija, i tako stekla stručno zvanje „strukovna medicinska sestra“. Tužilji je 26.01.2015. godine izdata diploma, a 26.04.2016. godine i dodatak diplomi. Pravnosnažnom presudom zbog propuštanja P 19849/18 od 14.03.2019. godine utvrđeno je da je tužena diskriminatorski postupala prema tužilji tako što je odbila da međunarodnoj organizaciji za medicinske sestre školovane u inostranstvu pruži informacije o završenoj školi tužilje. Tužena je naknadno pribavila mišljenje Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja od 11.10.2019. godnie, po kojem je dužna da na osnovu podataka iz evidencije izda uverenje, potvrdu i drugu ispravu sa overenim podacima o visokoškolskoj ustanovi, studijskom programu, stepenom na visokom obrazovanju i kvalifikacijama, u odgovarajućoj formi i u skladu sa zakonom i svojim opštim aktom, ali da nije dužna da popunjava obrasce koje proizvode strane institucije za potrebe svog rada i obavljanja delatnosti. Tužena je 06.11.2019. godine izdala tužilji uverenje o završenim studijama, sa prepisom položenih ispita i ocenama, koje je dopunjeno 04.03.2020. godine. Tužilja je potom izvršila nostrifikaciju svoje diplome u inostranstvu i zaposlena je kod inostranog poslodavca.

Podnetom tužbom tražena je naknada materijalne štete - izgubljene dobiti, u visini razlike zarade bolničarke i strukovne medicinske sestre za period od novembra 2017. godine do novembra 2019. godine. Tužbeni zahtev zasnovan je na tužiljinoj tvrdnji da je diskriminatorskim postupanjem tužene i odbijanjem da međunarodnoj organizaciji za medicinske sestre školovane u inostranstvu pruži informacije o školi koju je završila, bila onemogućena da izvrši nostrifikaciju svoje diplome u inostranstvu i zaposli se na odgovarajućem radnom mestu strukovne medicinske sestere i tako ostvari zaradu veću od one koju je primala na nižem radnom mestu bolničarke.

Polazeći od tako utvrđenog činjenčinog stanja, nižestepeni sudovi su primenom član 154. stav 1, 155, 158. 172, 186. i 189. Zakona o obligacionim odnosima odbili tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, zasnovanom na pravnoj prirodi izgubljene koristi - dobiti koja je po redovnim okolnostima trebalo da nastane i koja se po redovnom toku stvari mogla pretpostaviti van svake razumne sumnje, i sa određenom verovatnošću da će biti ostvarena, tužilja u ovom sporu nije do dovoljnog stepena izvesnosti dokazala da bi, u slučaju da je tužena postupila na drugačiji način od onog utvrđenog pravnosnažnom presudom zbog propuštanja, ostvarila imovinsku korist koju potražuje podnetom tužbom. Ovo pravno stanovište sudovi su obrazložili pravilima o dokazivanju i teretu dokazivanja, nalazeći da tužilja nije pružila adekvatne dokaze o njenom radnom angažovanju na radnom mestu bolničarke u inostranstvu i mogućnostima da se zaposli na radnom mestu strukovne medicinske sestre, koji su joj uskraćeni diskriminatorskim postupanjem tužene usled kojeg nije mogla izvršiti nostrifikaciju svoje diplome, kao uslova da se zaposli na radnom mestu sa višom zaradom od ostvarene u spornom periodu.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova prihvata i revizijski sud, zbog čega revizijske navode o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjuje kao neosnovane.

Diskriminatorsko postupanje može biti osnov za naknadu materijalne i nematerijalne štete koju može tražiti svako ko je povređen takvim postupanjem, tužbom podnetom na osnovu člana 41. stav 1. i člana 43. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 22/09) ili van sudske zaštite od diskriminacije - posebnom tužbom za naknadu štete. Prema članu 155. Zakona o obligacionim odnosima, šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Odredbom člana 189. stav 1. i 3. navedenog zakona propisano je da oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, kao i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Sledstveno izloženom, izmakla korist je vid materijalne štete koju neko trpi zato što ga je tuđa protivpravna radnja sprečila da stekne određenu imovinsku korist. Izmaklu dobit čini očekivano povećanje imovine, s tim što nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti. U obzir dolazi samo „dobitak koji se mogao osnovano očekivati, prema redovom toku stvari i prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem“. Pri tom, nije nužno da se utvrdi stoprocentno ostvarenje dobiti, jer to po prirodi stvari nije ni moguće, već se valja zadovoljiti i određenim stepenom verovatnoće.

Između diskriminatorskog postupanja tužene u ovom slučaju i nastale štete mora postojati uzročno-posledična veza, u smislu adekvatne uzročnosti. Uzročno- posledičnu vezu dokazuje tužilja, jer ona tvrdi da je zbog diskriminatorskog postupanja tužene njoj naneta šteta, pri čemu mora dokazati adekvatnu uzročnu vezu koja postoji samo ako je uzrok štete prema redovnom toku stvari bio podesan da izazove nastalu posledicu.

U konkretnom slučaju, tužilja predloženim i izvedenim dokazima nije do dovoljnog stepena verovatnoće dokazala da je utvrđeno diskriminatorsko postupanje (koje tužena ne može osporavati zato što je utvrđeno bez raspravljanja, presudom zbog propuštanja) bilo adekvatan uzrok štete - izgubljene dobiti, čiju naknadu potražuje u ovom sporu. U tom kontekstu, revizijski sud prihvata argumentaciju nižestepenih sudova kojima je obrazložena odluka o odbijanju tužbenog zahteva, odnosno da tužilja nije dokazala da je u spornom periodu imala mogućnost da se, kod istog ili drugog poslodavca u inostranstvu, zaposli na radnom mestu strukovne medicinske sestre i da joj je ta mogućnost bila uskraćena samo zato što je tužena odbila da određenoj međunarodnoj organizaciji pruži podatke o njenoj stručnoj spremi, i tako diskriminatorski postupala. S tim u vezi, nisu osnovani navodi revidenta da je pružila dokaze o svom radnom mestu bolničarke i strukovne medicinske sestre, jer su jedini dokazi o tom činjenicama obračunske liste njenih zarada za jul 2020. godine (dostavljene na engleskom jeziku bez prevoda, suprotno članu 240. stav 2. ZPP) i za april 2021. godine, iz kojih se ne može sa sigurnošću utvrditi na kom radnom mestu je tužilja u to vreme radila.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni. Zato je zahtev tužene za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković