U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilja-protivtuženih AA i BB, oboje iz ..., koje zastupa punomoćnik Snežana Jokić, advokat iz ..., protiv tuženog protivtužioca VV, ul. ... broj .., koga zastupa punomoćnik Ljubica Mićović, advokat iz .., radi duga i utvrđenja, odlučujući o revizijama tužilaca protivtuženih i tuženog protivtužioca, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1658/16 od 09.08.2016. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3750/16 od 30.01.2018. godine, u sednici održanoj 18.12.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

I PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1658/16 od 09.08.2016. godine, tako što se usvaja žalba tuženog protivtužioca VV iz ... i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Čačku P 1249/14 od 01.04.2015. godine u stavu jedan izreke.

II PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3750/16 od 30.01.2018. godine u stavu 1. tačka 2. izreke, tako što se usvaja žalba tužilaca protivtuženih AA i BB, oboje iz ... i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Čačku P 180/10 od 04.11.2013. godine u stavu dva izreke.

III U preostalom delu revizije tužilaca-protivtuženih ODBIJAJU SE kao neosnovane.

Svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P 1249/14 od 01.04.2015. godine, stavom jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca BB kojim je tražio da se obaveže tuženi VV da tužiocu BB iz ... isplati neto 4.441.929,12 dinara na ime naknade štete po osnovu jednostranog raskida ugovora po članu 3. tačka 3.7. Ugovora, a koja u sebi sadrži izgubljenu dobit sa obračunom zakonske zatezne kamate počev od 14.01.2002. godine do isplate, sve kako je predviđeno po članu 3. tačka 3.7. Ugovora o generalnom zastupanju broj .. od 25.10.1999. godine i da se obaveže tuženi VV da isplati tužiocu BB neto 4.441.929,12 dinara na ime naknade po osnovu uspeha u sporu na osnovu člana 3. tačka 3.8. podtačka 3.8.4. Ugovora sa obračunom zakonske zatezne kamate počev od 14.01.2002. godine do isplate, kako je predviđeno po članu 3. tačka 3.8.8. podtačka 3.8.4. Ugovora o generalnom zastupanju broj .. od 25.10.1999. godine, kao neosnovan. Stavom dva izreke, odbijen je predlog tuženog za prekid postupka do okončanja postupka po reviziji tuženog kao neosnovan. Stavom tri izreke, obavezan je tuženi VV da tužilji AA na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.568.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1658/16 od 09.08.2016. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Čačku P 1249/14 od 01.04.2015. godine u stavu jedan i tri izreke i rešenje Osnovnog suda u Čačku P 1249/14 od 23.04.2015. godine presuđeno i to: stavom jedan izreke da se delimično usvaja tužbeni zahtev tužioca BB iz .., pa se obavezuje tuženi VV da tužiocu na ime naknade po osnovu ispunjenja ugovora i na osnovu člana 3.3.8. podtačka 3.8.4. Ugovora, kako je predviđeno po članu 3. tačka 3.8.8. podtačka 3.8.4. Ugovora o generalnom zastupanju broj .. od 25.10.1999. godine isplati 4.441.929,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.01.2002. godine do isplate u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom dva izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca BB iz ... da se tuženi obaveže da mu pored iznosa iz prethodnog stava isplati još 4.441.929,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.01.2002. godine do isplate kao neosnovan. Stavom tri izreke, obavezan je tuženi VV da tužilji AA na ime parničnih troškova isplati 748.250,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom četiri izreke, obavezan je tuženi VV da tužiocu BB na ime parničnih troškova isplati 748.950,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi VV je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P 180/10 od 04.11.2013. godine, stavom jedan izreke delimično je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog protivtužioca VV kao pravnog sledbenika VV1 i utvrđeno prema tužiocima protivtuženim AA i BB da je Ugovor o generalnom zastupanju broj .. od 25.10.1999. godine zaključen između VV1 i AA i BB, delimično ništav i to u pogledu odredbe iz člana 3. tačka 8.3. Ugovora o generalnom zastupanju i da u tom delu ne proizvodi pravno dejstvo, što su tužioci protivtuženi dužni priznati. Stavom dva izreke, odlučeno je da u preostalom delu iz odredbe člana 3. tačka 8.3. protivtužbeni zahtev tuženog kojim je traženo da se utvrdi da je Ugovor o generalnom zastupanju broj .. od 25.10.1999. godine ništav i u preostalom delu i da ne proizvodi pravno dejstvo, odbijen je kao neosnovan. Stavom tri izreke, obavezan je tuženi VV kao pravni sledbenik VV1 da tužilji AA isplati na ime naknade štete zbog samostalnog preduzimanja aktivnosti na okončanju sporova, bez učešća i saglasnosti generalnog zastupnika, zbog jednostranog raskida ugovora shodno članu 3. tačka 3.7. Ugovora kao i ostvarenog uspeha u sporovima shodno članu 3. tačka 8.4. Ugovora o generalnom zastupanju, isplati 4.441.929,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.01.2002. godine, kao dana podnošenja predloga za izvršenje do isplate. Stavom četiri izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca BB iz ... kojim je tražio da se tuženi VV obaveže da mu kao solidarnom poveriocu sa tužiljom AA isplati shodno članu 3. tačka 7. i članu 3. tačka 8.4. Ugovora o generalnom zastupanju broj .. od 25.10.1999. godine naknadu štete od 8.883.858,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.01.2002. godine, kao dana podnošenja predloga za izvršenje, do isplate, a delimično odbijen tužbeni zahtev tužilje AA kojim je tražila da se tuženi obaveže da tužilji preko iznosa iz stava tri izreke isplati još 4.441.929,12 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.01.2002. godine, kao dana podnošenja predloga za izvršenje do isplate, kao neosnovan. Stavom pet izreke, obavezana je tuženi da VV da tužilji AA naknadi troškove spora od 1.520.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3750/16 od 30.01.2018. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Čačku P 180/10 od 04.11.2013. godine, u stavu dva izreke u odnosu na tužioce – protivtužene AA i BB, i u stavu tri izreke u odnosu na tužilju-protivtuženu AA tako što je: utvrđeno prema tužiljama – protivtuženima AA i BB da je ugovor o generalnom zastupanju broj .. od 25.10.1999. godine zaključen između VV1 i AA i BB, pored odredbe člana 3. tačka 8.3. istog ugovora (čija ništavost je utvrđena u stavu jedan izreke presude Osnovnog suda u Čačku P 180/10 od 04.11.2013. godine), ništav i u preostalom delu, tako da ne proizvodi pravno dejstvo, što su tužioci – protivtuženi dužni priznati u roku od 15 dana. Odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA da se tuženi protivtužilac VV, kao pravni sledbenik VV1 obaveže da joj na ime naknade štete zbog samostalnog preduzimanja aktivnosti na okončanju sporova, bez učešća i saglasnosti generalnog zastupnika, zbog jednostranog raskida ugovora shodno članu 3. tačka 3.7. Ugovora kao i ostvarenog uspeha u sporovima shodno članu 3. tačka 8.4. Ugovora o generalnom zastupanju isplati 4.441.929,12 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14.01.2002. godine kao dana podnošenja predloga za izvršenje do isplate, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci protivtuženi su blagovremeno izjavili revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...55/14) i utvrdio da su revizije delimično osnovane.

U sprovedenim postupcima, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, koje proizilazi iz oba predmeta, između VV1, koji je pravni prethodnik tuženog VV, koga je tada zastupao tadašnji direktor GG, kao vlastodavac sa jedne strane i AA i BB, sa druge strane, kao primalaca zastupanja zaključen je Ugovor o generalnom zastupanju zaveden kod tuženog pod brojem .. od 25.10.1999. godine. U članu 1. Ugovora konstatovano je da je predmet ugovora generalno zastupanje u ime principala od strane generalnih zastupnika u pravnim sporovima koje principal ima i to u okviru gde se principal pojavljuje kao tužena strana, a to je predmet P 6154/96 u kojem je tužilac DD po ugovoru broj .. i u sporovima gde se principal pojavljuje kao tužilac i to P 522/97 u kome je tuženi DD po ugovoru broj ..; P broj 3553/94, u kojem je tuženi ĐĐ po ugovoru broj .. od 24.03.1992. godine; P broj 3554/94 u kojem je tuženi EE, po ugovoru broj .. od 24.03.1992. godine; P broj 5358/92 u kojem je tuženi ŽŽ, po ugovoru broj .. od 17.07.1991. godine; P2-10.400/93 u kojem je tuženi ZZ, po ugovoru broj .. i .. .

Tužilja AA je po zanivanju diplomirani pravnik. Ranije je bila zaposlena u VV1, a izvesno vreme je bila rukovodilac Službe za pravne, kadrovske i opšte poslove, da bi raskinula radni odnos, upisala se u imenik advokata i u tom svojstvu je zaključila sporazum o generalnom zastupanju. Tužilac BB je po zanimanju ekonomista. Do 18.05.2001. godine je bio zaposlen kod tuženog i raspoređen na radnom mestu v.d. direktora Sektora računovodstva i finansija, što znači da je tu dužnost obavljao i u momentu zaključenja Ugovora o generalnom zastupanju. Prema odredbama Ugovora o generalnom zastupanju tužilac je bio obavezan da kao stručno lice vrši obradu podataka radi analize podataka, tumačenje ugovora, pripremanje podnesaka i dokaza tehničke, finansijske i komercijalne prirode, što je podrazumevalo i tumačenje komercijalne dokumentacije, radnih obračuna, zapisnika, otpremno-prijemnih dokumenata i sl. Tužilja AA je odlazila na određena zastupanja po pojedinim predmetima i povodom toga ispostavila tuženom fakture za preduzete radnje u svojstvu advokata u umanjenom iznosu pa je ispostavila fakture u iznosu od 167.000,00 dinara od čega je od tuženog isplaćeno na ime takvog potraživanja ukupan iznos od 118.000,00 dinara.

Ugovor o generalnom zastupanju je raskinut 23.01.2002. godine i to otkazom ugovora od strane VV, a pre toga 18.09.2001. godine od tadašnjeg direktora tuženog II dobila je obaveštenje da sve predmete u kojima je zastupala VV vrati tuženom i da će direktor da postigne sporazum sa suprotnim stranama. Dana 23.01.2002. godine dostavljen joj je otkaz punomoćja, pa je 24.01.2002. godine predala sve predmete po nalogu direktora. Tužilja AA, kao advokat je zastupala tuženog VV1 u predmetima Privrednog suda u Kragujevcu, Privrednog suda u Beogradu P broj 5358/92, P broj 522/97, P broj 3554/94, P broj 400/93 i P broj 3553/94.

Protiv tadašnjeg direktora VV1 - GG pokrenut je krivični postupak. Presudom Okružnog suda u Čačku K 87/02 od 15.05.1994. godine odlučeno je da se svi optuženi oslobađaju od optužbe i to GG za izvršeno krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 3. u vezi stava 1. KZ RS, pokušaja u vezi člana 19. KZ SRJ, a tužioci AA i BB zbog izvršenog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi st. 3. i 1. KZ RS u podstrekavanju u vezi člana 23. KZ SRJ. Naznačena odluka je postala pravnosnažna.

Prema članu 3.8.3. naznačenog Ugovora bilo je predviđeno da proviziju od 10% odnosno 5% svakom pojedinačno pripada tužiocima kao generalnim zastupnicima i to obračunato na vrednost odbačene tužbe u sporu iz člana 1. stav 1.2.121 Ugovora o zastupanju u neto iznosima računato na vrednost odbačene tužbe i dosuđenih troškova postupka kada odluka bude pravnosnažna, u valuti u kojoj se iskazuje vrednost konkretnog odbijenog potraživanja i troškova u roku od 15 dana od pravnosnažnosti odluke.

Tuženi – protivtužilac VV je podneo tužbu radi utvrđivanja ništavosti celog ugovora.

Pri ovakvom činjeničnom stanju, pri donošenju presude P broj 180/10 od 04.11.2013. godine, prvostepeni sud je stao na stanovište da odredba člana 3.8.3. osporenog Ugovora .. je ništava i ne proizvodi pravno dejstvo iz razloga što takva odredba (kako je formulisana) nije dovoljno jasna niti odrediva, a suprotna je važećim pravnim propisima. Naime, iz sadržine ove odredbe ne može se utvrditi kada je ugovorena provizija za zastupnike odnosno u kojoj situaciji i kako će se obračunavati provizija na naznačenu tužbu i šta konkretno znače navodi da se nešto računa na vrednost odbačene tužbe i na koji način bi se eventualno moglo prilikom veštačenja utvrditi vrednost odbačene tužbe, pa kako se po oceni suda ni tumačenjem u smislu člana 99. ZOO ne može utvrditi prava volja ugovornih stranaka jer se ni svedok GG nije o tome izjašnjavao, pa je sud našao da je osporeni ugovor u tom delu ništav shodno članu 103. stav 1. ZOO. U pogledu ostalih odredbi ugovora sud nalazi da je zahtev tuženog protivtužioca VV neosnovan jer su ostale odredbe zaključene u skladu sa zakonom i iste mogu proizvoditi pravno dejstvo i u slučaju delimične ništavosti određenog ugovora tj. i u slučaju kada je utvrđeno da su ništave odredbe člana 3.8.3. Stoga nije imalo mesta primeni odredbi člana 105. stav 1. ZOO. Dalje, prvostepeni sud je ocenio da tužilac BB u toku postupka nije dokazao da mu pripada tražena naknada jer da bi mu ista pripala, morao je tokom postupka dostaviti dokaze koje konkretne radnje u kom predmetu i sa kojim datumom je preduzimao da bi se moglo utvrditi koja bi novčana vrednost njemu pripala. Obzirom da nije dokazao da je preduzimao određene radnje na koje se pozivao, to je sud shodno članu 223. stav 1. ZPP našao da isti nije dokazao svoje tvrdnje i činjenice na koje se poziva, a kako je teret dokazivanja bio na tužiocu to je njegov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan (stav četiri izreke). Vezano za tužbeni zahtev tužilje AA sud nalazi da je ista mogla da zaključeni naznačeni ugovor. Ista je nastupala kao advokat imala je pravo da pored naknade troškova zastupanja koji su propisani Advokatskom tarifom ugovori i odgovarajuću naknadu, pa je delimično njen tužbeni zahtev usvojio obzirom da je po samom ugovoru bilo predviđeno da joj pripada 5% od ostvarenog uspeha u predmetima. Veštačenjem je utvrđeno da je ukupna visina koja se potražuje 8.883.858,25 dinara, a kako istoj pripada 50% od tog iznosa, to je tužbeni zahtev tužilje AA i usvojio za taj iznos (stav tri izreke), dok je u preostalom delu njen zahtev odbio (stav četiri izreke).

Prilikom odlučivanja o žalbi drugostepeni sud je prihvatio stav prvostepenog suda u pogledu ništavosti odredbi člana 3.8.3 Ugovora o generalnom zastupanju tj. da ista ne proizvodi pravno dejstvo kao i razloge koje daje prvostepeni sud u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva tužilje AA za iznos od 4.441.929,12 dinara, ali je našao da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda u pogledu odbijanja tužbenog zahteva tužioca BB za iznos od 4.441.929,12 dinara pa je presudu u tom delu ukinuo i vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a ukinuta je odluka o troškovima postupka.

Tuženi VV je na presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 452/14 od 14.10.2014. godine izjavio ustavnu žalbu i reviziju, ali je Osnovni sud u Čačku iako nije odlučeno ni o ustanoj žalbi ni o reviziji, nastavio postupak i doneo presudu P 1249/14 dana 01.04.2015. godine i u stavu 1. odbio tužbeni zahtev tužioca BB za 4.441.929.125 dinara na ime naknade štete po osnovu jednostranog raskida ugovora kao i za 4.441.929.125 dinara kao naknadu po osnovu uspeha u sporu. BB je izjavio žalbu na naznačenu presudu pa je drugostepeni sud presudom Gž 3750/16 od 30.01.2018. godine, preinačio presudu Osnovnog suda u Čačku P 1249/14 od 01.04.2015. godine u stavu jedan i tri izreke i obavezao tuženog VV da tužiocu BB na ime naknade za ispunjenje ugovora po osnovu člana 3. tačka 3.8. podtačka 3.8.4. Ugovora isplati iznos od 4.441.929,12 dinara, a odbio u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca BB iz ... za još 4.441.929,25 dinara. Preinačena je odluka o troškovima postupka, tako što je obavezan tuženi VV da tužilji AA i tužiocu BB isplati na ime parničnih troškova po 748.250,00 dinara. Razlog za preinačenje prvostepene presude i dosuđenja 4.441.929,25 dinara za tužioca BB, drugostepeni sud nalazi u opravdanju da što je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo nalazeći da shodno ostalim odredbama Ugovora o zastupanju, koje nisu poništene odnosno čija ništavost nije utvrđena, tužiocu pripada ugovorena procentualna nagrada od 5% od vrednosti utvrđenog i naplaćenog iznosa što je sve izvršeno preračunom putem veštaka ekonomske struke. Njegovo potraživanje nije predviđeno Advokatskom tarifom već isti potražuje taj iznos po drugom osnovu (ugovoru), a imajući u vidu odredbu člana 129. Zakona o radnim odnosima kojom je propisano da poslodavac može da obavlja određene poslove za koje se ne zasniva radni odnos i da zaključi ugovor sa određenim licem o volonterskom i dopunskom radu.

U međuvremenu odlukom Ustavnog suda Už 9021/14 od 18.11.2016. godine usvojena je ustavna žalba tuženog protivtužioca VV iz ... i poništena je odluka Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 452/14 od 14.10.2014. godine, pa je Apelacioni sud u Kragujevcu ponovo odlučivao o žalbi stranaka na presudu Osnovnog suda u Čačku P 180/10 od 04.11.2013. godine. Nakon toga Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo presudu Gž 3750/14 od 30.01.2018. godine i prenačio presudu Osnovnog suda u Čačku P 180/10 od 04.11.2013. godine u stavu dva za tužilju AA i stav tri za obe tužilje i utvrdio da je ugovor ništav i u preostalom delu i odbio zahtev tužilje AA za iznos od 4.441.929,12 dinara (pri čemu je drugostepeni sud u svemu postupio po primedbama Ustavnog suda koje su iznete u odluci tog suda Už 9021/14 od 08.11.2016. godine) nalazeći da je predmetni Ugovor o generalnom zastupanju zaključen dana 25.10.1999. godine. Po tada važećoj Advokatskoj tarifi nije postojala mogućnost ugovaranja dodatne advokatske nagrade u određenom procentu vrednosti spora. Mogućnost da se ugovara dodatna advokatska nagrada u određenom procentu od vrednosti predmeta spora predviđena je naknadno izmenom Advokatske tarife koja je počela da se primenjuje 06.01.2008. godine („Službeni glasnik RS“ br. 129/07). Ugovor je raskinut 23.01.2002. godine iz čega proizilazi da tužilja AA prilikom zaključenja naznačenog ugovora nije mogla da unese klauzulu da ima pravo na dodatnu advokatsku naknadu u određenom procentu od vrednosti predmeta spora (5%) shodno članu 3.8.4 spornog Ugovora o zastupanju broj .. od 25.10.1999. godine. U ostalom delu Apelacioni sud je prihvatio razloge koje je dao prvostepeni sud u svojoj presudi. Shodno iznetim razlozima, drugostepeni sud je utvrdio da je Ugovor o generalnom zastupanju broj .. od 25.10.1999. godine ništav i u preostalom delu i ne proizvodi pravno dejstvo shodno napred iznetim razlozima da tužilja AA nije mogla zaključiti ugovor sa takvim odredbama jer važeća Advokatska tarifa koja je važila u vreme zaključenja naznačenog ugovora nije predviđala mogućnost ugovaranja dodatne advokatske nagrade u određenom procentu od vrednosti predmeta spora.

Pri tome drugostepeni sud nije odlučio o troškovima spora iz razloga što je o istima odlučeno presudom Apelacionog suda u Kragujevcu (stavom tri i stavom četiri izreke – presuda Gž 1658/15 od 19.08.2016. godine), a u vezi koje presude je od strane tuženog VV iz ... izjavljena revizija.

Ceneći navode iz revizije tuženog VV iz ... izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1658/15 od 09.08.2016. godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija osnovana iz sledećih razloga: naime, ne mogu se prihvatiti razlozi izneti u presudi drugostepenog suda Gž 1658/15 od 09.08.2016. godine u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva tužioca BB da isti ima pravo na naplatu 4.441.929,12 dinara po osnovu ispunjenja ugovora shodno članu 3.3.8. podtačka 3.8.4 Ugovora o generalnom zastupanju broj .. od 25.10.1999. godine. Naime činjenica je da je Ugovor o generalnom zastupanju jednostrano raskinut dana 23.01.2002. godine otkazom tuženog. Momentom raskida ugovora ne može se više tražiti ispunjenje ugovornih obaveza iz ugovora jer ugovor više nema dejstvo. Nezadovoljna strana može zbog jednostranog raskida ugovora tražiti naknadu štete. U ovom slučaju tužilac BB nije dokazao da je pretrpeo štetu, a sa druge strane, Vrhovni kasacioni sud prihvata ocenu prvostepenog suda – Osnovnog suda u Čačku u pogledu ocene izvedenih dokaza da tužilac BB nije dokazao da je u toku postupka preduzimao radnje koje bi predstavljale osnov za naplatu ugovorenih iznosa po ugovoru .. . Prvostepeni sud je uvidom u dva parnična predmeta P 1169/95 i P 1978/10 (koja su združena uz spise tog predmeta) ustanovio da se ni u jednom predmetu u svojstvu punomoćnika generalnog zastupnika niti pak kao stručnog pomagača ne pominje ovde tužilac BB što znači da u predmetima nema pisanog traga da se to lice bilo kada pojavljivalo kao stručno lice u tim predmetima. Prvostepeni sud je utvrdio da tužilac tokom trajanja celog postupka nije predložio izvođenje dokaza na okolnost da je te poslove obavljao vanredno van radnog vremena ako ih je obavljao, a ako je obavljao iste u okviru redovnog radnog vremena za to je bio plaćen jer je za to vreme obavljao poslove finansijskog direktora. Tuženi je delom isplatio troškove zastupanja tužilji AA, a u dokumentaciji tužene nema podataka da li je bilo isplate tužiocu BB po ugovoru o zastupanju. Znači, tužilac BB nema pravo na naknadu po osnovu ispunjenja ugovora jer je ugovor o zastupanju raskinut izjavom tuženog, a kako nije dokazao da je pretrpeo štetu raskidom tog ugovora zbog neisplate radnji koje su bile ugovorene i obzirom da nije dokazao da je te radnje preduzeo van radnog vremena to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je bilo neophodno preinačiti odluku drugostepenog suda Gž 1658/15 od 09.08.2016. godine u stavu jedan izreke i potvrditi presudu prvostepenog suda u tom delu.

Ceneći navode iz revizije tužilaca AA i BB iznetih protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3750/16 od 30.01.2018. godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tužilaca osnovana u odnosu na stav dva izreke, dok je u ostalom delu revizija neosnovana, a iz sledećih razloga. Naime, neprihvatljivi su navodi drugostepenog suda da se u ovom slučaju ne radi o zabrani zaključenja ugovora samo jednoj strani (u ovom slučaju tužilji AA) već da se radi o zabrani obema ugovornim stranama. Ovo iz razloga što je tačno da tužilja AA nije mogla zaključiti ugovor sa takvim klauzulama jer je mogućnost zaključivanja ugovora sa takvom klauzulom omogućena tek stupanjem na snagu Advokatske tarife iz 2008. godine („Službeni glasnik RS“ br. 129/07 – koja je počela da se primenjuje od 06.01.2008. godine). Međutim, ako zabrana zaključenja određenog ugovora stoji prema jednoj ugovornoj strani ne znači da i druga strana nema pravo da zaključi takav ugovor (u konkretnom slučaju ovde BB). Osim toga druge ugovorne odredbe odnose se na regulisanje obaveza u pogledu zastupanja i plaćanja drugih troškova, pa i iz toga jasno proizilazi da nije bilo osnova da se utvrdi da su i ostale odredbe ugovora osim odredbi člana 3.8.4. ništave. Druga je stvar što tužilac BB u toku postupka nije dokazao da je preduzimao određene radnje i da je pretrpeo štetu zbog raskida ugovora, a na kome je bio teret dokazivanja u smislu odredbe člana 231. ZPP.

Neprihvatljivi su navodi drugostepenog suda da u slučaju ništavosti odredaba kojima su regulisane obaveze jedne ugovorne strane pitanja opstanka drugog dela ugovora koji se odnosi na drugu ugovornu stranu postaje bespredmetno, a ovo iz razloga što se ovde ne radi o tom slučaju. Utvrđeno je da su ništave određene odredbe ugovora. Međutim, tužilja AA je naplatila određene troškove vezano za zastupanje po predmetima, a koji predmeti su bili i označeni u Ugovoru o generalnom zastupanju. To ukazuje na okolnost da se ne može smatrati da su ostale odredbe ugovora (izuzev odredbi člana 3.8.4 Ugovora) ništave.

Sud je cenio ostale navode iz revizije tužilja i tuženog, ali nalazi da isti nisu od posebnog značaja za donošenje drugačije odluke.

Sa izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbi člana 416. stav 1. i člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 2. ZPP, a ovo imajući u vidu da su sve stranke delimično uspele u sporu, pa imajući u vidu delimično postignut uspeh u sporu svih stranaka u pogledu celokupnog postupka (uključujući i postupak po okončanju revizije), to proizilazi da svaka stranka treba da snosi svoje troškove postupka.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić