U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Đušić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Mladenović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3971/2019 od 21.01.2020. godine, u sednici veća održanoj 21.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3971/2019 od 21.01.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P 1770/19 od 27.05.2019. godine, prvim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca prema tuženom kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu zbog nanete teške telesne povrede isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni fizički bol iznos od 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 200.000,00 dinara i za duševni bol zbog naruženosti iznos od 150.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 22.01.2014. godine, pa do isplate, zbog umanjenja životne aktivnosti iznos 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe, do konačne isplate, na ime naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade – razlike zarade između iznosa koji bi ostvario tužilac radeći i isplaćene naknade zbog bolovanja za period od 25.04.2011. godine do 21.11.2012. godine iznos od 51.602,00 dinara, na ime buduće štete zbog umanjenja radne sposobnosti iznos od 400.000,00 dinara, na ime naknade troškova za prevoz na relaciji ... – ...– ... iznos od 5.860,00 dinara, na ime troškova prevoza na relaciji ... – ... – ... i relaciji ... – ... – ..., ukupno iznos od 165.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 22.01.2014. godine pa do konačne isplate, kao neosnovan. Drugim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 285.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3971/2019 od 21.01.2020. godine, ukinuta je prvostepena presuda i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni fizički bol isplati iznos od 144.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 160.000,00 dinara, za duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 160.000,00 dinara i za duševni bol zbog naruženosti iznos od 120.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 22.01.2020. godine, kao dana presuđenja do konačne isplate, dok jee tužbeni zahtev za iznose preko dosuđenih ovom presudom, a do traženih iznosa od po 200.000,00 dinara na ime pretrpljenog fizičkog bola, na ime pretrpljenog straha, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i do iznosa od 150.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti, kao i za traženu zakonsku kamatu počev od 22.01.2014. godine do dosuđene zakonske zatezne kamate počev od 21.01.2020. godine odbijen kao neosnovan. Drugim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade – razlike zarade između iznosa koji bi tužilac ostvario radeći i isplaćene naknade zbog bolovanja za period od 25.04.2011. godine do 21.11.2012. godine plati iznos od 41.281,60 dinara, na ime naknade troškova za prevoz na relaciji ... – ... – ... plati iznos od 4.688,00 dinara, na ime troškova prevoza na relaciji ... – ... – ... i ... – ...– ..., iznos od 132.720,56 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.01.2014. godine, kao dana utuženja, do konačne isplate, dok je tužbeni zahtev tužioca od dosuđene naknade materijalne štete i to na ime razlike zarade za vreme bolovanja do traženog iznosa od 51.602,00 dinara, na ime troškova prevoza na relaciji ...– ...– ..., do traženog oznosa od 5.860,00 dinara i na ime troškova za prevoz na relaciji ...– ... – ... i ... – ... – ..., do traženog iznosa od 165.900,00 dinara odbijen kao neosnovan. Trećim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade buduće štete zbog umanjenja radne sposobnosti isplati iznos od 400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 22.01.2014. godine, do konačne isplate. Četvrtim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 395.802,60 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP, u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18), pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u drugostepenom postupku, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Leskovcu K 470/14 od 02.03.2015. godine, tuženi je oglašen krivim za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 2, a u vezi stava 1. KZ, jer je dana 25.04.2011. godine u ..., u prostorijama Preduzeća za preradu mesa „VV“, teško telesno povredio oštećenog ovde tužioca, tako što ga je gađao mesarskim nožem i ubo ga u predelu leve ruke, nanevši mu teške telesne povrede opasne po život u vidu ubodne rane levog lakatnog pregiba sa presecanjem mesta grananja leve nadlaktne arterije. Istom odlukom, u odnosu na ovde tužioca kao okrivljenog, odbijena je optužba da je kritičnom prilikom izvršio krivično delo ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči i svađi iz člana 124. stav 1. KZ zbog nastupanja zastarelosti krivičnog dela. Tužilac je sa kolegama GG i DD radio u Pogonu za preradu mesa, kada je tuženi iz Pogona za proizvodnju mesnih prerađevina, prešao u Pogon za obradu mesa radi ispomoći tužiocu i kolegama. Zbog nesporazuma kojim će nožem obavljati poslove obrade mesa, između stranaka je došlo do svađe i rasprave, kada je tužilac tuženog gađao nožem sa razdaljine od oko četiri metra, ali ga nije pogodio, nakon čega je tuženi zamahnuo i bacio nož prema tužiocu, koji ga je pogodio u predelu leve ruke. Tužilac je nakon lečenja zbog posledica povređivanja, raspoređen na radno mesto u magacinu. Prema nalazu i mišljenju veštaka, kod tužioca je došlo do povrede koja se kvalifikuje kao teška telesna povreda opasna po život, bliže opisana u nalazu. Tužilac je usled povređivanja trpeo fizičke bolove i strah intenziteta i u trajanju bliže navedenim u nalazima. Kod tužioca usled zadobijene povrede postoji umanjenje životne aktivnosti od 12,5%, a zbog ožiljka od ubodne rane i operativnog reza u predelu nadlaktice estetska naruženost je lakog ka srednjem stepenu. Tužilac, usled trajnog umanjenja životne aktivnosti trpi duševne bolove srednjeg stepena imajući u vidu njegovu starosnu dob (rođen 1974. godine), profesionalno opredeljenje, a zbog naruženosti trpi duševni bol u lakom stepenu, na gornjoj granici ka srednjoj. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđena je razlika između zarade koju bi tužilac ostvario i isplaćene naknade za vreme bolovanja u periodu od 25.04.2011. godine do 21.11.2011. godine, kao i visina troškova prevoza radi odlaska na preglede kontrole u Beograd, Niš i Leskovac. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka medicine rada, tužilac nije sposoban za radno mesto na kome je radio do trenutka povređivanja i opšta radna sposobnost je umanjena u srednjem stepenu od oko 40%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da je tuženi odgovoran za nastalu štetu, shodno odredbi člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je tužilac u ovom slučaju svojim ponašanjem izazvao svađu sa tuženim ocenjen je doprinos nastanku štete sa 20%. Ceneći sve utvrđene okolnosti u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je odmerio pravičnu novčanu naknadu za tražene vidove nematerijalne štete bliže navedene u obrazloženju pobijane odluke. Umanjujući navedene iznose srazmerno doprinosu tužioca, shodno odredbi člana 192. ZOO, drugostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznose navedene u prvom stavu izreke pobijane presude. Osim toga, drugostepeni sud je našao da je delimično osnovan tužbeni zahtev za naknadu na ime razlike zarade koju bi tužilac ostvario da do povređivanja nije došlo i isplaćene naknade za vreme bolovanja i na ime troškova prevoza radi odlaska na preglede u Niš, Leskovac i Beograd, imajući u vidu da je tužilac u smislu člana 231. stav 2. ZPP dokazao da je ovu štetu pretrpeo kao posledicu povređivanja, u visini utvrđenoj nalazom veštaka ekonomsko-finansijske struke, umanjenu za doprinos tužioca od 20%.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište drugostepenog suda da je tuženi odgovoran za štetu prouzrokovanu tužiocu, zbog čega je u obavezi da istu naknadi shodno članu 154. stav 1. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, uz pravilan zaključak da je tužilac svojim ponašanjem doprineo nastanku štete sa 20%. Pravilno je odmerena pravična novčana naknada za tražene vidove nematerijalne štete u iznosima navedenim u prvom stavu izreke pobijane odluke, kao i visina materijalne štete, srazmerno umanjene za doprinos tužioca od 20%,

Odredbom člana 154. stav 1. propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Članom 155. istog zakona propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Članom 192. stav 1. ZOO propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Suprotno revizijskim navodima, drugostepeni sud je pravilno ocenio izvedene dokaze i utvrdio sve bitne činjenice i okolnosti pod kojima se odigrao štetni događaj polazeći od pravnosnažne presude Osnovnog suda u Leskovcu K 470/14 od 02.03.2015. godine kojom je tuženi povodom radnji koje je prema tužiocu preduzeo, pravnosnažno osuđen zbog krivičnog dela nanošenje teška telesna povreda. Naime, osuđujuća krivična presuda ima pravno dejstvo na parnični postupak koji se tiče istog životnog događaja i vezuje parnični sud u pogledu postojanja krivičnog dela za koje je tuženi osuđen. Neosnovano se revizijom tuženog osporavaju okolnosti štetnog događaja i ukazuje na postojanje doprinosa tužioca nastanku štete u većem obimu od utvrđenog, jer je i po oceni revizijskog suda drugostepeni sud povodom navedenog događaja pravilno ocenio da je tužilac doprineo nastanku navedene štete sa 20%. Ovo zbog toga što je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a naročito da je tužilac svojim ponašanjem inicirao svađu tako što je na tuženog bacio nož, dajući za svoju ocenu visine doprinosa razloge, koje kao pravilne prihvata i ovaj sud. Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da u ovom slučaju ne postoji uzročna veza između nastale štete i procesa rada kod poslodavca stranaka, zbog čega su i po oceni revizijskog suda neosnovani navodi tuženog da nije pasivno legitimisan u ovom sporu i odgovoran za nastalu štetu. Šteta je nastala kao posledica međusobnog sukoba stranaka, a nastala povreda je u direktnoj vezi sa postupanjem tuženog, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud, i tuženi pravnosnažno osuđen krivičnom presudom za krivično delo, koju presudu je parnični sud uzeo u osnov svoje odluke u smislu člana 13. ZPP. Suprotno revizijskim navodima, pravilna je i odluka drugostepenog suda da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati pretrpljenu materijalnu štetu u visini pravilno utvrđenoj u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Iz navedenih razloga, a primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka nije osnovan, s obzirom da odgovor tužioca na reviziju nije bio nužan i neophodan, te mu ne pripada pravo na naknadu troškova tog postupka, u smislu odredbe člana 165. ZPP, a u vezi člana 154. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić