Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da je osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhvni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je sestra tužioca. Tužilac je Opštinskim sudom u Kruševcu 27.10.2006. godine podneo tužbu protiv sada pokojnog GG (oca stranaka), tražeći da se utvrdi da je po osnovu nasleđa iza pokojne majke, DD vlasnik sa 1/6 dela nepokretnosti: kuće sa spratom i potkrovljem od tvrdog materijala, jedne čakmare dimenzija 4,5 h 8,00 m, jedne bačvare, dve štale sa ajatom i oborom, dve nedoveršene garaže sa malom prostorijom za ostavu, jedne ograde metalne, sve postojeće na kp. br. .../... KO ..., upisane u list nepokretnosti br. ... KO ... i kp. br. .../..., njiva 4 klase, površine 37,5 ari upisane u list nepokretnosti br. ... KO ..., kao i da se utvrdi da je vlasnik 1/6 traktora ... ...., traktorske prikolice ručne izrade, automobilske prikolice fabričke proizvodnje, jednoobraznog traktorskog pluga i trokrilne traktorske drljače. Opštinski sud u Kruševcu je rešenjem P 1609/06 od 20.11.2006. godine odredio privremenu meru kojom je GG zabranio otuđenje i opterećenje napred navedenih stvari, odredio da će privremena mera važiti do pravnosnažnog okončanja tog postupka i da će se sprovesti dostavljanjem rešenja i upisom zabrane otuđenja i opterećenja od strane suda. Postupak u ovom predmetu prekinut je rešenjem od 15.07.2010. godine, zbog smrti GG. GG je sa tuženom zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju 19.11.2007. godine, koji je overen od strane sudije Oštinskog suda u Kruševcu u predmetu 3R 2571/07, kojim je raspolagao pokretnim i nepokretnim stvarima, čije otuđenje i opterećenje mu je bilo zabranjeno napred određenom privremenom merom, kao i nepokretnim stvarima, koje nisu bile njegova svojina, već trećih lica. GG je umro 29.05.2010. godine, a postupak raspravljanja njegove zaostavštine prekinut je i tužilac je upućen na parnicu protiv tužene radi dokazivanja da ugovor o doživotnom izdržavanju od 19.11.2007. godine nema pravnu važnost i da je zaključen protivno zabrani otuđenja i opterećenja po privremenoj meri koja je određena rešenjem od 20.11.2006. godine. Traktor ... ... registarske oznake ... i traktorska prikolica ručne izrade, registarske oznake ... ..., prema izveštaju MUP RS PU Kruševac od 18.09.2017. godine, vode se kao vlasništvo DD.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom člana 194. Zakona o nasleđivanju i čl. 46., 47., 49., 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca i utvrdio da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav, nalazeći da je otac stranaka spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju raspolagao delom imovine čije mu je otuđenje i opterećenje bilo zabranjeno određenom privremenom merom, te da nepokretnosti koje se nalaze u Ko .., KO ... i KO ... nisu mogle biti predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, jer u momentu zaključenja tog ugovora nisu bile vlasništvo pok. GG, već trećih lica, kao i traktor i traktorska prikolica (bliže označena u ugovoru), koja je bila u vlasništvu sada pok. DD.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca. Po shvatanju drugostepenog suda, sporni ugovor o doživotnom izdržavanju nije ništav pravni posao ni u odnosu na stvari kojima je ocu stranaka bilo zabranjeno otuđenje i opterećenje određenom privremenom merom, a ni u odnosu na stvari koje nisu bile njegovo vlasništvo, zaključujući da posledica kršenja zabrane otuđenja nije ništavost spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, već da saglasno članu 303. stavu 2. Zakona o izvršenju, koji se primenjivao u vreme kada je određena privremena mera, tužilac, u čiju korist je privremena mera bila određena, ima pravo da od lica koje je bilo dužno da poštuje zabranu, zahteva naknadu štete koju je pretrpeo zbog njenog nepoštovanja, kao i da zabrana otuđenja i opterećenja određena privremenom merom nije trajna. U odnosu na otuđenje stvari koje su svojina trećih lica, drugostepeni sud je smatrao da tužilac nije dokazao da bi na njima mogao ostvariti neka prava i da stoga nije aktivno legitimisan da traži utvrđenje ništavosti ugovora u odnosu na te stvari, niti da je sud ovlašćen da utvrđuje ništavost ugovora u tom delu bez zahteva lica koja su upisana kao vlasnici na tim stvarima, ili lica koja pretenduju na neko pravo na tim stvarima, smatrajući da na ništavost pravnog posla po službenoj dužnosti u smislu člana 109. stav 1. ZOO sud pazi u parnici između lica koja imaju pravni interes da se utvrdi njegova ništavost i da im to daje aktivnu legitimaciju, koju tužilac nema u odnosu na stvari koje su predmet spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, a koja su u svojini trećih lica, a da pokretne stvari, za koje je tužilac tvrdio da su bile svojina majke stranaka, nisu identifikovane u spornom ugovoru o doživotnom izdržavanju na način kako ih je tužilac identifikovao u tužbi.

Imajući u vidu primedbe i nalog revizijskog suda iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 97/2019 od 03.09.2020. godine, drugostepeni sud nalazi da u ovoj parnici nisu predlagani dokazi radi utvrđenja činjenica značajnih za utvrđenje da li je majka tužioca imala udeo u sticanju bračne zajednice sa primaocem izdržavanja iz ove parnice, niti za utvrđivanje činjenice da je tužilac imao doprinos u tom sticanju kao član porodične zajednice, zbog čega te činjenice ne bi mogao da utvrđuje ni ukoliko bi otvorio rasparavu pred drugostepenim sudom u smislu članova 383. stav 3. i 372, u vezi člana 12. ZPP. Iz iznetih razloga zaključuje da rešavanje prethodnog pravnog pitanja nije moguće i da će nakon okončanja parnice P 547/10 po tužbi radi utvrđivanja svojinskih udela na spornim nepokretnostima, tužilac ponovo moći da pokrene parnicu za utvrđivanje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, usled čega nalazi da je tužba u ovoj pravnoj stvari preuranjena.

Takav zaključak i pravno stanovište drugostepenog suda ne može se prihvatiti. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovani su revizijski navodi tužioca da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda činjenično stanje ostalo nepotpuno i pogrešno utvrđeno.

Prema članu 194. stav 1. Zakona o nasleđivanju ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani, dok je stavom 2. istog člana propisano da primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora.

Članom 103. stavom 1. ZOO propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Članom 109. stavom 1. istog zakona propisano je da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice.

Tužilac podnetom tužbom zahteva da se utvrdi da je ništav sporni ugovor o doživotnom izdržavanju, zasnovan na činjeničnim navodima da je otac stranaka, kao primalac izdržavanja, raspolagao nepokretnim i pokretnim stvarima koje nisu bile njegovo vlasništvo, te da je suprotno zabrani određenom privremenom merom raspolagao tim stvarima. Tužilac je tvrdio da deo stvari koje su obuhvaćene spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju predstavljaju zajedničku imovinu roditelja stranaka i da je tužilac imao doprinos u tom sticanju kao član porodične zajednice, zbog čega otac stranaka nije mogao da spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju raspolaže delom koji pripada njegovoj supruzi, majci stranaka i njegovim udelom u sticanju te imovine. U vezi sa tim, tužilac je pokrenuo i parnični postupak protiv oca stranaka u predmetu P 547/10 (ranije P 1609/06) kod Osnovnog suda u Kruševcu, tražeći da se utvrdi da ima pravo svojine na tim stvarima po osnovu nasleđa iza pokojne majke stranaka i po osnovu njegovog doprinosa u sticanju zajedničke imovine u opredeljenim udelima i odluka u navedenoj parnici predstavlja prethodno pitanje za predmetni postupak. Međutim, kako je ta parnica u prekidu zbog smrti GG i kako se zbog toga ovaj postupak ne može prekinuti (jer zakon ne propisuje takvu mogućnost), to je bilo potrebno da drugostepeni sud kao odlučne činjenice utvrdi da li pokretne i nepokretne stvari koje su obuhvaćene spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju predstavljaju zajedničku imovinu roditelja stranaka i tužioca kao člana porodične zajednice u predmetnoj parnici kao deo činjeničnog osnova, jer od toga zavisi odluka o tužbenom zahtevu.

U prilog svojih tvrdnji tužilac je u tužbi i u toku parnice priložio spisima predmeta pisane dokaze, predlagao saslušanje stranaka u postupku, kao u uvid u spise predmeta koji su združeni predmetnim spisima. S tim u vezi, prema odredbi člana 8. ZPP sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane, dok je odredbom člana 12. stav 1. ZPP propisano da ako odluka zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam da reši to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno.

Međutim, u ponovnom postupku odlučivanja drugostepeni sud je bez otvaranja rasprave konstatovao da rešavanje prethodnog pitanja nije moguće, pri tom ceneći uopšteno kvalitet i kvantitet predloženih dokaznih sredstava i zaključio da je tužba u ovoj pravnoj stvari preuranjena. Na taj način izostalo je utvrđenje svih bitnih činjenica od kojih zavisi odluka o zahtevu za utvrđenje ništavosti spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, jer je radi pravilne primene materijalnog prava propustio da utvrdi da li su spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju obuhvaćene i stvari koje su zajednička imovina roditelja stranaka i tužioca kao člana porodičnog domaćinsta, u kom slučaju otac stranaka nije mogao raspolagati spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju delom svoje supruge, majke tuženih, odnosno tužioca i u tom delu bi ugovor bio ništav, shodno članu 103. ZOO, a u vezi sa članom 174. Porodičnog zakona.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, to je pobijana odluka ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužene. Taj sud će, radi pravilne primene materijalnog prava, kao prethodno pravno pitanje utvrditi da li su spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju obuhvaćene i stvari koje su zajednička imovina roditelja stranaka i tužioca, jer od toga zavisi punovažnost dela spornog ugovora o doživotnom izdržavanju u odnosu na te stvari. Nakon što utvrdi navedeno, drugostepeni sud će ceniti da li je i u kom delu sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav pravni posao.

Kako je Vrhovni kasacioni sud u svom rešenju Rev 97/2019 od 03.09.2020. godine već nalagao drugostepenom sudu, odnosno veću koje je postupalo u ovoj pravnoj stvari šta treba da utvrdi i kojim odredbama materijalnog prava da se rukovodi, a po kom nalogu ono nije postupilo, zbog toga je ponovnim ukidanjem pobijane odluke odlučeno da se predmet vrati na ponovno suđenje drugom veću.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka po žalbi, jer zavisi od ishoda postupka po žalbi.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić