Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su blagovremeno izjavile reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilja.

Ispitijući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilja nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda učinjenih u postupku pred drugostepnim sudom koje bi mogle predstavljati razlog iz kog se revizija može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP. Drugostepeni sud je na osnovu održane rasprave, izvedenih dokaza čitanjem, te dokaza veštačenjem, utvrdio činjenice koje su bitne za pravilnu primenu materijalnog prava i odlučio o osnovanosti osnovnog i eventualnog tužbenog zahteva.

Sada pok. GG je sa svojim nevenčanim suprugom, tuženim, zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju koji je sudski overen 13.09.2013. godine. Tužilje su ćerke pok. GG. Brak između sada pok. GG i oca tužilja razveden je, nakon čega je GG otišla u inostranstvo u kom trenutku su tužilje bile stare 4-5 godina. One su ostale da žive kod oca i očevih roditelja. Sa majkom ostvaruju kontakt nakon svog punoletstva i udaje. Tužilja AA živi i radi u inostranstvu u ..., gde su živeli i pok. GG i tuženi u vanbračnoj zajednici dugoj više od 40 godina, a tužilja BB živi u ... . Nakon penzionisanja, pok. GG i tuženi dolaze u selo ... gde su živeli sve do GG smrti u njenoj roditeljskoj kući. Tužilje su povremeno majku obilazile.

Pok. GG je bolovala od brojnih telesnih oboljenja. Bila je višegodišnji dijabetičar, bolovala je od kardiovadskularnog oboljenja, a godinu dana pre potpisivanja ugovora postavljena je prva sumnja na zloćudni tumor pankreasa. Nakon toga je doživela i moždani udar, zbog čega je u periodu od 13.11. do 12.12.2012. godine bila bolnički lečena na odeljenju neurologije i to zbog tegoba u vidu slabosti desne ruke, desne noge i otežanog govora. Otpuštena je sa dijagnozama infarkt mozga, šećerna bolest i tumor pankresa, a prilikom otpusta iz bolnice bila je samostalno pokretna, a neurološki nalaz je bio uredan. Prema nalazu i mišljenju Sudsko – medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu, opisana neuroška simptomatologija kod sada pok. GG, ni prilikom otpusta iz bolnice, a ni kasnije u vreme zaključenja predmetnog ugovora, nije bila takva da je mogla da naruši shvatanje značaja radnje koju preduzima. U zdravstvenom kartonu GG nema dijagnoza koje se odnose na psihijatrijska oboljenja, niti su razlozi njenih poseta lekaru bile zbog tih oboljenja. Određene psihičke smetnje koje su dijagnostikovane kod pok. GG, poput napetosti, nervoze, promene raspoloženja, izraz su očekivane i uobičajene reakcije na saznanje o postojanju maligne bolesti, a ne predstavljaju manifestaciju psihijatrijskog oboljenja koje bi moglo dovesti do narušavanja sposobnosti za rasuđivanje i shvatanja radnje koju preduzima. Njena sposobnost komunikacije bila je očuvana sve vreme. Mišljenje je ovog odbora da, uzimajući sve navedeno u obzir, kao i karakteristike oboljenja od kojih je bolovala, kod GG u vreme sačinjavanja spornog ugovora, nije utvrđeno postojanje nijedne medicinske činjenice koja bi ukazivala na to da nije bila sposobna da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju i da shvati značaj radnje koju preduzima.

Ugovorom o doživotnom izdržavanju ugovorena je obaveza tuženog, inače vanbračnog supruga, kao davaoca izdržavanja da izdržava primaoca izdržavanja do kraja njenog života, da je neguje i leči u bolesti, a po smrti da je sahrani i da sva podušja predviđena mesnim narodnim običajima. Zauzvrat, pok. GG je ugovorom ostavila u nasleđe kat. parcelu broj .., koja u svom sastavu ima nekoliko različitih kultura zemljišta, kat parcelu .., kat. parcelu .. sa porodičnom stambenom zgradom i dve pomoćne zgrade na kat. parceli .., upisane u LN .. KO ..., udeo od 367/733 delova od kat. parcele .. sa ½ pomoćne zgrade na kat. parceli .. iz LN .. KO ..., dvosoban stan u ulici ... br. .. u ... – broj stana .. i dvosoban stan na istoj adresi – broj stana .. i stan u ulici ... broj .. – stan broj .., kao i sve pokretne stvari koje se budu našle u domaćinstvu iza njene smrti.

Hirurg dr Nenad Veljković, koji je lečio tužilju nakon postavljanja dijagnoze sumnje na tumor pankreasa, izjavio da nije moguće dati odgovor na pitanje koliko bi GG živela sa takvom vrstom bolesti – tumor pankreasa, te da on nije voleo, niti želeo da takve prognoze daje. Tuženi je imao saznanja o bolestima primaoca izdržavanja budući da je sa njom živeo u vanbračnoj zajednici dugoj skoro 40 godina. O pok. GG se starao, vodio je kod lekara i pre i nakon zaključenja ugovora, posećivao je u bolnici, a angažovao je treće lice radi pružanja pomoći pri njenom oporavku od preživljenog moždanog udara. GG je preminula ...2014. godine.

Tužilje su tužbu u ovoj pravnoj stvari podnele 30.05.2014. godine sa zahtevom da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju iz razloga što se na tom ugovoru ne nalazi potpis GG i što je u trenutku zaključenja ugovora bila nesposobna za rasuđivanje, da bi potom ostale samo pri drugom razlogu.

U toku postupka, podneskom od 03.02.2017. godine, tužilje su kao eventualni tužbeni zahtev postavile zahtev za poništaj predmetnog ugovora, ali bez navođenja iz kog razloga se traži poništaj ugovora, da bi podneskom od 08.05.2018. godine prvi put navele razlog za poništaj, a to je da u trenutku njegovog zaključenja nije postojala aleatornost, budući da je u trenutku zaključenja ugovora pok. GG imala metastazirani karcinom pankreasa u terminalnoj fazi, te je bilo izvesno da će u periodu ne dužem od 6 meseci okončati svoj život. Tim podneskom je zahtev za poništaj ugovora postavljen kao osnovni, a zahtev za utvrđenje njegove ništavosti kao eventualni tužbeni zahtev.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po održanoj raspravi, odlučujući o osnovnom tužbenom zahtevu za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zbog nedostatka alatornosti, drugostepeni sud je taj zahtev odbio ocenivši da nisu ispunjeni uslovi iz člana 203. Zakona o nasleđivanju, jer su istekli i subjektivni i objektivni rok za podnošenje tužbe na osnovu člana 203. stav 2. Zakona o nasleđivanju. Naime, istekao je subjektivni rok za podnošenje zahteva za poništaj ovog ugovora od 1 godine od dana saznanja za ugovor, budući da je tužba podneta 02.06.2014. godine, a zahtev za poništaj ugovora stavljen je 06.02.2017. godine. Uz to, po stanovištu tog suda, iako je tužilac kao davalac izdržavanja svakako imao saznanje o stanju zdravlja GG, kao primaoca izdržavanja, to saznanje tuženog ne čini ugovor nezakonitim iz razloga što je posle 6 meseci primalac izdržavanja preminuo. Tuženi je 40 godina živeo u vanbračnoj zajednici sa primaocem izdržavanja u slozi, i pre zaključenja ugovora brinuo o njoj, vodio je kod lekara, a nakon zaključenja ugovora pružio joj je svu potrebnu negu i pažnju, ispunjavajući na taj način sve obaveze koje je preuzeo ugovorom. Iz navedenog sledi zaključak da okolnost da je tuženi znao da je tužilja boluje od karcinoma pankreasa nije bio motiv i osnov za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju.

Odlučujući o eventualnom tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zbog nesposobnosti za rasuđivanje primaoca izdržavanja, drugostepeni sud je zaključio da ovaj ugovor nije ništav u smislu člana 56. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužilje nisu dokazale da je pok. GG bila potpuno poslovno nesposobno lice iz kog razloga je ovaj tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom tužilja osporava utvrđeno činjenično stanje i ukazuje da je zaključak drugostepenog suda o nepostojanju razloga alatornosti i razloga za ništavost ugovora zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 194. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/9, 101/2003) propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojinu tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani (stav 1).

Prema odredbi člana 203. istog zakona, na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja (stav 1); zakonski naslednici mogu poništaj ugovora zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za ugovor, a najkasnije u roku od tri godine od dana smrti primaočeve (stav 2); rok od jedne godine ne može početi da teče pre smrti primaočeve (stav 3).

Prema odredbi člana 56. Zakona o obligacionim odnosima, za zaključenje punovažnog ugovora potrebno je da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. Poslovna sposobnost podrazumava sposobnost samostalnog odlučivanja o pravima i obavezama, odnosno sposobnost fizičkog lica da izjavama svoje pravno relevante volje preuzima određena prava i obaveze. Pretpostavlja se da je svako putnoletno lice poslovno sposobno i da je prilikom donošenja odluka i preduzimanja radnji koje proizvode određene pravne posledice ta osoba u stanju da normalno rasuđuje, da razume posledice odluka koje donosi i da štiti svoja prava i interese.

Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud zaključio da su tužilje prekludirane u pravu da zahtevaju poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, što ovaj njihov zahtev čini neosnovanim. Shodno citiranoj odredbi člana 203. Zakona o nasleđivanju, propisani subjektivni rok od godinu dana teče od dana saznanja za postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju, a ne od dana kada su tužilje eventualno saznale da je pok. GG u trenutku zaključenja ugovora bila u terminalnom stadijumu bolesti (kako se u reviziji ukazuje). Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 02.06.2014. godine, pa je po stanovištu ovog suda najkasnije u tom momentu kod tužilja postojalo saznanje o postojanju ugovora o doživotnom izdržavanju. Istekao je i objektivni rok od 3 godine od smrti GG, a kod činjenice da je zahtev za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju sa konkretnim navođenjem razloga za rušljivost – nepostojanje alatornosti, stavljen tek 08.05.2018. godine, a GG je preminula ...2014. godine.

Osim toga, pravilno je drugostepeni sud zaključio da ugovor nije rušljiv iz razloga nepostojanja aleatornosti imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Naime, za procenu nepostojanja aletornosti (neizvesnost koliko će ugovor trajati i kolika će biti obaveza davaoca izdržavanja), bitne su sve okolnosti konkretnog slučaja, a ne samo vremenski razmak između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca izdržavanja. Tuženi je pok. GG pružio svu potrebnu negu i pomoć koja joj je objektivno bila potrebna nakon postavljanja dijagnoze bolesti od koje je umrla, iz čega sledi da je motiv za zaključenje ugovora bila namera davanja izdržavanja u najširem smislu te reči. Osim toga, ugovor o doživotnom izdržavanju veoma često zaključuju osobe čije je zdravlje teško narušeno zbog dijagnistikovane maligne bolesti i u tim situacijama razumljiva je želja primaoca izdržavanja da svojom imovinom raspolaže na način koji je najbolji za njega u smislu da imovinu ostavi osobi u koju ima poverenje i za koju je siguran da će mu kroz brigu i pažnju narušeno zdravstveno stanje, i sve tegobe povezane sa tim, učiniti podnošljivijim i omogućiti mu da svoj život do kraja provede na dostojanstven način, uz pun osećaj sigurnosti da će mu biti pružena sva potrebna nega i pažnja, pa dužina trajanja ugovora dolazi u drugi plan a vrednost prestacije davaoca izdržavanja ima se posmatrati u širem kontekstu. Okolnost da se u vreme zaključenja ugovora pok. GG nalazila u poodmakloj fazi bolesti, sama za sebe ne vodi automatski zaključku o nepostojanju alatornosti, budući da je kod procene aleatornosti bitna subjektivna, a ne samo objektivna komponenta, a iz iskazala lekara hirurga koji je lečio pok. GG proizlazi da taj lekar nikada nije želeo da daje svojim pacijentima prognoze vezane za dužinu trajanja života.

Pravilna je i odluka drugostepenog suda o odbijanju tužbenog zahteva da se utvrdi da je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo osporeni ugovor o doživotnom izdržavanju, budući da je medicinskim veštačenjem utvrđeno da u vreme zaključenja spornog ugovora o doživnom izdržavanju sada pok. primalac izdržavanja bila sposobna za rasuđivanje, te stoga suprotno navodima revizije, sporni ugovor o doživotnom izdržavanju nije ništav u smislu odredbe člana 56. stav 1. i 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Ukazivanje u reviziji na postojanje motiva izigravanja prava zakonskih naslednika prilikom zaključenja ovog ugovora je bez uticaja budući da je prvi put istaknuto u reviziji.

Naknada troškova sastava odgovora na reviziju nije dosuđena, budući da se ne radi o potrebnom trošku za vođenje parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. i 165. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić