Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2980/2018 od 25.12.2018. godine stavom prvim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P 736/17 od 11.01.2018. godine u stavu prvom i četvrtom izreke, pa je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime materijalne štete zbog nezakonitog zadržavanja teretnog vozila sa prikolicom isplati i to: na ime izgubljene vrednosti teretnog vozila marke „...“, reg. oznaka ... ...-..., sa priključnim vozilom marke „...“ ..., ... reg. oznaka ...-... ..., zbog zadržavanja u vremenu od 14.07.2009. godine do 24.10.2012. godine iznos od 1.153.953,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počev od 23.06.2015. godine pa do konačne isplate i na ime izgubljene dobiti zbog neobavljene delatnosti prevoza robe u drumskom saobraćaju za period od 14.07.2009. godine do 27.05.2010. godine u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti pa do isplate, bliže navedene ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 99.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nisu pogrešno primenjene odredbe Zakona o parničnom postupku, pa nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je vođen krivični postupak po zahtevu Okružnog javnog tužilaštva u Vranju KT broj 148/09, nakon čega je od strane istražnog sudije Okružnog suda u Vranju Ki broj 89/09 od 16.07.2009. godine doneto rešenje o sprovođenju istrage protiv tužioca zbog izvršenja krivičnog dela- udruživanje radi protivustavne delatnosti iz člana 319. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 312. KZ. Istim rešenjem tužiocu je određen pritvor, u kome je proveo u periodu od 14.07.2009. godine do 14.10.2009. godine, kada je pušten uz jemstvo od 10.000 evra. Protiv tužioca je podnet optužni predlog od strane OJT-a Vranje. Rešenjem Višeg suda u Vranju K broj 134/10 od 05.07.2012. godine krivični postupak protiv tužioca je obustavljen, usled odustanka VJT-a, a koje rešenje je postalo pravnosnažno dana 17.07.2012. godine. Tužilac je bio vlasnik motornog vozila marke „...“ i priključnog vozila marke „...“ ..., a koja vozila su tužiocu privremeno oduzeta prilikom određivanja pritvora - dana 14.07.2009. godine i vraćena nakon donošenja rešenja Višeg suda u Vranju Kv broj 224/12 od 04.09.2012. godine, dana 24.10.2012. godine. Tužilac je obavljao registrovanu delatnost autoprevoznika.

Prvostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da je u konkretnom slučaju tužena odgovorna za materijalnu štetu u vidu izgubljene vrednosti vozila, kao i štetu koju je tužilac pretrpeo zbog nemogućnosti da obavlja svoju delatnost usled oduzimanja vozila, od dana oduzimanja vozila do dana kada mu je isto vraćeno, pa je obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu, shodno odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je našao da je na potpuno pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, te je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog izgubljene vrednosti vozila, kao i izgubljene dobiti zbog neobavljanja delatnosti, a iz razloga što je, po oceni suda, u konkretnom slučaju tužena u svemu postupala sa odredbama člana 82. stav 6. i člana 86. ZKP i da u radu organa tužene nije bilo nepravilnosti, jer su postupci policijskih službenika, u slučaju postojanja osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo koje je ovde tužiocu stavljeno na teret, preduzeti u svemu prema pravilima procedure, pa kako je postupak od strane nadležnih organa sproveden u skladu sa Zakonom, takvo postupanje u konkretnom slučaju ne predstavlja osnov za naknadu štete koju tužilac potražuje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je postupio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbni zahtev tužioca.

Odredbom člana 172. stav 1. ZOO, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, za odgovornost pravnog lica po ovom osnovu potrebno je da je šteta nastala zbog nezakonitog ili nepravilnog rada njegovih organa. Nezakonit rad se manifestuje kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu ili propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni, ili kao radnja protivna običajima ili pravilima norme, dok se kao nepravilan rad smatra preduzimanje onih radnji koje nisu u skladu sa opštim normama o vršenju službe, odnosno delatnosti, a kojima je građanima, odnosno pravnim licima pričinjena šteta.

Izjavljenom revizijom, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, oduzimanje vozila koje je tužiocu služilo za obavljanje delatnosti autoprevoznika, zbog postojanja osnovane sumnje da je tužilac učinio krivično delo, nije dovoljan razlog za utvrđenje odgovornosti tužene. Postupak koji je pokretnut i okončan obustavljanjem krivičnog postupka protiv tužioca zbog odustanka Višeg javnog tužilaštva od gonjenja, suprotno navodima revizije, ne predstavlja dokaz nezakonitog rada organa tužene, te nisu ispunjeni uslovi za naknadu štete po opštim pravilima propisanim odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Vođenje krivičnog postupka samo po sebi ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad organa tužene, jer se radi o upotrebi legalne procedure protiv mogućih učinilaca krivičnih dela, koji su tokom postupka zaštićeni pretpostavkom nevinosti. Čak i kada se krivični postupak, kao u konkretnom slučaju, završi donošenjem rešenja o obustavljanju krivičnog postupka, nema zakonskih uslova za naknadu štete, osim u slučaju da se dokažu konkretni propusti organa tužene, odnosno protivpravno postupanje, što tužilac u ovoj parnici nije dokazao.

Dakle, u konkretnom slučaju ne postoji odgovornost tužene za nastalu štetu tužiocu, jer ne postoji uzročno-posledična veza između postupanja organa tužene i štete koju je tužilac pretrpeo predviđene odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ostali navodi revizije nisu takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta primenom odredbi člana 153. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić