Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju tužene, zahtevajući naknadu troškova njegovog sastavljanja.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu načina obračuna zakonske zatezne kamate pri sprovođenju izvršenja, na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, na osnovu pravnog shvatanja utvrđenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.04.2013. godine.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408 Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužene ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 159/2021 od 09.03.2021. godine, utvrđeno je da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 112/10, pa je stečajnom sudiji naloženo da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve potrebne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka i da u roku od 30 dana izvesti predsednika suda o preduzetim merama. Zaključkom Trgovinskog suda u Beogradu St 75/07 od 19.02.2008. godine, u stečajnom postupku protiv stečajnog dužnika DP ''Prva srpska fabrika šećera Dimitrije Tucović 1898'', tužilji je utvrđeno stečajno potraživanje u četvrtom isplatnom redu u iznosu od 290.806,06 dinara, po prijavi potraživanja broj 360 sa napomenom da će se „utvrđeno potraživanje korigovati shodno odluci Ustavnog suda Srbije I Uz 82/2009 od 27.07.2012. godine“. Potraživanje nije namireno niti je stečajni postupak okončan. Stečajni dužnik DP ''Prva srpska fabrika šećera Dimitrije Tucović 1898'' je u trenutku otvaranja stečaja i u vreme nastanka potraživanja tužilje, raspolagala sa 100% društvenog kapitala.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili primenom odredbe člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (''Službeni glasnik RS'' br. 40/15) i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, nalazeći da je tužiocu pričinjena šteta jer je dokazao da se njegovo potraživanje neće moći da naplati u stečajnom postupku koji i dalje traje.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepni sudovi su pravilno zaključili da tužena odgovara za imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 112/10, pošto je tužilji utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa isključivim društvenim kapitalom, pa Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka na osnovu Zaključka usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine. Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini neisplaćenog potraživanja priznatog u stečajnom postupku, koje obuhvata glavni dug i kamatu do momenta pokretanja stečajnog postupka.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda, tužena osnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava pri određivanju visine štete u delu odluke o kamati u kapitaliziranom iznosu koji čini deo glavnog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Zaključkom Trgovinskog suda u Beogradu St 75/07 od 19.02.2008. godine, tužilji je u stečajnom postupku protiv stečajnog dužnika DP ''Prva srpska fabrika šećera Dimitrije Tucović 1898'', utvrđeno stečajno potraživanje u četvrtom isplatnom redu u iznosu od 290.806,06 dinara, koje se odnosi na neisplaćenu zaradu, tako što se stečajni upravnik, na zahtev Privrednog suda u postupku St 112/2010 izjasnio da će utvrđeno potraživanje tužilje ''korigovati shodno odluci Ustavnog suda Srbije I Uz 82/2009 od 27.07.2012. godine“.

Odlukom Ustavnog suda Srbije Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine (koja je objavljena u ''Službenom glasniku Republike Srbije'', br. 73 od 27.07.2012. godine), utvrđeno je da odredba člana 3.stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate (''Službeni list SRJ'', br. 9/01), u delu koji glasi: ''primenom komformne metode'', nije u saglasnosti sa Ustavom. Nakon ove Odluke, zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga tužioca u stečajnom postupku nije obračunata primenom proporcionalne metode (prost interesni račun), budući da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da nije bilo izmene zaključka St 75/07 od 19.02.2008. godine, iako je u izveštaju stečajnog upravnika navedeno da je Zaključak potrebno korigovati ''shodno odluci Ustavnog suda Srbije Uz 82/2009 od 27.07.2012. godine''.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilje tako što su tuženu obavezali da joj naknade štetu u iznosu utvrđenom Zaključkom stečajnog sudije koji nije korigovan u delu obračunate zakonske zatezne kamate u skladu sa Odlukom Ustavnog suda, preračunavanjem primenom prostog interesnog računa, na osnovu odredbe člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/2007...103/2015), kojom je propisano da se izvršenje pravnosnažnih i pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se.

Prema pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, usvojenom na sednici Građanskog odeljenja tog suda od 02.04.2013. godine, čija primena je u ovom slučaju moguća po analogiji (stečaj je, po svojoj prirodi, institut kolektivnog namirenja poverilaca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika), ako izvršna isprava glasi na novčani iznos u kome je glavnici pripisana dospela kamata obračunata komformnom metodom po zakonu koji je u tom delu proglašen neustavnim, sud će, po službenoj dužnosti, izvršiti razgraničenje i novi obračun kamate izvršiti tako što će do 03.03.2001. godine primeniti komformni metod, od tada do 17.05.2011. godine metod prostog interesnog računa, a od tada pa nadalje, odredbu člana 2.i 3. Zakona o visini stope zatezne kamate.

Dakle, obračun kamate komformnom metodom, u stvari, predstavlja obračun kamate na kamatu, što je suprotno načelu zabrane anatocizma sadržanom u članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se tako zakonska zatezna kamata, od pretpostavljene štete, transformiše u novčanu kaznu čija visina znatno premašuje pretrpljenu stvarnu štetu, što nije dozvoljeno. Odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate, po službenoj dužnosti, primenjuje kamatna stopa propisana zakonom, za ceo period u kom se kamata obračunava. Ako je glavnici pripisana zatezna kamata obračunata po metodi koja je proglašena neustavnom, nužno je, po službenoj dužnosti, izvršiti razgraničenje i ponovo obračunati kamatu, primenom metode prostom interesnog računa. U konkretnom slučaju to nije učinjeno u postupku stečaja, jer nakon donošenja Zaključka od 19.02.2008. godine, nije bilo novog obračuna kojim bi bila utvrđena ukupna visina tužiljinog potraživanja tako što bi glavnom dugu bila pripisana zakonska zatezna kamata obračunata prostim interesnim računom i to za period od dana dospelosti potraživanja utvrđenog pravnosnažnom presudom protiv dužnika do dana otvaranja postupka stečaja.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava, nižestepeni sudovi nisu cenili najpre iznos glavnog duga, a zatim i pravilnost obračuna visine tražene kamate obračunate u kapitaliziranom iznosu na iznos glavnog potraživanja koje čini deo glavnog duga, zbog čega je, u konkretnom slučaju, činjenično stanje nepotpuno uvrđeno.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud zatraži od Privrednog suda u Beogradu, odnosno od stečajnog upravnika, da najpre izvrši razgraničenje glavnog duga iz ukupno priznatog potraživanja od 290.806,06 dinara, a zatim da na glavnicu obračuna zakonsku zateznu kamatu od dana dospelosti tužiljinog potraživanja do dana otvaranja stečajnog postupka na osnovu Odluke Ustavnog suda I Uz 82/2009 od 27.07.2012. godine, što znači metodom prostog interesnog računa, te da o tome sačini izveštaj.

Nakon što činjenično stanje, na osnovu primedbi iz ovog rešenja, u potpunosti i pravilno utvrdi, prvostepeni sud će doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužiocu troškovi za sastav odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja ove parnice, u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković