Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da je u postupku pred nižestepenim sudovima učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, s obzirom da su nižestepeni sudovi na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno utvrdili sve bitne činjenice koje su bile neophodne za presuđenje u ovoj pravnoj stvari. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tužilje koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tuženog kao davaoca izdržavanja i njegovog sada pokojnog oca VV, kao primaoca izdržavanja zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu 3R 246/05 dana 12.04.2005. godine. U članu 1. ugovora konstatovano je da ugovorne strane već duže vremena žive u zajednici i da su u bliskom srodničkom odnosu, da je primalac izdržavanja starija osoba i da isključivo davalac izdržavanja već duže vreme, i to više od deset godina, izdržava primaoca izdržavanja pre svega kroz negu i pomoć, kao i putem obezbeđivanja zadovoljavanja svih životnih potreba, pa su ugovorne strane rešile da zaključe ovaj ugovor s obzirom da je već uspostavljen faktički odnos izdržavanja, a imajući u vidu sve veću i potrebniju pomoć primaoca izdržavanja za daljim izdržavanjem, negom i pomoći. Davalac izdržavanja se obavezao da primaoca izdržavanja izdržava do kraja njegovog života na način bliže opisan u članu 2. ugovora, a zauzvrat se primalac izdržavanja obavezao da posle svoje smrti na davaoca izdržavanja prenese svoju nepokretnu i pokretnu imovinu bliže opisanu u članu 3. ugovora. Ugovor je svojeručno potpisao davalac izdržavanja (tuženi) a primalac izdržavanja je stavio otisak kažiprsta, uz koji je potpis GG. U potvrdi o overi konstatovano je da je sud strankama pročitao ugovor u prisustvu dva svedoka, da je upozorio ugovarače na posledice zaključenja ugovora, da su stranke saglasno izjavile da ugovor predstavlja njihovu slobodnu volju i da nije sklopljen pod prinudom ili pretnjom, da je ugovor svojeručno potpisao davalac izdržavanja a primalac izdržavanja stavio otisak kažiprsta desne ruke budući da je lice koje je nepismeno. Takođe je konstatovano da je primalac izdržavanja na sva pitanja suda odgovarao tečno, logično i povezano, i da je isti orijentisan u vremenu i prostoru. Na zapisniku sa ročišta za overu ugovora od 12.04.2005. godine navedeno je da su pristupili davalac i primalac izdržavanja, svedok identiteta DD i svedok akta GG, koja je potvrdila da je ugovor pročitan primaocu izdržavanja, s obzirom da se radi o slabovidom licu. Identitet svih prisutnih lica je utvrđen na osnovu uvida u njihove lične karte, navedene su radnje koje je sud preduzeo pre overe ugovora u smislu upoznavanja ugovarača sa pravnom prirodom i posledicama zaključenja ugovora, kao i navod primaoca izdržavanja da na levo oko ništa ne vidi a na desno oko samo 10% i da zbog toga nije u mogućnosti da pročita ugovor, da je pismen i da može da se potpiše. Ocenom iskaza stranaka i svedoka utvrđeno je da je primalac izdržavanja više puta bezuspešno pokušavao da se potpiše na parčetu papira, nakon čega je po savetu sudije ugovor potpisao stavljanjem otiska kažiprsta desne ruke. Tuženi je od rođenja, a potom i sa svojom porodicom, živeo u porodičnom domaćinstvu sa roditeljima o kojima se starao i kada su se razboleli, a nakon smrti majke nastavio je da brine o ocu koji je teško pokretan i slabovid, naročito nakon preležanog herpesa na licu u predelu oko očiju. Ugovor je sačinjen na insistiranje primaoca izdržavanja koji je preminuo ...2012. godine a tužilja, njegova unuka po pokojnom sinu ĐĐ, pokrenula je ostavinski postupak iza njegove smrti u kome je doneto ostavinsko rešenje kojim je raspravljena zaostavština ostavioca, bez učešća tuženog. Tuženi je pokrenuo parnicu protiv tužilje radi utvrđenja svojine, koja je prekinuta do okončanja ovog spora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da nije došlo do povrede forme prilikom zaključenja osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju, niti je ugovor sačinjen zbog nedopuštenih pobuda - u cilju izigravanja naslednih prava tužilje, pa su odbili primarni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora sa pozivom na odredbe tada važećih propisa, člana 195. Zakona o nasleđivanju, člana 168. Zakona o vanparničnom postupku i članova 6. i 8. Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa. Takođe, nižestepeni sudovi su odbili eventualni tužbeni zahtev za poništaj predmetnog ugovora zbog postojanja mana volje, nalazeći da tužilja nema aktivnu legitimaciju za postavljanje ovakvog zahteva shodno članu 112. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom drugostepenom presudom pravilno je primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 195. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95) koji je važio u vreme zaključenja ugovora, propisano je da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od strane sudije, koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici i da je u suprotnom, ugovor ništav.

Prema čl. 184. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“ br. 46/95...18/05), koji se primenjuje u ovom slučaju, propisano je da se potvrđivanje isprave vrši prema odredbama čl. 166 – 174. tog zakona. Ako odredbama ovog odeljka nije drugačije određeno, te da se potvrđivanje vrši na samoj ispravi, potpisom sudije i stavljanjem pečata suda.

Odredbom člana 168. Zakona o vanparničnom postupku propisano je da kada je učesnik nepismen ili nem, ili slep, ili ne poznaje jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu, sastavljanje isprave vrši se u prisustvu dva punoletna svedoka koje sudija lično poznaje ili čiji je identitet utvrdio javnim ispravama sa fotografijom. Prema članu 6. stav 1. tada važećeg Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa („Službeni glasnik RS“, br. 39/93), kada se overava potpis slepih ili potpis ili otisak prsta lica koja ne znaju čitati, mora se podnosiocu pročitati isprava na kojoj se overava potpis ili otisak prsta. Kada se overava potpis ili otisak prsta gluvih koji ne znaju čitati podnosiocu se mora pomoću tumača pročitati isprava na kojoj se overava potpis ili otisak prsta, i ako je postupljeno na takav način, to se mora naznačiti u potvrdi o overi (stav 3.). Članom 8. istog zakona propisano je da će pre overavanja potpisa, otiska prsta ili rukopisa, službeno lice utvrditi identitet podnosioca, osim ako ga lično poznaje (stav 1.); da se identitat utvrđuje uvidom u legitimaciju izdatu od nadležnog organa ili svedočenjem dva punoletna ili verodstojna svedoka koje službeno lice lično poznaje, odnosno čiji identitet utvrdi uvidom u njihove legitimacije (stav 2.); da će se u potvrdi o overi navesti na koji način je službeno lice utvrdilo identitet podnosioca isprave (stav 3.).

Primenom citiranih zakonskih odredbi na utvrđeno činjenično stanje, koje se revizijom ne može pobijati, pravilno je pobijanom presudom utvrđeno da nisu ispunjeni uslovi iz člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za utvrđenje ništavosti osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju jer isti nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, niti je tužilja aktivno legitimisana da traži poništaj ugovora zbog postojanja mana volje kao razloga za rušljivost, prema članu 111. i 112. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kao i kod zaključenja bilo kog ugovora, ugovarači moraju imati odgovarajuću poslovnu sposobnost, što znači da svojom vlastitom aktivnošću, odnosno izražavanjem volje, stiču prava i obaveze i da su u stanju da brinu o svojim pravima i interesima. Sa formalnopravne strane, saglasno članu 195. Zakona o nasleđivanju, ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenoj formi i overen od strane sudije, koji ima obavezu da ugovor pročita pre nego što ga stranke potpišu i upozori ih na posledice koje ugovor proizvodi, kao da svojim potpisom i pečatom suda potvrdi da su navedene radnje izvršene. Ovde se ne radi o prostoj overi u sudu u svrhu dokazivanja da je ugovor zaključen (ad probationem), u smislu Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, već o overi ne samo potpisa stranaka već i samog ugovora, tako da je ta overa pretpostavka nastanka i valjanosti samog ugovora (ad sollemnitatem). Takođe, svedoci u čijem prisustvu se vrši sastavljanje isprave kada je učesnik slep, shodno članu 168. Zakona o vanparničnom postupku, nisu tzv. svedoci identiteta (dokazni svedoci) nego svedoci akta (solemnitatni svedoci) koji svedoče o sastavljanju isprave i čije prisustvo je bitno za nastanak tog akta, a o sastavljanju takve isprave se sastavlja zapisnik u koji se unosi način na koji je utvrđen identitet učesnika i svedoka, i ta lica ga potpisuju (član 174. navedenog zakona).

U konkretnom slučaju, nakon utvrđivanja identiteta i obavljenog razgovora sa ugovaračima utvrđena je njihova jasno izražena volja za zaključenje predmetnog ugovora, pa pošto je sudija stekao uverenje da je primalac izdržavanja poslovno sposoban za zaključenje ugovora ali da zbog slabovidosti ne može svojeručno da se potpiše, pristupljeno je overi ugovora o doživotnom izdržavanju tako što je ugovor pročitan i primalac izdržavanja upozoren da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici. Nakon toga je ugovor potpisan od strane davaoca izdržavanja, dok je primalac izdržavanja stavio otisak desnog kažiprsta, a sve u prisustvu dva punoletna svedoka čiji je identitet utvrđen uvidom u lične karte i o čemu je sačinjen zapisnik, pa je sudija svojim potpisom i pečatom suda stavio potvrdu da su sve ove radnje izvršene.

Na osnovu izloženog, suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u izloženoj situaciji forma zaključenja ugovora nije povređena. Revizijskim navodima kojima se izražava sumnja u pravilnost i zakonitost sprovedene procedure zaključenja osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju razlozima da je u potvrdi o overi pogrešno navedeno da je primalac izdržavanja stavio otisak kažiprsta desne ruke zbog toga što nije pismen, ne dovodi u sumnju ovakav zaključak. Ovo iz razloga što su za zakonitost overe i valjanost ove vrste ugovora ispunjeni uslovi iz navedenih zakonskih odredbi koji se odnose na slepa lica, s obzirom da je zaključenje ugovora izvršeno pred sudom, u prisustvu dva svedoka čiji je identitet utvrđen na osnovu javnih isprava sa fotografijom, nakon što je ugovaračima ugovor pročitan, što je konstatovano u zapisniku o overi i potvrdi overe na ugovoru. U toj situaciji, očigledno greškom navedena činjenica da je primalac izdržavanja nepismeno lice, ne predstavlja bitan element overe i ne utiče na punovažnost ugovora.

Pravo zakonskih naslednika primaoca izdržavanja da zahtevaju poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju predviđeno je članom 203. Zakona o nasleđivanju i to ako zbog bolesti i starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja, što nije činjeničnopravni osnov na kome se u ovom slučaju zasnivaju zahtevi iz tužbe. Ugovor o doživotnom izdržavanju, shodno pravnim pravilima građanskog prava, bio bi ništav ako njegova sadržina u pismenu ne odgovara stvarnoj volji stranaka, bilo da je jedna od stranaka ugovor zaključila pod prinudom ili u zabludi (rušljiv ugovor za koji zahtev tužilja nema aktivnu legitimaciju) ili da je ugovor zaključen sa ciljem da se izigra pravo nasleđa nužnih naslednika, a ne da se na osnovu ovog ugovora obezbedi izdržavanje, što pretstavlja osnovni element ugovora o doživotnom izdržavanju. Pobude zbog kojih je ugovor zaključen u ovom slučaju nisu bile nedopuštene s obzirom da je utvrđeno da je izdržavanje i briga tuženog o primaocu izdržavanja bila prisutna i pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, da su odnosi između njih uvek bili skladni i da je primalac izdržavanja imao potrebu zbog starosti i bolesti za daljim izdržavanjem, negom i pomoći od tuženog kao svog sina, pa ugovor nije ništav ni primenom člana 53. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

U toku postupka je utvrđeno da je tuženi pobijanim ugovorom preuzeo obavezu da svom ocu, koji je bio star i slabog zdravlja pruža svu potrebnu pažnju, negu staranje i lekarsku pomoć, te da ga sahrani, a sa druge strane, primalac izdržavanja se obavezao da mu na ime naknade za dato, ostavi nepokretnu i pokretnu imovinu. Nesumnjivo je utvrđeno da je ocu tuženog zbog starosti i slabog zdravlja bila potrebna nega, staranje i pomoć, a po stanovištu sudova ugovorne obaveze u svemu i izvršene. Na punovažnost ugovora, suprotno navodima revizije, ne utiče okolnost što primalac izdržavanja ima materijalnih sredstava za svoje izdržavanje, jer predmet ove vrste ugovora može biti i samo pružanje odgovarajuće nege od strane davaoca izdržavanja, bez angažovanja materijalnih sredstava za pokrivanje troškova izdržavanja, s obzirom da se ugovorom ove vrste omogućava starim, samohranim i bolesnim licima da se obezbede, a za njih je od posebnog značaja obezbeđivanje odgovarajućeg staranja i nege u bolesti.

Nije od značaja za odlučivanje okolnost da je ostavinski postupak iza smrti primaoca izdržavanja pravnosnažno okončan rešenjem kojim je raspravljena zaostavština na osnovu zakona, s obzirom da odredba člana 131. Zakona o nasleđivanju upućuje stranku koja smatra da su pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju povređena njena prava, a postoje pretpostavke za ponavljanje postupka po pravilima parničnog postupka, da može svoja prava ostvarivati u parnici, s tim što se pravo na isticanje ništavosti ugovora ne gasi, saglasno članu 110. ZOO.

Kako se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude jer se uglavnom ponavljaju navodi žalbe koje je drugostepeni sud cenio valjanim i jasnim razlozima, koje prihvata i revizijski sud, revizija tužilje je ocenjena neosnovanom.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić