Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužene, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pok. VV je bila rođena tetka parničnim strankama, a svoje dece nije imala. O tuženoj se brinula gotovo čitavog života, obzirom da se majka tužene teško razbolela 1974. godine, zbog čega joj je sudskom odlukom iz 1975. godine oduzeta poslovna sposobnost, a kao staralac joj je postavljena sada pok. VV, kao i ovde tuženoj tada maloletnoj BB. VV je bila u dobrim odnosima sa decom svoje sestre i brata, ovde parničarima. VV je posedovala ¼ kuće u ... ulici broj ... u ... i za života je raspolagala tom svojom imovinom tako što ju je na ravne delove poklonila tužiocu i tuženoj. U zdravstvenom kartonu pok. VV nema podataka da je ikada ispoljavala psihičke tegobe i nikada nije bila psihijatrijski lečena, niti je kod nje ikada opserviran psihijatrijski poremećaj bilo kog reda. Februara 2015. godine pokojnoj VV je konstatovan karcinom grlića materice. Nakon otpuštanja sa klinike VV je došla u svoj stan u kome je živela sa tuženom, a negu oko nje vodilo je medicinsko osoblje koje je tužena angažovala. Do kraja života VV je bila telesni bolesnik očuvanog mentalnog zdravlja, sposobna za rasuđivanje i slobodno izražavanje svoje volje. Dana 20.03.2015. godine kod sada pok. VV su se istovremeno našla tri posetioca GG, prijateljica i komšinica koja ju je svakodnevno posećivala, DD, koga je pokojna VV sama pozvala da joj popravi dekubitalni dušek i televizor i ĐĐ, koji je VV doneo novac za arendu po njenom pozivu. U prisustvu sva tri svedoka pok. VV je rekla da želi da znaju da ona svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ostavlja BB, ovde tuženoj, kao i da je angažovala advokata da pripremi dokumentaciju, ali da svakako hoće da i svedoci znaju ako se njoj desi nešto, da je to njena volja. Narednog dana pokojnoj VV je pozilo, a tužena je izvestila komšinicu da je njena tetka u komi. Međutim, o navedenom nema podataka u zdravstvenom kartonu, već je evidentirano da je dana 24.03.2015. godine sestričina pacijentkinje, ovde tužena, došla po uput za ambulantnu terapiju. Dana 25.03.2015. godine od strane doktorke DZ Novi Sad konstatovane su dijagnoze hronična kijavica, zapaljenje nosnog dela ždrela i ždrela, a kao poslednji podaci o zdravstvenom stanju VV u zdravstvenom kartonu za dan 26.03.2015. godine evidentirana je dijagnoza proširenih vena nogu. VV preminula je u svom domu dana 26.03.2015. godine. Nakon njene smrti pokrenut je ostavinski postupak u kome je tužena izjavila da je ona zakonski i testamentalni naslednik ostavilje po usmenom testamentu izjavljenom pred napred navedenim svedocima u kome je svu svoju imovinu ostavila tuženoj. Tužilac je kao naslednik po pravu predstavljanja iza svog oca upućen na parnicu radi osporavanja usmenog testamenta ostavilje.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud i sa pravnog stanovišta Vrhovnog kasacionog suda, izveo pravni zaključak da u konkretnom slučaju u momentu kada je ostavilja izrekla svoju poslednju volju pred svedocima nije bilo izuzetnih prilika, zbog kojih ona nije mogla sačiniti pismeno zaveštanje, neophodnih za punovažnost takvog usmenog zaveštanja, shodno članu 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju, kao izuzetne forme zaveštanja.

Odredbom člana 110. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka, ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje.

Pravni standard izuzetnih prilika znači i pretpostavlja situaciju u kojoj zaveštalac nije bio u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj, jer je utvrđeno da je sada pok. VV sa bolničkog lečenja otpuštena 27.02.2015. godine, sa dijagnozom terminalne bolesti koje je zahtevalo svakodnevnu stručnu negu i u takvom stanju se nalazila i 20.03.2015. godine, kada je pozvala DD sa molbom da joj popravi dušek i televizor i ĐĐ sa zahtevom da joj donese novac za arendu, što sve govori u prilog sposobnosti sada pok. VV, da je bila u mogućnosti da sačini testament u odgovarajućoj formi.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da izuzetne prilike podrazumevaju pored objektivne i subjektivnu komponentu koja se ogleda u činjenici da je pok. VV bila neuka stranka, te da je u isčekivanju advokata da joj sačini testament i preminula 26.03.2015. godine.

Ovo sa razloga što se za punovažnost usmenog zaveštanja ne može isključivo uzeti u obzir subjektivno stanje ostavioca već isto mora biti cenjeno u kontekstu objektivnog događaja. U konkretnom slučaju nema usmenog zavešetanja, jer je sudeći i prema navodima tužbe, u pitanju usmeno obećanje da će zaveštalac sačiniti testament. Neispunjenje tog obećanja iz bilo kog razloga ne čini ga usmenim zaveštanjem i kada je zaveštalac saopštio kakav po sadržini pismeni testament obećava napraviti. Dakle, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda nije bilo izuzetnih okolnosti koje bi opravdavale sastavljanje usmenog zaveštanja, jer je ostavilja preminula šest dana nakon što je prisutnim svedocima saopštila da ima nameru da svoju imovinu zavešta ovde tuženoj, pa je za to vreme mogla sastaviti i pisani testament.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredaba člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Kako se razlozima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužene odbio kao neosnovanu, pa je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić