Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca “FIA INVEST“ DOO Beograd – u stečaju, čiji je punomoćnik Dušan Pantelić, advokat iz …, protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Bojanić, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1980/19 od 20.08.2019. godine, u sednici održanoj 15.10.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1980/19 od 20.08.2019. godine u stavovima drugom i trećem izreke i predmet se u tom delu vraća istom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Jagodini P 19/15 od 26.02.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu po osnovu sticanja bez osnova isplati pojedinačno označene novčane iznose od ukupno 48.050.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti ovih pojedinačno označnih iznosa pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati 1.508.080,00 dinara. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1980/19 od 20.08.2019. godine, stavom 1. izreke, navedena prvostepena presuda je ukinuta i presuđeno je tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu po osnovu sticanja bez osnova isplati iznos od 8.050.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.10.2008. godine i iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 07.11.2008. godine, oba do konačne isplate. Stavom 2. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u preostalom delu kojim je tražio da mu tuženi po osnovu sticanja bez osnova isplati preostale pojedinačno naznačene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakih od tih iznosa pa do konačne isplate. Stavom 3. izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 183.468,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u stavovima drugom i trećem izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14), koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP i da je osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim osnovano se u reviziji tužioca ističe da je donošenjem pobijane odluke drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka u postupku pred tim sudom iz člana 374. stav 1. u vezi članova 228. i 231. ZPP, pogrešno primenjujući odredbe o pravilu tereta dokazivanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sudski overenim ugovorom o prenosu udela od 19.05.2008. godine koji je „FIA ENERGY“ DOO Beograd, zaključio sa ovde tuženim AA, BB i VV, vršen je prenos udela u društveno preduzeće „VRP COMPANY” DOO Paraćin. Istim je između ostalog navedeno da su prenosioci osnivači članovi ovog privrednog društva sa udelima od po 25% i da prenosioci nameravaju da na sticaoca prenesu ukupno 80% za prodajnu cenu udela od 800.000 evra, koja će biti u potpunosti isplaćena na način kako je to ugovorom navedeno. Ugovorom o preuzimanju ispunjenja zaključenim između ovde tužioca „FIA INVEST” DOO Beograd, preko njegovog tadašnjeg punomoćnika -direktora Ranka Mimovića, sa preduzećem „FIA ENERGY“ DOO Beograd, dana 19.05.2008. godine, tužilac se obavezao da izmiri dug ovog preduzeća prema AA, GG, BB i VV, u vezi kupoprodaje udela po osnovu Ugovora o prenosu. Ugovorom o pristupanju i istupanju osnivača i izmeni Ugovora o osnivanju ovog privrednog društva od 19.05.2008. godine, utvrđeno je da je ugovor zaključen 03.12.2010. godine između osnivača PD mešovitog preduzeća za proizvodnju i usluge „VRP COMPANY” DOO Paraćin i „FIA ENERGY“ DOO Beograd, AA i GG, obojice iz ..., BB i VV, obojice iz ... . Ugovorom je pored ostalog navedeno da istim ugovorne strane raskidaju Ugovor o prenosu udela od 19.05.2008. godine i da se udeli vraćaju sticaocima, tako da ugovarač „FIA ENERGY“ DOO Beograd od svog udela od 80% ustupa ugovaračima i to AAi GG po 15% udela, a BB i VV po 25% udela, na koji način istupa iz društva i prestaju mu osnivačka prava u ovom privrednom društvu. Članom 4. istog ugovora je navedeno da osnivač AA istupa iz mešovitog preduzeća „VRP COMPANY” DOO Paraćin i svoj udeo od 15% prenosi na ugovarača GG iz ..., te da ovaj ugovor u celosti zamenjuje Ugovor o osnivanju „VRP COMPANY” DOO Paraćin od 19.05.2008. godine i odnosi između ugovarača se uređuju na način kako je to navedeno ovim ugovorom.

Pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu P 3402/13 od 18.03.2014. godine, utvrđeno je da je ništav Ugovor o preuzimanju ispunjenja zaključen 19.05.2008. godine između tužioca „FIA INVEST“ DOO Beograd i tuženog „FIA ENERGY“ DOO Beograd, što je ovaj tuženi u stečaju dužan da prizna i trpi. Donoseći ovu presudu sud je zaključio da su ispunjeni uslovi predviđeni u članu 55. stav 1. u vezi člana 103. ZOO jer je ovaj ugovor u ime tužioca zaključio njegov zakonski zastupnik koji nije imao odgovarajuće ovlašćenje, a u konkretnoj situaciji nije postojala odluka nadležnog organa tužioca za to. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke, utvrđeno je da je tužilac u periodu od maja meseca 2008. godine do novembra meseca 2008. godine na račun tuženog izvršio više pojedinačnih novčanih uplata u ukupnom iznosu od 48.050.000,00 dinara po različitim osnovama, od čega je 8.550.000,00 dinara uplaćeno po osnovu Ugovora o preuzimanju ispunjenja. Ostali iznosi su uplaćeni kao: 14.350.000,00 dinara kao ostali transferi, 24.150.000,00 dinara kao promet roba i usluga finansijske potrošnje i 500.000,00 dinara kao transakcija po nalogu građana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da se potraživanje tužioca u ovoj pravnoj stvari ima tretirati kao povraćaj uplata izvršenih na osnovu Ugovora o preuzimanju ispunjenja čija je ništavost utvrđena pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu P 3402/13 od 18.03.2014. godine, na koji način je tuženi AA faktički stekao ukupan iznos od 48.050.000,00 dinara bez pravnog osnova, zbog čega je u obavezi da ga isplati tužiocu na osnovu člana 210. ZOO.

Drugostepeni sud je održao glavnu raspravu i zauzeo stanovište da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan i to za iznos ukupno 8.550.000,00 dinara koje je tuženi primio uplatom po osnovu Ugovora o preuzimanju ispunjenja, prihvatajući u tom delu pravnu argumentaciju prvostepenog suda.

Međutim, odbio je tužbeni zahtev tužioca za iznos veći od ovog iznosa, nakon što je ukinuo prvostepenu presudu. Svoje pravno stanovište zasnovao je na oceni pravila o teretu dokazivanja iz članova 228. i 231. ZPP. Pošao je od toga da je odredbom člana 231. stav 2. ZPP, propisano da stranka koja ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak i ostvarivanje tog prava, te je s obzirom na to da po njegovom shvatanju tužilac nije pružio dokaze da su ostale isplate izvršene po osnovu ništavog Ugovora o preuzimanju ispunjenja, odnosno dokaze o kakvim uplatama se radilo, zaključio da tužilac nije pružio dokaze da te ostale uplate potiču iz istog osnova, zbog čega je odbio preostali deo njegovog tužbenog zahteva.

Po stanovištu ovoga suda, osnovano se u reviziji tužioca ističe da je drugostepeni sud u pobijanoj odluci pogrešno primenio citirane zakonske odredbe o primeni pravila tereta dokazivanja. Inače, drugostepenom sudu je već ukazivano na to i u prethodno donetom rešenju Vrhovnog kasacionog suda Rev 1459/2017 od 23.05.2018. godine.

Naime, ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice će na osnovu člana 231. stav 1. ZPP, primeniti pravila o teretu dokazivanja. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 2). Tužilac je to učinio, pa je zbog toga na tuženom kao stranci koja osporava postojanje tog prava da snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, u smislu stava 3. istog člana.

U konkretnom slučaju tuženi, nije dostavio ni jedan dokaz za svoje tvrdnje da postoji još neki pravni posao među parničnim strankama, po osnovu kojih je tužilac izvršio isplate utvrđenih novčanih iznosa na njegov račun, osim navedenog ugovora o preuzimanju ispunjenja (za koje je utvrđeno da je ništav). Sve ovo u kontekstu činjenica utvrđenih nalazom i mišljenjem i izjašnjenjem sudskog veštaka finansijske struke i njegove izjave, da je nalaz dao prema raspoloživoj dokumentaciji u spisima, odnosno prema podacima iz pribavljene dokumentacije.

Zato će drugostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti ukazanu bitnu povredu odredaba parničnog postupa i ponovo odlučiti o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku daće argumentovane razloge zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u izreci ovog rešenja na osnovu člana 415. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić