Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Narodnog odbora Opštine Krnjača od 25.07.1960. godine pravnom prethodniku tužioca, Industriji stolarije „Todor Dukin“ iz Beograda dato je na trajno korišćenje uz naknadu neizgrađeno zemljište u KO Krnjača, između ostalih i kp. br. ... od 544m². Ovo preduzeće je 27.06.2005. godine rešenjem Agencije za privredne registre zavedeno kao akcionarsko društvo za proizvodnju i trgovinu, a potom je rešenjem APR-a od 09.09.2008. godine promenilo pravnu formu u društvo sa ograničenom odgovornošću.

Parcela ... se u listu nepokretnosti br. ... KO ..., ulica ... broj ...-..., vodi kao građevinsko zemljište u državnoj svojini Republike Srbije, sa pravom korišćenja tužioca. Na toj parceli nalazi se objekat tuženog, koji je izgrađen bez odobrenja za gradnju, čiji je držalac tuženi. Tuženi je, kao kupac, zaključio ugovor o kupoprodaji sporne nepokretnosti 06.09.1979. godine sa BB, kao prodavcem, a kojim su novelirali prethodni kupoprodajni ugovor od 15.01.1977. godine. Ovim ugovorom, BB, kao isključivi zemljišno-knjižni vlasnik i držalac zemljišta u KO ..., kat. parcela ... od 544m² i nedovršenog objekta K br. ... u bloku ... ulica ..., na istoj katastarskoj parceli, prodaje kupcu u svojinu neopozivo i besteretno objekat u izgradnji planiran da ima projektnu površinu 63m², koji je započeo prodavac, a za koji mu je kupac isplatio celokupnu kupoprodajnu cenu, te kupac postaje vlasnik kuće i titular prava trajnog korišćenja zemljišta. Tokom 1990. godine tuženi je dozidao i pretvorio u stambenu zgradu navedeni objekat u kome je i živeo sa svojom sada bivšom suprugom. Tužilac je sa okolnih parcela, na kojima takođe ima pravo korišćenja, raselio lica koja su se na tim parcelama naselila, osim tuženog, sa kojim nije uspeo da postigne dogovor, pa se tuženi i dalje nalazi na spornoj parceli, s tim što objekat koji je dovršio nije legalizovan, a zahtev za legalizaciju je odbijen od strane Opštine Palilula – Odeljenja građevinskih i stambenih poslova.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev smatrajući da tužilac nije aktivno legitimisan da, kao korisnik zemljišta, postavi tužbeni zahtev kao u izreci prvostepene presude. Naime, nesporno je da je tužilac korisnik sporne katastarske parcele i kao takav upisan u listu nepokretnosti, a da se Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa, članom 25. reguliše pravo vlasnika zemljišta prema graditelju koji je znao da gradi na tuđem zemljištu. Vlasnik zemljišta upisan u listu nepokretnosti je Republika Srbija, odnosno zemljište je u državnoj svojini, a Republika Srbija nije zahtevala nijedno od prava predviđenih navedenom zakonskom odredbom. Pored toga, pravni prethodnik tužioca je bio subjekt privatizacije, i na njega se ne odnose odredbe o pretvaranju prava korišćenja na građevinskom zemljištu u pravo svojine bez naknade, u smislu odredbi Zakona o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu i Zakona o planiranju i izgradnji. Tužilac nije postao vlasnik ni putem konverzije navedene katastarske parcele, pa se njegovo pravo ne može ni po ovom osnovu poistovetiti sa pravom svojine, jer je tužilac i dalje samo korisnik tog zemljišta. Takođe, i odredba člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa se odnosi na lica koja su stekla pravo svojine po nekom pravnom osnovu, pa se ni ova odredba zakona u konkretnom slučaju ne može primeniti.

Pravilno su sudovi primenili materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, a razloge za takvu odluku u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Neosnovano u reviziji tužilac ukazuje na stav Apelacionog suda u Beogradu koji se odnosi na uslove za konverziju prava korišćenja u pravo svojine kada je upis u zemljišnoj knjizi takav da je vlasnik određenog objekta označen sa odgovarajućom površinom zemljišta neophodnog za korišćenje objekta. Stav Apelacionog suda upućuje na upravni postupak, a u konkretnom slučaju se ne može primeniti jer nije izvršena konverzija prava korišćenja u pravo svojine na spornom zemljištu, posebno što se u reviziji ističe da je pred nadležnim organom uprave od strane tužioca pokrenut i u toku je postupak konverzije prava korišćenja u pravo svojine.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić