U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Nikolov, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Radisavljević, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2862/2020 od 23.02.2021. godine, u sednici održanoj 26.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2862/2020 od 23.02.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P 368/2019 od 08.07.2020. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime duga isplati 7.000 evra sa kamatom koju propisuje Evropska banka počev od 04.04.2018. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 171.495,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2862/2020 od 23.02.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga isplati 2.000 evra sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 04.04.2018. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga isplati veći iznos od 2.000 evra do traženog iznosa, za iznos od 5.000 evra sa kamatom koju propisuje Evropska banka počev od dana podnošenja tužbe 04.04.2018. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 86.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac u reviziji ne navodi druge bitne povrede koje su bile ili mogle biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je tuženom u periodu dok je tuženi bio vlasnik menjačnice, na ime zajma predao iznos od 5.000 evra i tom prilikom su dogovorili da tuženi tužiocu plaća mesečnu nadoknadu od 250 evra, nezavisno od profita menjačnice. Tuženi je izvesno vreme plaćao tužiocu ugovorenu mesečnu nadoknadu. Tokom 2017. godine izvršili su preračun glavnog duga i mesečne nadoknade i tom prilikom utvrdili da dug tuženog prema tužiocu iznosi 10.000 evra. Nakon što je tuženi u prisustvu VV tužiocu isplatio na ime duga iznos od 3.000 evra, stranke su sačinile priznanicu 13.06.2017. godine, koju je pisao tuženi, a potpisale stranke i VV. U priznanici je navedeno da je 13.06.2017. godine tuženi u svojstvu zajmoprimca od tužioca u svojstvu zajmodavca primio iznos od 7.000 evra, sa obavezom vraćanja u dve rate i to prvu ratu do 05.07.2017. godine, a drugu ratu do 05.08.2017. godine. Prema uplatnici od 06.07.2016. godine tuženi je uplatio tužiocu iznos od 30.000,00 dinara. Tuženi tužiocu, ni nakon više usmenih obećanja nije vratio novčani iznos dat na ime zajma.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac na ime zajma tuženom predao novčani iznos od 7.000 evra, jer su stranke sačinile priznanicu, koju je pisao lično tuženi i da je tuženi tom priznanicom priznao postojanje duga u visini od 7.000 evra, kao i da tuženi nije pružio ni jedan dokaz da je sporni iznos na ime zajma vratio tužiocu u celosti ili delimično. Priznanicu od 06.07.2016. godine prvostepeni sud nije prihvatiti kao dokaz o isplati zajma po priznanici od 13.06.2017. godine, jer je ista starijeg datuma u odnosu na datum sačinjavanja priznanice od 13.06.2017. godine, kojom je utvrđen dužničko-poverilački odnos stranaka, pa je primenom čl. 277, 395, 557. i 532. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Po nalaženju revizijskog suda, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu dela traženog novčanog iznosa.

Članom 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremene istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta. Članom 558. stav 1. istog zakona propisano je da se zajmoprimac može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu. Članom 562. stav 1. istog zakona propisano je da je zajmoprimac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Kada se imaju u vidu napred citirane odredbe Zakona o obligacionim odnosima, a kod utvrđenog da je između stranaka zaključen ugovor o zajmu pre sačinjavanja priznanice od 13.06.2017. godine, kada je tužilac tuženom po osnovu ugovora o zajmu predao iznos od 5.000 evra i kada su se stranke dogovorile da tuženi tužiocu plaća mesečnu nadoknadu od 250 evra, koju je tuženi plaćao izvesno vreme, da su stranke tokom 2017. godine izvršile preračun glavnog duga i mesečne nadoknade i tom prilikom utvrdili da dug tuženog prema tužiocu iznosi 10.000 evra i nakon što je tuženi isplatio tužiocu iznos od 3.000 evra, sačinile priznanicu 13.06.2017. godine u kojoj je navedeno da je 13.06.2017. godine tuženi u svojstvu zajmoprimca od tužioca u svojstvu zajmodavca primio iznos od 7.000 evra, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je predmet ugovora o zajmu bio novčani iznos od 5.000 evra, da iznos naveden u priznanici od 13.06.2017. godine pored glavnog duga sadži i obračunatu nadoknadu, pa kako je tuženi vratio tužiocu 3.000 evra, da je tuženi u obavezi da vrati tužiocu preostali iznos novca datog na ime zajma u iznosu od 2.000 evra, i s tim u vezi pravilna je odluka drugostepenog suda kojom je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 5.000 evra sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti. Sa napred navedenih razloga neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Navodima reviziji se faktički osporava utvrđeno činjenično stanje, koje navode Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 1. ZPP), a kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni kasacioni sud, sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić