Apelacioni sud u Kragujevcu je, presudom Gž 752/21 od 23.03.2021. godine, stavom I izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Velikom Gradištu P 399/17 od 18.11.2020. godine, u stavovima 1.,2.,3. i 6.izreke. Stavom II izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Velikom Gradištu P 399/17 od 18.11.2020. godine, u stavu petom izreke, tako da glasi: a) obavezuje se tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete za isplaćene participacije zdravstvenim ustanovama isplati ukupan iznos od 1.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od: 40,00 dinara (račun br. ...), počev od 10.06.2016. godine; 40,00 dinara (račun br. ...) počev od 10.06.2016. godine; 40,00 dinara počev od 22.06.2016. godine; 40,00 dinara počev od 02.08.2016. godine; 440,00 dinara počev od 23.09.2016. godine i 400,00 dinara počev od 05.01.2016. godine, sve navedeno do isplate; b) odbija se tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj, pored iznosa dosuđenih u stavu drugom pod a) izreke te presude isplati na ime naknade materijalne štete za isplaćene participacije zdravstvenim ustanovama još iznos od 250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od: 10,00 dinara (račun br. ...) počev od 10.06.2016. godine; 10,00 dinara (račun br. ...) počev od 10.06.2016. godine; 10,00 dinara počev od 22.06.2016. godine; 10,00 dinara počev od 02.08.2016. godine; 110,00 dinara počev od 23.09.2016. godine i 100,00 dinara počev od 05.10.2016. godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom III izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju tužene. Troškove revizijskog postupka je tražila opredeljeno.

Revizija tužene izjavljena protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude (stav II izreke), u usvajajućem delu je dozvoljena, na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20), pa je odlučivanje o posebnoj reviziji tužene u odnosu na taj deo pravnosnažne presude, suvišno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u usvajajućem delu stava II izreke, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, i utvrdio da je revizija tužene neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je povređena 10.06.2016. godine, oko 10,00 časova u ..., prilikom prelaska Ulice ..., na pešačkom prelazu ispred ekspoziture ''...'' a.d. ..., tako što je usled postojanja rupa i neravnina na kolovozu ulice koju je prelazila, upala u rupu i pala na kolovoz levom stranom tela pa je zadobila tešku telesnu povredu – prelom leve ruke. Tokom lečenja tužilja je zdravstvenim ustanovama na ime participacije platila i to: 50,00 dinara po računu br. ... od 10.06.2016. godine; 50,00 dinara po računu ... od 10.06.2016. godine; 50,00 dinara od 22.06.2016. godine; 50,00 dinara od 02.08.2016. godine; 550,00 dinara od 23.09.2016. godine i 500,00 dinara od 05.10.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tuženu obavezao da tužilji naknadi celokupan iznos štete na ime troškova lečenja od 1.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je tužilja platila račune, jer je zaključio da je tužena dužna da tužilji naknadi štetu pošto odgovornost tužene sledi na osnovu odredbe člana 20. tačka 3. Zakona o lokalnoj samoupravi (''Službeni glasnik RS'', br. 129/2007...47/2018), u vezi člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, nalezeći da tužilja nije doprinela nastanku štete.

Drugostepeni sud je, pobijanim delom presude, preinačio prvostepenu presudu obavezujući tuženu da tužilji naknadi materijalnu štetu za isplaćene participacije zdravstvenim ustanovama u ukupnom iznosu od 1.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu odredbe člana 186. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je prihvatio zaključak prvostepenog suda o odgovornosti tužene i njenoj obavezi da tužilji naknadi pričinjenu štetu, ali je zaključio da postoji doprinos tužilje nastaloj šteti, u smislu odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, jer je trebalo da oprezno i sa više pažnje prelazi ulicu imajući u vidu da je vreme bilo lepo a vidljivost dobra (štetni događaj je bio u junu mesecu).

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno tuženu obavezao da tužilji naknadi materijalnu štetu na ime troškova lečenja, jer je tužilja štetu pretrpela zbog propusta u obavljanju poslova za koje je tužena odgovorna.

Odredbom člana 20. stav 3. Zakona o lokalnoj samoupravi, propisano je da se opština preko svojih organa, u skladu sa Ustavom i zakonom, stara o izgradnji, rekonstrukciji, održavanju i korišćenju lokalnih puteva i ulica i drugih javnih objekata od opštinskog značaja.

Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, jer je tako propisano odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja.

U konkretnom slučaju, tužilja je imala troškove lečenja zbog povrede koje je zadobila pri padu na kolovoz ulice o čijoj rekonstrukciji i održavanju se stara tužena, zbog rupa i neravnina na asfaltu, pa je tužena dužna da tužilji pričinjenu štetu naknadi.

Neosnovani su navodi revizije revidenta da je doprinos tužilje nastaloj šteti veći od 20%. Suprotno tome, doprinos tužilje ogleda se u tome što pri prelasku ulice na pešačkom prelazu nije bila dovoljno oprezna u izbegavanju postojećih rupa i neravnina na kolovozu, pa je drugostepeni sud pravilno zaključio da iznosi 20%.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Ocenom posebne revizije tužene izjavljene protiv preostalog dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (kojim je potvrđena prvostepena presuda u delu za naknadu nematerijalne štete), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404.stav 1. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti potreba ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada nematerijalne štete tužilji za telesnu povredu koju je pretrpela propuštanjem tužene. Postojanje pravnog osnova i iznos naknade štete zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom slučaju, pri čemu svaka pogrešna primena materijalnog prava na konkretno utvrđeno činjenično stanje nije razlog za odlučivanje o posebnoj reviziji, već samo ona koja je od opšteg značaja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i obezbeđenje standarda pravičnog suđenja, što ovde nije slučaj.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu odredbe člana 410.stav 2.tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija izjavljena protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude (stav I izreke) donete u drugom stepenu, nedozvoljena.

Pobijanim delom pravnosnažne presude odlučeno je o tužbenom zahtevu tužilje za naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 360.000,00 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu radi naknade štete u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka tužilji nisu priznati jer joj nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu četvrtom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić