U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U ovoj pravnoj stvari tužilja je podnela tužbu protiv tuženog, pri čemu u tužbi nije označena vrednost spora, niti je to sud utvrdio u toku trajanja postupka, a nije ni izdat nalog za naplatu sudske takse, pa je Vrhovni kasacioni sud uzeo da je u takvom slučaju revizija dozvoljena.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je tuženom po osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koji je overen pred Osnovnim sudom u Prokuplju pod Ov3 .../... od 24.04.2013. godine prodala stan u ... u ulici ... broj ... ukupne površine 33,03m² koji se nalazi u okviru stambene zgrade izgrađene na kat. parc...., zgrada broj ..., KO ..., za kupoprodajnu cenu od 980.000,00 dinara. Tim ugovorom je navedeno da je tužilja primila iznos kupoprodajne cene i da prema tuženom nema nikakvih potraživanja. Takođe je predviđeno da tužilja ostaje da živi u stanu do 19.04.2014. godine kada će morati da isti isprazni od lica i stvari. Tužilja navodi da je površina predmetnog stana veća od površine navedene u ugovoru i iznosi 90m². Istakla je da je ugovor zaključila sa tuženim iz straha za svog sina i ugovor je služio kao garancija da će njen sin vratiti tuženom iznos od 3.800 evra koji je dugovao njegovorom pokojnom tastu VV, te da tuženi nije isplatio nikakav novac na ime kupoprodajne cene. Tužilja je protiv tuženog podnela prijavu za prevaru i zelenaštvo, ali da je ista odbačena od strane javnog tužioca.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje nalazeći da tužilja nije dokazala postojanje prinude i zablude, te da se na osnovu izvedenih dokaza ne može zaključiti da se radi o simulovanom pravnom poslu. Tužilja nije dokazala postojanje opravdanog straha prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji da ako isti ne zaključi da će biti urađeno nešto loše njenom sinu, pa je, imajući u vidu činjenicu da je potpisivanjem predmetnog ugovora potvrdila da je od kupca primila iznos kupoprodajne cene za predmetnu nepokretnost, tužbeni zahtev odbio kao neosnovan jer je u ugovoru izražena stvarna volja parničnih stranaka, a to je prenos prava vlasništva na predmetnom stanu.

Odlučujući o žalbi tužilje drugostepeni sud je u svemu prihvatio razloge koje je u svojoj presudi dao prvostepeni sud i potvrdio prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pošli od pogrešne primene materijalnog prava, što je za posledicu imalo i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što je ishodovalo i donošenje presude na bazi takvog činjeničnog stanja, što je po oceni Vrhovnog kasacionog suda nepravilno.

Naime, prvostepeni sud se poziva na ugovor o kupoprodaji koji je zaključila tužilja sa tuženim kao kupcem i odredbu gde je konstatovano da je tužilja primila iznos kupoprodajne cene za predmetnu nepokretnost i da prema istom nema nikakvih potraživanja što je predviđeno članom 3. naznačenog ugovora.

Međutim, u članu 2. stav 2. naznačenog ugovora konstatovano je da ugovoreni iznos kupac isplaćuje prodavcu odmah po overi ovog ugovora od strane nadležnog organa. Prema sadržini ugovora isti je zaključen dana 19.04.2013. godine i overen kod suda 24.04.2013. godine, tj. pet dana nakon zaključenja ugovora, pa je nelogično da je u članu 3. naznačenog ugovora konstatovano da je prodavac primio od kupca iznos kupoprodajne cene. Tu okolnost nižestepeni sudovi nisu posebno razmatrali, a nije ni dat razlog zašto se ne prihvata iskaz svedoka GG iz ... koja u jednom delu eksplicitno potvrđuje navode tužilje. Ukoliko se ugovor potpisuje istog dana kada je i zaključen logično je da stoji klauzula da je kupoprodajna cena isplaćena i da u takvom slučaju nema potrebe izdavati posebnu priznanicu. Međutim, ako je ugovor zaključen jednog dana, a overa izvršena tek naknadno, nelogično je da se u ugovor unosi odredba da je isplaćena kupoprodajna cena i da stranke nemaju nekih drugih potraživanja. U ovom slučaju, u naznačenom ugovoru postoji kontradiktornost između člana 3. i člana 2. stav 2. ugovora, na šta nižestepeni sudovi nisu obratili posebnu pažnju i nisu to cenili u kontekstu ostalih izvedenih dokaza, a nisu dati ni jasni razlozi u pogledu ocene određenih dokaza (pomenutog svedoka), što može da bude od bitnog uticaja na pravilno presuđenje.

Sve to ukazuje da je sud pošao od pogrešne primene materijalnog prava, što je uzrokovalo i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a time ishodovao ukidanje nižestepenih odluka.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog kasacionog suda, po istima postupiti, oceniće kontradiktornost citiranih članova iz ugovora, pažljivije oceniti iskaze saslušanih svedoka, po potrebi izvesti i druge dokaze i nakon pravilno utvrđenog činjeničnog stanja doneće odluku zasnovanu na zakonu.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić