Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1431/2019 od 21.06.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane žalbe stranaka i prvostepena presuda potvrđena u delu stava drugog izreke, kojim je obavezana tužena preduzetnik VV, vlasnik i osnivač STKR „GG“ da tužiocima isplati 33.606.100,75 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2017. godine do isplate, stavu trećem, četvrtom, šestom i osmom izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava dugog izreke, utoliko što je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena preduzetnik VV, vlasnik i osnivač STKR „GG“ da im isplati još 2.940.102,20 dinara, preko iznosa od 33.606.100,75 dinara do iznosa od 36.546.202,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu sedmom izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena preduzetnik VV, vlasnik i osnivač STKR „GG“ je blagovremeno izjavila reviziju i to porotiv odluke sadržane u stavu prvom izreke, u delu u kome je odbijena, kao neosnovana njena žalba zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18) i utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su, u svojstvu kupca sa Saveznom Republikom Jugoslavijom – Komisijom Savezne Vlade za administrativna pitanja, u svojstvu prodavca 14.11.2002. godine zaključili ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora u ... br. ...-..., površine 31 m2 (zemljišno knjižne površine 28 m2), koji se nalazi u prizemlju zgrade na drugom ulazu broj ... (... lokal sa leve strane posmatrano sa ulice) u viđenom stanju, za cenu od 303.800 evra u dinarskoj protivvrednosti od 18.514.453,00 dinara. U ugovoru je navedeno da su kupci upoznati sa činjenicom postojanja ugovora o zakupu poslovnog prostora od 23.09.1997. godine, zaključenog sa preduzećem „DD“. Rešenjem Ministarstva trgovine, turizma i usluga Republike Srbije od 09.12.2003. godine privremeno su ustupljena na upravljanje i korišćenje sredstva DP „ĐĐ“ iz ..., Republika ..., odnosno predmetni poslovni prostor, u kom rešenju je navedeno da sredstva poverena STR „GG“ ostaju u društvenoj svojini i ne mogu se otuđiti, opteretiti hipotekom, dati u zakup ili raspolagati na drugi način bez saglasnosti Vlade Republike Srbije. Rešenjem Ministarstva trgovine, turizma i usluga od 12.05.2004. godine poništeno je napred navedeno rešenje od 09.12.2003. godine i naloženo VV – vlasniku „GG“ ... da u roku od 7 dana predmetni poslovni prostor prazan od lica i stvari, preda zakonitim vlasnicima lokala na dalje korišćenje uz primopredajni zapisnik, iz razloga što je prilikom donošenja rešenja pogrešno identifikovana nepokretnost na lokaciji ... br. ...-... kao imovina preduzeća DP „ĐĐ1“ iz ..., da su dostavljeni dokazi da je predmetni poslovni prostor uvek bio u svojini Savezne direkcije za imovinu SRJ i da je preduzeće iz ... predmetni poslovni prostor koristila po osnovu zakupa, a da je Savezna direkcija za imovinu tokom 2002. i 2003. godine na javnoj licitaciji prodala predmetni poslovni prostor, da je ugovor o kupoprodaji realizovan i konstatovano je, da kako se nije radilo o imovini preduzeća iz bivših Republika SFRJ, da nije imalo pravnog osnova za raspolaganje tom imovinom. Presudom Vrhovnog suda Srbije U br. 2538/04 od 14.09.2004. godine uvažena je tužba tužilje u tom postupku VV i poništeno je rešenje Ministarstva trgovine, turizma i usluga od 12.05.2004. godine, a u ponovnom postupku rešenjem Ministarstva trgovina, turizma i usluga od 12.11.2009. godine utvrđeno je da prestaje da važi rešenje Ministarstva trgovine, turizma i usluga od 09.12.2003. godine i VV, osnivač „GG“, ... – ..., obavezana je da predmetni poslovni prostor koji privremeno koristi na osnovu tog rešenja vrati Ministarstvu trgovine, turizma i usluga najkasnije do 31.12.2009. godine. Nakon toga je VV podnela tužbu Upravnom sudu, koji je presudom U br. 16886/10 od 08.12.2010. godine odbio tužbu.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu tužioci su pokrenuli parnični postupak radi iseljenja STKR „GG“ – VV, iz predmetnog poslovnog prostora, u kom postupku je izvršena identifikacija predmetnog poslovnog prostora, a koji postupak je pravnosnažno okončan 02.06.2016. godine, tako što je obavezana tužena VV, kao vlasnik i osnivač STKR „GG“ da se sa svim licima i stvarima iseli iz poslovnog prostora. U postupku prinudnog izvršenja navedene presude tužiocima je 12.08.2016. godine predat predmetni poslovni prostor.

Tužilac AA je 11.08.2008. godine sa EE zaključio ugovor o razmeni, na osnovu kog ugovora je u korist EE raspolagao stanom br. ..., površine 42 m2, u prizemlju kuće br. ... u ..., kao i ½ idealnog dela predmetnog poslovnog prostora. Ugovorom o ustupanju potraživanja, zaključenim 06.10.2017. godine između EE i AA, EE je ustupio AA svoje potraživanje koje ima prema preduzetniku VV, vlasniku i osnivaču STKR „GG“, po osnovu koristi od upotrebe ½ predmetnog poslovnog prostora, za period od 11.08.2008. godine do 12.08.2016. godine u visini od 126.429,50 evra, u dinarskoj protivvrednosti od 13.799.081,85 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Prema prvoj varijanti nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke, koji je dat za površinu predmetnog poslovnog prostora od 28. m2, zakupnina za period od 09.12.2003. godine, kada se tužena uselila u lokal do 12.08.2016. godine kada je iseljena iz istog je 377.504 evra, odnosno 36.546.202,95 dinara, dok prema drugoj varijanti obračun je dat za površinu predmetnog poslovnog prostora od 31 m2, i zakupnina za isti period iznosi 418.561 evra, odnosno 40.500.029,25 dinara.

Prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužilaca i obavezao tuženu preduzetnika VV, vlasnika i osnivača STKR „GG“ da tužiocima isplati 36.546.202,95 dinara sa kamatom od 03.10.2017. godine do isplate, smatrajući da je tužena predmetni poslovni prostor koristila bez pravnog osnova, odnosno sa osnovom koji je kasnije otpao u periodu od 09.12.2003. godine do 12.08.2016. godine, i da se upotrebljavajući tuđu stvar neosnovano obogatila za iznos tržišne vrednosti zakupnine za predmetni poslovni prostor, primenom člana 210. stav 2. i člana 219. Zakona o obligacionim odnosima i da tužiocima pripada naknada za upotrebu njihove nepokretnosti bez pravnog osnova od strane trećeg lica, odnosno tužene, prihvatajući prvu varijantu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je obavezana tužena preduzetnik VV, vlasnik i osnivač STKR „GG“ da tužiocima isplati 33.606.100,75 dinara, sa kamatom od 03.10.2017. godine do isplate, smatrajući da je tužena poslovni prostor koristila bez pravnog osnova od februara 2004. godine, kada su je tužioci obavestili da su oni vlasnici predmetnog poslovnog prostora, pa do predaje predmetnog poslovnog prostora tužiocima i da tužioci imaju pravo na izmaklu korist koju su mogli ostvariti, a čije ostvarenje je sprečeno ponašanjem tužene – neplaćanjem naknade za korišćenje predmetnog poslovnog prostora uz odbijanje da se iseli iz istog i stavi na slobodno raspolaganje tužiocima, primenom člana 155. i 189. st. 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, umanjenu za zakupninu koju je plaćao „DD“ zaključno sa 2007. godinom, za iznos od po 700 evra mesečno. S tim u vezi drugostepeni sud je smatrao da tužioci imaju pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od 03.10.2017. godine, kao dana veštačenja pa do isplate, primenom člana 189. stav 2. Zakona o obligacinim odnosima u vezi člana 277. istog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom ukazuje da su nižestepene odluke zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava usled čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Predmet spora u ovom postupku je naknada po osnovu korišćenja tuđe stvari u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, a po zahtevu tužilaca koji smatraju da je tužena koristila predmetni poslovni prostor u periodu od februara 2004. godine do 12.08.2016. godine bez pravnog osnova. Upotreba tuđe stvari u svoju korist propisana je članom 219. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da kada je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Radi se o posebnom vidu sticanja bez osnova, koji istovremeno zahteva da moraju biti ispunjeni opšti uslovi sticanja bez osnova propisani članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer je suština da na strani jednog lica postoji uvećanje (obogaćenje) usled umanjenja imovine na strani drugog lica, a da taj prelaz imovine nema svoj osnov u pravnom poslu. Stoga nastaje obligacioni odnos u kome je obogaćeni dužnik, a osiromašeni poverilac.

Tužioci su, u svojstvu kupca sa Saveznom Republikom Jugoslavijom – Komisijom Savezne Vlade za administrativna pitanja, u svojstvu prodavca 14.11.2002. godine zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog poslovnog prostora. U ugovoru je konstatovano da su kupci upoznati sa činjenicom postojanja ugovora o zakupu poslovnog prostora od 23.09.1997. godine, zaključenog sa preduzećem „DD“. Rešenjem Ministarstva trgovine, turizma i usluga Republike Srbije od 09.12.2003. godine predmetni poslovni prostor privremeno je ustupljen na upravljanje i korišćenje STR „GG“ ... – ... . Rešenjem Ministarstva trgovine, turizma i usluga od 12.11.2009. godine utvrđeno je da prestaje da važi napred navedeno rešenje od 09.12.2003. godine i obavezana je VV osnivač STR „GG“ ... – ... da predmetni poslovni prostor vrati Ministarstvu trgovine, turizma i usluga najkasnije do 31.12.2009. godine, nakon čega je VV podnela tužbu Upravnom sudu, koji je presudom U br. 16886/10 od 08.12.2010. godine odbio tužbu. Kada se ima u vidu napred navedeno, to se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužena preduzetnik VV, vlasnik i osnivač STKR „GG“ predmetni poslovni prostor koristila bez pravnog osnova u celom periodu od 09.12.2003. godine, odnosno od februara 2004. godine do 12.08.2016. godine i da tužiocima pripada naknada u visini zakupnine za predmetni poslovni prostor za ceo period, s obzirom da je tužena u jednom periodu imala pravni osnov za korišćenje predmetnog poslovnog prostora, rešenje Ministarstva trgovine, turizma i usluga Republike Srbije od 09.12.2003. godine, kojim joj je poslovni prostor privremeno ustupljen na upravljanje i korišćenje. S obzirom da je tužena preduzetnik VV, vlasnik i osnivač STKR „GG“ poslovni prostor koristila na osnovu rešenja Ministarstva trgovine, turizma i usluga Republike Srbije od 09.12.2003. godine, da je rešenjem istog Ministarstva od 12.11.2009. godine utvrđeno da prestaje da važi to rešenje i VV, osnivač STR „GG“, ...-..., obavezana da poslovni prostor vrati Ministarstvu trgovine, turizma i usluga najkasnije do 31.12.2009. godine, i da je presudom Upravnog suda od 08.12.2010. godine odbijena tužba, to sledi da nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrdili u kom periodu je tužena preduzetnik VV, vlasnik i osnivač STKR „GG“ poslovni prostor koristila bez pravnog osnova, jer obaveza vraćanja stečenog bez osnova može nastati od momenta kada je ista poslovni prostor koristila bez pravnog osnova, odnosno od momenta kada je bila u obavezi da poslovni prostor vrati Ministarstvu trgovine, turizma i usluga.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić