Presudom Višeg suda u Valjevu Gž 1011/20 od 25.02.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, kao korisnik kredita, sa tuženom Bankom zaključila 22.05.2018. godine Ugovor o gotovinskom kreditu broj ... . U odredbi člana 2. ugovora konstatovano je da je odobren gotovinski kredit od 196.000,00 RSD, a u članu 8. stav 1 da se korisnik kredita obavezuje da plati Banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita odnosno minimum 1.600,00 RSD“. U predugovornoj fazi, tužilji je uručena ponuda 22.05.2018. godine, koja u tački 3.3. sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog i minimalnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% (od iznosa odobrenog kredita) – 3.920,00 dinara fiksno, koji su tužilji i naplaćeni u trenutku puštanja kredita u tečaj.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu člana 46. i 47. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 12. (načelo savesnosti i poštenja), članom 13. (načelo zabrane zloupotrebe prava), članom 14. (načelo zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja), članom 15. (načelo jednake vrednosti davanja) i članom 21. (načelo primene dobrih poslovnih običaja) istog zakona, jer spornom odredbom ugovora nije precizirano koji su to stvarni troškovi kredita, pa je tužilji ostao nepoznat mehanizam po kome se dobija visina tih troškova, a što je dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu koja je na osnovu unapred pripremljenog i odštampanog ugovora, na čiju sadržinu tužilja kao korisnik nije mogla da utiče, ugovorila obavezu tužilje da snosi sporne troškove kredita. Zbog toga, po mišljenju nižestepenih sudova, tužilja ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe, na osnovu člana 104. stav 1. i 3. u vezi člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Na osnovu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo. Ugovor je ništav i kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, na osnovu odredbe člana 47. istog zakona.

Zakon o bankama, u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova, a to pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to: Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuje korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11), donetom na osnovu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/11 i 39/14), u primeni od 05.12.2011. godine.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koje pokazuje interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Saglasno stavu 4. istog zakona, ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podatka i pored ostalog sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8.), kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.).

Na osnovu izloženog, sledi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, pod uslovom da je u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja je to sadržala.

U konkretnom slučaju, ponuda dostavljena tužilji povodom zaključenja predmetnog ugovora sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa tako i fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% – 3.920,00 dinara, koja je tužilji i naplaćena pri zaključenju predmetnog ugovora. Pošto je tužilja, sadržinom navedene ponude, u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini naknade koja pada na njen teret, to banka nije bila dužna da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena, u smislu člana 46. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. To znači da predmetna ugovorna odredba nije ništava, pa je tužbeni zahtev tužilje kojim traži vraćanje naplaćenog iznosa na odnosu te odredbe, sa pripadajućom kamatom, neosnovan, na osnovu člana 104. stav 1. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 103. stav 1. istog zakona.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku, prema opredeljenom zahtevu pripadaju troškovi celog postupka i to na ime sastava odgovora na tužbu od strane punomoćnika – advokata 6.000,00, zastupanja na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara, sastava žalbe 12.000,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme presuđenja i za sastav revizije 18.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje („Službeni glasnik RS“ br. 37/21 od 14.04.2021. godine). Troškovi sudskih taksi nisu opredeljeni, pa tuženoj nisu priznati.

Na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić