OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 5695/2018 od 10.12.2018. godine, stavom prvim i drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova usled neosnovane naplate kursnih razlika po ugovoru o dugoročnom stambenom kreditu broj ...-...-... od 30.11.2010. godine isplati ukupno 10.172,25 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom kamatom od dospeća do isplate, čija visina i datumi dospeća kamate su bliže određeni u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji isplati 41.359,40 dinara, na ime neosnovane jednokratne naplate naknade na ime puštanja kredita u korišćenje po ugovoru br. ...-...-... o dugoročnom stambenom kreditu od 30.11.2010. godine. Stavom četvtim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 78.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 379/2019 od 10.02.2021. godine, stavom prvim izreke žalba tužene je delimično usvojena, pa je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je tužena obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 75.242,54 dinara, umesto 78.800,00 dinara, dok je u preostalom delu odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u pobijanom, a nepreinačenom delu. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene (u delu kojim je odlučeno jednokratnoj naplati naknade na ime puštanja kredita u korišćenje), radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana (u navedenom delu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao korisnik kredita je sa tuženom bankom zaključila Ugovor o dugoročnom stambenom kreditu od 30.11.2010. godine. U odredbi člana 2.1 predviđeno je da banka odobrava gotovinski kredit od 25.200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, koji je formiran na dan puštanja sredstava u tečaj, a u članu 2.19 da je korisnik saglasan da banka jednokratno naplati sve troškove vezane za puštanje kredita, na dan plasmana kredita u visini od 1,5% od vrednosti iznosa odobrenog kredita, putem zaduženja korisnikovih tekućih računa kod banke. Ugovor o dugoročnom stambenom kreditu sadrži i ponudu za stambeni kredit na dan 15.11.2010. godine, u kojoj je se u tabeli navodi iznos administrativnog troška koje klijent treba da plati u iznosu od 41.259,04 dinara. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da je ukupan iznos sredstava koje je tuženi naplatio od tužilje na ime kursne razlike između plaćenih iznosa anuiteta i anuiteta obračunatih po kursu po kojem je kredit pušten u tečaj (srednji kurs NBS) iznosi 10.172,25 dinara, a na ime obrade stambenog kredita iznos od 41.359,40 dinara (a koji je naplaćen 08.11.2010. godine).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba člana 2.19 Ugovora o dugoročnom stambenom kreditu ništava jer je protivna odredbama članova 46, 47, 103 i 1065. ZOO, budući da tužilji, kao korisniku nije predočeno ugovornom odredbom niti u predugovornoj fazi na šta se ove naknade odnose, zbog čega klijent nije bio u prilici da zna šta čini protivprestaciju banke i zbog čega se obavezuje da plaća naknadu, a nije bilo moguće utvrditi visinu i srukturu stvarnih troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, zaključivši da tužilja ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 210. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona. Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je propisana mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to: Odlukom o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koje banka primenjuje u odnosu s klijentima fizičkim licima („Službeni glasnik RS“ broj 74/09 koja se primenjuje od 31.10.2009. godine) i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 30.11.2010. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1). Na osnovu odredaba tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: vrste i visine, odnosno raspon svih naknada i drugih troškova koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će ih banka menjati, način izmene i razloge za izmenu (stav 11). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 13. stav 2) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 19. ove odluke. Pored toga, po odredbi tačke 14. stav 2. navedene Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži osnovne podatke o kreditu.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilja je kao korisnik kredita zaključila Ugovor o dugoročnom stambenom kreditu sa tuženom dana 30.11.2010. godine a kao prilog tuženi je dostavio i obrazac Ponude za stambeni kredit na dan 15.11.2010. godine. Kako je u navedenom obrascu Ponude, koja je uručena tužilji (i koji je tužilja svojeručno potpisala), u tabeli iskazana naknada na ime administrativnog troška koje klijent treba da plati u iznosu od 41.259,04 dinara (a u istom obrascu navedeno je i da je nominalna kamatna stopa 5,38% i efektivna kamatna stopa 5,64%), to suprotno stanovištu nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštvanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06). Banka shodno navedenim zakonskim odredbama nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani. Imajući u vidu navedeno, ugovorna odredba kojom se korisnik kredita saglasio da banka prilikom isplate kredita zadrži 1,50% od vrednosti iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Kako su povodom revizije tužene delimično preinačene nižestepene odluke to je, s obzirom na to da je tužena delimično uspela u postupku po reviziji, tužena obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. i 154. i 163. stav 2 ZPP, srazmerno uspehu tužilje u ovoj parnici. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav tužbe i tri obrazložena podneska od strane advokata u iznosu po 6.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara i jednom neodržanom ročištu 4.500,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, za izradu nalaza i mišljenja veštaka od 23.800,00 dinara i za sudsku taksu na tužbu i presudu u iznosu po 2.307,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP u delu odluke kojim je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova usled neosnovane naplate kursnih razlika po ugovoru o dugoročnom stambenom kreditu od 30.11.2010. godine isplati ukupno 10.172,25 dinara. O ovom pravu tužilje odlučeno je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Kako odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, to odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Saglasno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova podneta je 06.07.2018. godine. Vrednost predmeta spora je 10.172,25 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tužene nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Tužena je delimično uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 12.000,00 dinara za sastav revizije od strane advokata, na osnovu Tarifnog broja 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12), dok trošak sudske takse nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu petom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić