U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi tuženog da nižestepeni sudovi nisu cenili da je u pravnosnažnoj presuđenoj parnici P 1415/12 pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani, Sudskom jedinicom u Smederevskoj Palanci, činjenično raspravljeno i utvrđeno da je ugovor o zajmu zaključen između parničnih stranaka zelenaški pravni posao. Naime, u dokaznom postupku pred prvostepenim sudom izveden je dokaz čitanjem pravnosnažne presude i ostalih spisa iz te parnice. Međutim, u konkretnom slučaju se ne radi o presuđenoj stvari, jer da bi postojala bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP potrebno je da je u ovaj parnici odlučeno o zahtevu o kome je već ranije pravnosnažno presuđeno, što u konkretnom nije slučaj jer je u parnici na koju se tuženi pozvao pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužilje prema tuženom koji se ticao ništvosti Ugovora o poklonu od 12.09.2011. godine, koji je tuženi zaključio sa svojim sinom, a ne o vraćanju zajma, tako da ne postoji neophodan identitet tužbenih zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 27.06.2007. godine potpisao izjavu da je od tužilje pozajmio iznos od 75.000 evra sa rokom vraćanja do 31.12.2007. godine. U toku 2008. godine tuženi je od tužilje pozajmio još 5.000 evra i parnične stranke su postigle sporazum da se produži rok za vraćanje zajma, zbog čega su dana 28.01.2011. godine zaključili ugovor o zajmu koji je prethodno sastavio advokat Zoran Stojkovac iz ... Ugovor je potpisala tužilja kao zajmodavac, tuženi kao zajmoprimac i advokat Zoran Stojkovac. U članu 1. ugovora navodi se da je tuženi pozajmio od tužilje iznos od 80.000 evra i da potpisivanjem ugovora potvrđuje da je primio u celini označeni iznos. Članom 2. ugovora tuženi se obavezao da tužilji vrati pozajmljeni novac do 31.12.2011. godine i da je zajam dat bez kamate, a da se eventualna zakonska zatezna kamata mora platiti u slučaju padanja tuženog u docnju. Članom 3. ugovora ugovoreno je obezbeđenje potraživanja tako da se zajmodavac u slučaju docnje zajmoprimca može namiriti prodajom dva lokala u površini od 182 m2 i 80 m2, upisanih u l.n. ... KO ..., kao i prodajom 70 m2 poslovnog prostora dograđenog bez upotrebne dozvole uz lokal površine 80 m2. Zajmoprimac se saglasio da izda posebnu založnu izjavu na osnovu koje bi se u l.n. ... KO ... izvršio upis založnog prava na lokalima radi obezbeđenja predmetnog potraživanja zajmodavca. Overenim punomoćjem od 02.02.2012. godine tuženi je ovlastio supruga tužilje, VV, da zaključi ugovor o prodaji nepokretnosti navedenih u 3. članu ugovora o zajmu u slučaju da ne vrati tužilji iznos od 80.000 evra do 31.03.2012. godine, a ukoliko dostavi potvrdu o isplaćenom iznosu da punomoćje nema pravnu važnosti i da će se smatrati da su odustali od kupoprodaje. Međutim, tuženi je sudski overenim ugovorom o poklonu Ov3 994/2011 od 12.09.2011. godine u svojstvu poklonodavca poklonio svome sinu GG kao poklonoprimcu lokale koju se služili kao sredstvo obezbeđenja zajma i za koje je suprug tužilje imao ovlašćenje da ih može prodati u slučaju da tuženi ne vrati tužilji zajam u roku. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani, Sudske jedinice u Smederevskoj Palanci P 1415/12 od 26.05.2015. godine (koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5795/2016 od 23.11.2016. godine), odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA za poništaj ugovora o poklonu zaključenog između tuženog kao poklonodavca i njegovog sina GG kao poklonoprimca i odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog protiv tužilje AA za isplatu iznosa od 52.500 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da postoji obaveza tuženog kao zajmoprimca da vrati tužilji kao zajmodavcu iznos od 80.000 evra koji je pozajmio a nije vratio ni po proteku ugovorenog roka, ne prihvatajući navode tuženog da je ugovor o zajmu potpisao pod prinudom i pretnjom i da je plaćao tužilji zelenešku kamatu po kom osnovu joj je isplatio 150.000 evra, sa obraloženjem da tuženi ove navode nije dokazao u toku postupka.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana presuda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zaajmoprimcu određenu količinu novca ili koji drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

U konretnom slučaju utvrđeno je da je tužilja bez ikakve prinude i pretnje pozajmila tuženom 80.000 evra sa ugovorenim rokom vraćanja, bez ugovorene kamate, osim zatezne u slučaju docnje tuženog kao dužnika. U situaciji protivrečnih iskaza stranaka i svedoka koji su imali pretežno posredna saznanja, visina pozajmljnog novčanog iznosa pravilno je utvrđena iz pisanih dokaza - Ugovora o zajmu od 28.01.2011. godine koji je tuženi potpisao u svojstvu zajmoprimca, kao i iz punomoćja od 02.02.2012. godine u kojem je naveden isti iznos zajma od 80.000 evra, a koje je tuženi takođe potpisao, ovlašćujući supruga tužilje da proda određene nepokretnosti u slučaju da ne vrati tužilji dugovani iznos u novom ugovorenom roku do 31.03.2012. godine. Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tuženi nije dokazao da je navedene isprave potpisao pod pretnjom ili prinudom ili da je bilo drugih mana volje u primanju zajma. Takođe, u ovoj parnici tuženi nije dokazao da je bila ugovorena bilo kakva kamata, pa ni nedozvoljena zelenaška, niti da postoji prekomerno oštećenje u smislu očigledne nesrazmere uzajamnih davanja, budući da je raspravljeno i utvrđeno da tuženi nije imao obavezu da plaća tužilji ništa više od glavnice zajma, koju nije vratio u roku određenom za ispunjenje (do 31.03.2012. godine), zbog čega je pravilno obavezan na isplatu glavnice sa pripadajućom zateznom kamatom po stopi utvrđenoj Zakonom o zateznoj kamati, počev od isteka ugovorenog roka od kada je u dužničkoj docnji (od 01.04.2012. godine), u smislu u članova 277. i 324. ZOO.

Preostale navode u reviziji kojima se suštinski osporava pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i stavljaju primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, bez detaljnog obrazlaganja svoje odluke u smislu stava 2. istog člana, budući da se radi o ponavljanju žalbenih razloga.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić