Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u reviziji u skladu sa odredbom člana 408. ZPP i ustanovio da je revizija tuženih osnovana.

Revizijom se pobijana drugostepena odluka kojom je usvojen tužiočev zahtev da mu tužene isplate iznos od 24.240 evra u dinarskoj protivvrednosti, na ime povraćaja zajma. Zahtev se zasniva na tvrdnjama o učinjenom zajmu putem tužiočevih davanja u otklanjanju štete nastale u požaru u kući u kojoj su tužene živele i vršenih ulaganja u tu nepokretnost, te datog u isplati kupoprodajne cene za vozilo ... u iznosu od 18.500 evra, koje je otuđeno od strane prvotužene koja nije ispunila obećanje da će tužiocu ustupiti parcelu za koju je bio zainteresovan.

Pri prvom saslušanju u postupku, na ročištu 02.04.2015. godine stranke: tužilac AA (..., star ... godina), prvotužena BB (..., stara ... godina) i njena majka VV (..., stara ... godine) kao drugotužena, podrobno su ispitane na okolnostima od uticaja na ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva. Izvedeni su i drugi dokazi. U pogledu spornih činjenica prvostepeni sud je ocenio da dokaznu vrednost imaju iskazi svedoka GG, DD i ĐĐ. Po nalaženju tog suda, između tužioca i prvotužene je postojala vanbračna zajednica. Njihovo zajedničko dete je rođeno u ... . godini, a vanbračna zajednica je prestala 02.02.2011. godine. U decembru 2008. godine dogodio se požar u kući drugotužene u kojoj je ona živela sa unukom (starijom ćerkom prvotužene). Po utvrđenju prvostepenog suda, tužilac je samoinicijativno finansirao sanaciju kuće i otklanjanje štete, jer se smatrao odgovornim za nastanak štete. Kasnije je samoinicijativno asfaltirao trotoar ispred te kuće, a prvotuženoj je kao tadašnjoj vanbračnoj partnerki kupio vozilo ... za ... na poklon. Uz utvrđenje da zajam nije ugovoren, kao ni ustupanje parcele u vlasništvu drugotužene za koju je tužilac bio zainteresovan, te zaključak o proteku roka u kom se može zahtevati opoziv poklona, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Drugostepeni sud nije prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i pozivom na odredbe člana 383. stav 3. i stav 4. ZPP održao je raspravu i doneo ovde pobijanu presudu kojom je tužbeni zahtev usvojio za iznos od 25.204 evra u dinarskoj protivrednosti. Činjenično stanje koje je drugostepeni sud utvrdio po spornim pitanjima u bitnom je drugačije od činjeničnog stanja utvrđenog od strane prvostepenog suda kao suda pred kojim su svi dokazi neposredno izvedeni. Na raspravi održanoj pred drugostepenim sudom izveden je dokaz saslušanjem tužioca i prvotužene i pročitani su iskazi drugotužene i svedoka ĐĐ, EE, GG i DD. Pročitanim iskazima svedoka drugostepeni sud dokaznu vrednost ne pridaje, za razliku od prvostepenog suda koji je pomenute svedoke neposredno saslušao i stekao uverenje o istinitosti činjenica o kojima su svedočili. To nisu nevažne činjenice u raspravljanju o spornim pitanjima prirode odnosa i davanja. Ključno je da li su davanja činjena bez naknade (kako tužene tvrde) ili kao zajma sa obavezom vraćanja (kako tvrdi tužilac). Drugostepeni sud je činjenično utvrđenje zasnovao isključivo na iskazu tužioca. Kritički je cenio iskaz prvotužene, a o pročitanom iskazu drugotužene ocenu nije dao. Selektivnim pristupom u oceni dokaza, drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, na koju je revizija osnovano ukazala, a predstavlja dozvoljeni revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP.

Pri opredeljenju da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, drugostepeni sud je dužan da postupi u skladu sa odredbom člana 384. stav 1. ZPP, te na raspravu pozove stranke i njihove punomoćnike, kao i one svedoke za koje odluči da se saslušaju. Ako drži da je prvostepeni sud pogrešno ocenio iskaze pojedinih svedoka i na iskazima tih svedoka zasnovao utvrđenje o kakvoj bitnoj činjenici, drugostepeni sud treba da izvede dokaz neposrednim saslušanjem svedoka da bi formirao i u oceni dokaza obrazložio sopstveno uverenje. Drugostepeni sud je slobodan da odluči koje će svedoke da sasluša, a iskaze drugih svedoka da pročita, u zavisnosti od sadržine iskaza datih pred prvostepenim sudom i značaja koji je od strane prvostepenog suda dat iskazima pojedinih svedoka. Pravilnost primene materijalnog prava se ne može ispitati jer drugostepeni nije dao sveobuhvatnu ocenu o pravnom značaju činjenica isticanih u postupku.

Tužilac je zahtev za vraćanje zajma upravio u odnosu na obe tužene, a zasnovao na tvrdnjama da je sa prvotuženom ugovorio zajam, prvi vezano za finansiranje troškova sanacije štete nastale u decembru 2008. godine i drugi zajam ugovorio vezano za isplatu kupoprodajne cene za vozilo. Nasuprot tome, protivna strana ističe okolnosti o međusobnim odnosima stranaka, uzroku izbijanja požara u kući, uspostavljenoj zajednici života između tužioca i prvotužene, rođenju zajedničkog deteta ... . godine, trajanju i prestanku vanbračne zajedice početkom 2011. godine, vođenju tekovinskog spora i na koncu tužbe podnete 19.06.2014. godine kojom tužilac traži vraćanje novčanog iznosa svojih davanja i ulaganja kao da je ugovoren zajam i neispunjena ostala obaveza vraćanja zajma, što tužene poriču. Pravila o teretu dokazivanja nalažu da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje tog prava (član 223. stav 2. ZPP). To znači da tužilac snosi teret dokazivanja činjenične tvrdnje da je ugovoren zajam i obaveza vraćanja zajma. Činjenice koje nisu sporne sud uzima u činjeničnu podlogu svoje odluke (član 230. stav 1. ZPP), a sporne podležu dokazivanju i o njima se daje odgovarajuća ocena dokaza i rezultata raspravljanja, uzimanjem u obzir pravila o teretu dokazivanja.

U skladu sa navedenim, drugostepeni sud treba da u ponovnom postupku otkloni propuste na koje je ukazano ovim rešenjem i donese odluku koja će biti zasnovana na valjanim razlozima o bitnim činjenicama i primeni materijalnog prava. Pri tom, treba imati u vidu da nije sporno da je tužilac snosio troškove otklanjanja štete prouzrokovane u požaru koji se dogodio u decembru 2008. godine u kući drugotužene. Sporno je da li je tužilac prouzrokovao štetu koju je otklonio. Ukoliko je tužilac štetu prouzrokovao, svojom radnjom izazvao požar, za sve što je dao i učinio u otklanjanju posledica požara, ne bi imao pravo na naknadu. I to, nezavisno od okolnosti da li su u to vreme tužilac i prvotužena živeli u vanbračnoj zajednici ili su bili u emotivnoj vezi. Odredba člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da je odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. U tom slučaju, troškovi sanacije pogađaju odgovorno lice i ne mogu se prevaliti na oštećene kao da je u pitanju zajam. Eventualni sporazum o zajmu u visini troškova sanacije dejstvo bi mogao da proizvede tek u slučaju ako tužilac nije odgovoran za štetu, pod uslovom da je takav sporazum sklopljen i po njemu uspostavljena novčana obaveza koja nije ispunjena. Zaključiti se može da sa sanacijom u vezi ne stoji naknadno asfaltiranje trotoara ispred kuće drugotužene, izvedeno resursima tužioca i po njegovoj inicijativi. Ako je asfaltiranje izvršeno na dobročinoj osnovi, obaveza plaćanja ne nastaje i ne može biti svrstana u zajam. Shodno odredbi člana 213 Zakona o obligacionim odnosima, dobročina davanja ne podležu obavezi vraćanja niti naknađivanja vrednosti datog. Za nastanak obaveze plaćanja usluge asfaltiranja trotoara, potrebno je da obaveza ima osnov u sporazumu kojim se konkretizuje iznos obaveze i rok isplate.

Nadalje, nije sporno da je tužilac svojim novcem isplatio kupoprodajnu cenu za vozilo ... u iznosu od 18.500 evra. Vozilo je kupljeno za prvotuženu u martu 2009. godine. Prvotužena se tim vozilom koristila, a kako je tužilac u svom prvom iskazu naveo, tužiocu je ustupila svoje vozilo „...“. U ustupljeno vozilo tužilac je vršio ulaganja. Tužilac ne tvrdi da je vozilo „...“ vratio. Nije sporna činjenica da je tužilja vozilo ... stekla i kasnije otuđila. Ocena o pravnom značaju ovih činjenica je izostala. Ako je u pitanju razmena (da je tužilac vozilo „...“ zadržao i njime raspolagao kao svojom stvari, a novac dao za nabavku drugog vozila prvotuženoj) u vidu treba imati da nije dokazano koliko iznosi razlika u vrednosti ovih vozila, dokazi o tome nisu predlagani, te se ne bi ni moglo zaključiti da je iznos kupoprodajne cene od 18.500 evra bio zajam učinjen prvotuženoj, a ni da je tolika vrednost poklona. Sporno je pre svega da li je u pitanju poklon novca za isplatu cene vozila ili zajam, u kojoj visini, odnosno da li postoji obaveza vraćanja, a što će drugostepeni sud iznova ceniti, u zavisnosti od činjenica koje utvrdi na osnovu dokaza predloženih do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Po činjenici da je tužilac bio zainteresovan da mu se ustupi parcela na kojoj pravo vlasništva ima drugotužena, ne može se zaključiti da je zajam ugovoren u međusobnom odnosu stranaka, odnosno zaključiti da je zajam nevraćen. Ovim pitanjima sud će posvetiti pažnju i pri ponovnom presuđenju odluku zasnovati na odgovarajućim materijalnopravnim razlozima.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 415. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić