Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, dr Ilije Zindovića, Branislava Bosiljkovića i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Bojan Patrić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Vršca, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Vršca, radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 1994/19 od 24.09.2019. godine, u sednici održanoj 22.01.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 1994/19 od 24.09.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 1994/19 od 24.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P 136/19 od 17.05.2019. godine, stavom prvim izreke odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da na ime sticanja bez osnova u periodu od maja 2007. godine do januara 2017. godine isplati pojedinačne iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka od 24.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate za period od dana presuđenja do dana izvršnosti.

Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 1994/19 od 24.09.2019. godine, žalba tuženog je delimično odbijena, delimično usvojena, pa je prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke, dok je preinačena u stavu drugom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime stečenog bez osnova isplati pojedinačne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, bliže određeno u izreci, kao i u stavu trećem izreke, te je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 21.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti pa do isplate, kao i da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu čl. 403. i 404. ZPP.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Po oceni revizijskog suda nema potrebe za novim tumačenjem prava, što je u skladu sa stavom izraženim u odluci Ustavnog suda I Uo 641/14 od 01.12.2016. godine i pravnim dejstvom odluka Ustavnog suda u smislu odredaba člana 62. u vezi člana 59. Zakona o Ustavnom sudu, budući da odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo od dana njenog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom opšteg akta koji nije u saglasnosti sa Ustavom ili zakonom. Osim toga Ustavni sud je u svojoj odluci Už 8199/2018 od 08.11.2018. godine izrazio stanovište da je pravno dejstvo ex tunc utvrđujuće odluke Ustavnog suda donete u postupku ocene ustavnosti i/ili zakonitosti opšteg akta, moguće uspostaviti samo po osnovu člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu a što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Zbog toga je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište o ispunjenosti uslova za primenu instituta sticanja bez osnova iz člana 210. stav 2. ZOO kao i uspostavljanje odgovornosti tuženog po osnovu člana 172. stav 1. ZOO.

Imajući u vidu navedeno, to nisu ispunjeni uslovi da se revizija tužioca smatra posebnom, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, dok prema članu 479. stav 6. ZPP, protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi sticanja bez osnova, podneta je 05.02.2019. godine, a vrednost predmeta spora označena u tužbi je 9.000,00 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti, u kome revizija nije dozvoljena, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužilaca nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Kako se u konkretnom slučaju radi se o sporu male vrednosti iz člana 468. stav 1. ZPP u kome revizija nije dozvoljena po članu 479. stav 6. ZPP, to nema mesta ni primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Na osnovu člana 413., u vezi člana 410. stav 2. tačka 5., Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

 

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić