Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8875/18 od 08.11.2018. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž 8875/18 od 19.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda sa ispravkom u drugom i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda sa ispravkom u delu stava trećeg izreke kojim je utvrđena ništavost odredbe člana 3.4 ugovora o kreditu za kupovinu nepokretnosti broj .., koja glasi: „banka u slučaju bitnih promena uslova na domaćem i/ili inostranom tržištu novca zadržava pravo promene kamatne stope u skladu sa aktima svoje poslovne politike, o čemu je dužna da blagovremeno obavesti korisnika, dok je u preostalom delu trećeg stava izreke kojim js utvrđena ništavost odredbe člana 3.6 ugovora prvostepena presuda ukinuta i u tom delu predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Stavom trećim izreke, ukinuto je prvostepeno rešenje o ispravci u drugom stavu izreke i u tom delu predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev i delu kojim je odbačena tužba, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP.

Zakon o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), u članu 404. stav 1. propisuje da je revizija izuzetno dozvoljena, zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je prihvatio odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu da u ovom predmetu postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od interesa za ravnopravnost korisnika finansijskih usluga i radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11....55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženom zaključila ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti dana 10.07.2008. godine na iznos od 68.030,70 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan puštanja kredita u tečaj. Članom 3.1 pomenutog ugovora bilo je propisano da se u prva tri meseca, računajući od datuma puštanja kredita u tečaj iznos kamate obračunava po stopi 4,75% na godišnjem nivou fiksno; po isteku prva tri meseca, u visini tromesečnog libora koji je objavljen na dan koji dva radna dana prethodi početku narednog tromesečnog perioda za koji se utvrđuje kamatna stopa plus 2,4 procentna poena na tromesečnom nivou. Članom 3.4 ugovoreno je da banka u slučaju bitnih promena uslova na domaćem i/ili inostranom tržištu novca zadržava pravo promene kamatne stope u skladu sa aktima svoje poslovne iolitike, o čemu je dužna da blagovremeno obavesti korisnika. Članom 3.5 ugovoreno je da ukoliko korisnik ne izvrši obavezu opisanu u članu 7.1 ovog ugovora, kamatna stopa ss automatski uvećava za 2 procentna poena (2%) na godišnjsm nivou i to od momenta kada je korisnik bio u obavezi da izvrši prenos prometa, a to nije učinio, odnosno od momenta kada je obavezu o prenosu prometa prestao da izvršava i članom 3.6 bilo je propisano da se na sva dospela, a neplaćena potraživanja naplaćuje dvostruki iznos ugovorene kamate za period od dospelosti obaveze pa do isplate. Po puštanju kredita u tečaj tužilja je kupila željenu nepokretnost i u RGZ -Službi za katastar nepokretnosti Novi Sad 2 se uknjižila kao vlasnik i na njoj zasnovala hipoteku kao instrument obezbeđenja predviđen članom 6.1 ugovora. Prvih nekoliko godina tužilja je redovno otplaćivala rate kredita, međutim kako se povećavala kamatna stopa njena lična primanja su postala nedovoljna za finansiranje preuzetih kreditnih obaveza iz kog razloga js tužena rešenjsm RGZ - Službe za katastar nepokretnosti Novi Sad 2 od 27.02.2012. godine započela hipotekarnu prodaju nepokretnosti radi izmirenja potraživanja preuzetog od svog pravnog prethodnika „Volksbank“' a.d. iz Novog Sada.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev i utvrdili da je ništava odredba predmetnog ugovora kojom je ugovoreno pravo banke da jednostrano izmeni kamatnu stopu u skladu sa promenama tržišnih uslova i aktima svoje poslovne politike, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen sa zaključkom da je ugovaranje valutne klauzule bilo pravno dozvoljeno, da takav način poslovanja banaka nije bio protivan pravilima bankarskog poslovanja, čije sprovođenje kontroliše Narodna banka Srbije, te za posledicu ne može imati ništavost spornog ugovora u celini, a tužilja kao korisnik kredita je svojom slobodnom voljom pristupila zaključenju spornog ugovora o kreditu, čija joj je pisana forma omogućavala da se pre njegovog potpisivanja, postupajući sa pažnjom koju zahtsva ovakva vrsta poslovnog odnosa, upozna sa njegovom sadržinom. Tužba sa zahtevom za utvrđenje ništavosti svih ugovornih odredbi kojima je predviđena revalorizacija kreditnog dugovanja uz primenu valutne klauzule izražene u švajcarskim francima, je odbačena iz razloga što ne sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari, odnosno petitumom nisu precizno određene ugovorne odredbe čija se ništavost na ovaj način traži.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluke nižestepenih sudova u odbijajućem delu, zasnovane su na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, na šta se osnovano ukazuje revizijom tužilje.

U ovoj parnici tužilja traži utvrđenje ništavosti ugovora o dugoročnom stambenom kreditu indeksiranjem dinarskog duga primenom kursa CHF, imajući u vidu da su tokom otplate kredita nastupile okolnosti i događaji koji su uticali na povećanje rasta kursa valute u kojoj je ugovorena otplata kredita, zbog čega se izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu punovažnosti odredbi ugovora o kreditu o indeksiranju duga primenom kursa valute CHF, za sada se ne može prihvatiti kao pravilno.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pisanoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. ZOO). Međutim, ugovor o kreditu je izraz volje ugovornih strana zbog čega su davalac i korisnik kredita ovlašćeni da svojom voljom propišu i dodatne klauzule od značaja za način obračuna i otplatu kreditnih sredstava. Ugovor o kreditu se najčešće zaključuje kao formalni i formularni ugovor. Tekst ugovora je po pravilu, unapred sastavljen od strane davaoca kredita i nudi se korisniku kredita, koji može da ga prihvati ili ne, pa je banka kao davalac kredita u prednosti u odnosu na korisnika kredita, kao i zbog činjenice što se radi o finansijskoj organizaciji koja se profesionalno bavi kreditnim poslovima.

Banka je dužna da u postupku pregovaranja i zaključenja ugovora o kreditu prethodno upozna i nedvosmisleno pismeno upozori korisnika kredita o svim rizicima i ekonomskim posledicama koje će preuzeti zaključenjem ugovora. Obaveza takvog postupanja banke se zasniva na osnovnim načelima obligacionog prava – savesnosti i poštenja (član 12. ZOO), zabrane zloupotrebe prava (član 13.), zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja (član 14.), jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15.) i zabrani prouzrokovanja štete (član 16.). Osim toga, davalac kredita je dužan da pošteno postupa i potpuno informiše primaoca kredita shodno imperativnim odredbama Zakona o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“ broj 79/05) koji je važio u vreme zaključenja predmetnog ugovora. Identična obaveza banke je propisana i sada važećim Zakonom o zaštiti potrošača ("Službeni glasnik RS" br. 62/2014, 6/2016 - dr. zakon i 44/2018 - dr. zakon). Zakonom o zaštiti korisnika finansisjkih usloga ("Službeni glasnik RS" br. 36/2011 i 139/2014) konstituisano je opšte pravo korisnika kredita na obaveštavanje u skladu sa članom 13. i obaveza informisanja korisnika kredita u predugovornoj fazi prema članu 15. tog zakona. Zbog toga se saglasno svim navedenim zakonskim odredbama ceni i pravna valjanost ugovora o kreditu, odnosno njegovih pojedinih odredbi.

Nižestepeni sudovi nisu pravilno ocenili sve okolnosti koje su od uticaja na to da li su ugovorne odredbe predmetnog ugovora o stambenom kreditu jasne i razumljive, da li podležu ili ne oceni nepoštenosti, te da li postoji očigledna nesrazmera između obaveze koju je tužilja preuzela po ugovoru o kreditu i dinarskog iznosa koji je tužilji dat od strane banke 2008. godine, bez obzira što su utvrdili ništavost ugovorne odredabe kojom je regulisana jednostrana izmena kamatne stope od strane tužene. Tužilja je tokom postupka isticala razloge ništavosti ovog ugovora, a koje bi sud trebalo da ceni po službenoj dužnosti imajući u vidu da je od zaključenja ugovora 2008. godine, pa do podnošenja tužbe 2014. godine, došlo do enormnog rasta CHF u odnosu na valutu evro i dinar. Osnovna funkcija ugovaranja valutne klauzule je očuvanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja i to je jednaka tržišna vrednost plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Valutna klauzula nije i ne može da bude pravni osnov bogaćenja davaoca kredita – banke na štetu korisnika kredita, sticanjem nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost plaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava.

Saglasnom voljom ugovornih strana se osim valutne klauzule kao sredstva očuvanja jednakosti uzajamnih davanja, može konstituisati i klauzula kojom će se preuzeti valutni rizik banke, prema njenom poveriocu i prevaliti na korisnika kredita. Takva klauzula je moguća i pravno dopuštena kada se banka davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da i vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti. U tom slučaju banka je ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstava neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita. Ovakav vid kreditiranja je dopušten saglasno odredbi člana 25. Zakona o deviznom poslovanju. Navedeno se može ugovoriti kada se pravnom licu i preduzetniku obezbeđuje plaćanje uvoza robe i usluga iz inostranstva (stav 1.) ili kada se fizičkom licu omogućava kupovina nepokretnosti u zemlji (stav 2. ). Banka je ovlašćena i da pribavljena devizna sredstva na međunarodnom tržištu ponudi domaćim pravnim i fizičkim licima i u dinarskoj protivvrednosti. U tom slučaju transfer deviznog iznosa u dinarski dug se vrši po važećem srednjem kursu te valute na dan zaključenja ugovora o kreditu uz obavezu vraćanja primljenog u dinarima – valuti plaćanja, obračunatog po srednjem kursu te iste valute. Tada se pruzeti valutni rizik od strane banke prema njenom poveriocu može voljom ugovornih strana pravno valjano prevaliti na korisnika kredita, ali je uslov za to postojanje pisanog obaveštenja kojim je korisnik kredita pre zaključenja ugovora, na njemu razumljiv način, upoznat sa svim ekonomsko-finansijskim posledicama rizika koje će preuzeti prihvatanjem takve ugovorne klauzule.

Teret dokazivanja je na tuženoj banci kao ekonomsko jačoj ugovornoj strani da su informacije o ekonomsko-finansijskim posledicama rizika prihvatanja navedene ugovorne klauzule dostavljene u pisanoj formi korisniku kredita, kao i činjenica da se banka kao davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu vraćanja primljenog iznosa u istoj valuti. I u slučaju da izvor plasiranih dinarskih sredstava nije rezultat prethodnog zaduženja banke u ugovorom opredeljenoj valuti (švajcarski franci), već se kurs te valute primenjuje samo kao ugovorom opredeljeni način indeksiranja plasiranih dinarskih sredstava, uslov punovažnosti ugovorne klauzule o indeksaciji dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka je dostavljanje obaveštenja korisniku kredita u pisanoj formi, koje mora da sadrži upozorenje na mogući rast kursa švajcarskog franka koji je banka kao specijalizovana finansijska organizacija mogla i morala predvideti i o tome upoznati korisnika kredita pre zaključenja ugovora. Prema pravnom shvatanju koje je usvojeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.04.2019. godine, ugovor o kreditu proizvodi pravno dejstvo i nakon utvrđenja ništavosti klauzule o indeksaciji duga primenom kursa CHF. U tom slučaju, ugovor će se izvršiti konverzijom uz očuvanje jednakosti uzajamnih davanja – tržišne vrednosti datog kredita, utvrđene na osnovu zvaničnog srednjeg kursa evra na dan zaključenja ugovora i isplatu kamate u visini određenoj ugovorima o kreditu iste vrste i trajanja, zaključenim sa valutnom klauzulom u evrima između istog davaoca kredita i korisnika kredita čije se dugovanja utvrđuje primenom zvaničnog srednjeg kursa evra.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje u konkretnom slučaju nije potpuno i pravilno utvrđeno, to su nižestepene presude iz navedenih razloga u pobijanom delu ukinute. Odluka o troškovima postupka je ukinuta jer zavisi od konačnog ishoda ovog spora.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu iznete primedbe i doneti novu odluku o navedenom delu tužbenog zahteva.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić