Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 10188/19 od 03.09.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijeni su kao neosnovani zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom bankom zaključio ugovor o gotovinskom kreditu dana 31.05.2013. godine kojim je odobren kredit u iznosu od 1.000.000,00 dinara. U članu 9. stav 1. tačka 1. ugovora tužilac se obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati banci jednokratnu naknadu u visini od 1,5 % od iznosa realizovanog kredita, dok je u tački 2. obavezan da banci plati fiksnu naknadu za praćenje kredita na neisplaćeni iznos glavnice od 0,50 % godišnje. Banka je od tužioca naplatila iznos od 15.000,00 dinara dana 31.05.2013. godine na ime troškova obrade kreditnog zahteva, kao i iznos od 4.497,14 dinara dana 06.06.2014. godine, iznos od 3.807,45 dinara dana 05.06.2015. godine, iznos od 2.639,57 dinara dana 07.06.2016. godine i iznos od 2.354,93 dinara dana 06.06.2017. godine, na ime troškova praćenja kredita. U obrascu obaveznih elemenata ugovora predviđena je jednokratna naknada za obradu zahteva-fiksno 1,50%, od iznosa kredita, odnosno 15.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna ugovora odredba ništava jer banka pre zaključenja ugovora nije predočila tužiocu strukturu troškova (na ime obrade kreditnog zahteva i praćenja kredita) i njihov iznos, što je čini neodređenom, pri čemu banka nije ovlašćena da naplaćuje troškove za koje nije utvrđeno da su stvarno postojali, a činjenica da je tužilac obavešten da treba da ih plati i da su isti uračunati u efektivnu kamatnu stopu nije od značaja, jer banka nije detaljno obrazložila pojedinačno troškove na koje se odnosi sporna ugovorna odredba. Zato je tužena u obavezi da tužiocu vrati naplaćene iznose po ništavim ugovornim odredbama u smislu člana 104, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo prvo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 31.05.2013. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom bankom zaključio ugovor o gotovinskom kreditu i obavezao se da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati jednokratnu naknadu u visini od 1,5 % od iznosa realizovanog kredita i fiksnu naknadu za praćenje kredita na neisplaćeni iznos glavnice od 0,50 % godišnje (član 9. stav 1. tačka 1. i 2.). Tužiocu je u ponudi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) od 31.05.2013. godine prezentovana vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (pored ostalog) naknada za obradu kreditnog zahteva: 1,50 %, 15.000,00 dinara, fiksno i naknada za održavanje kredita: 0,50 %, 16.572,91 dinar, fiksno (očekivani troškovi u dinarima iskazani u apsolutnom iznosu). Tužilac je u toku postupka osporio da je priložena ponuda sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, ukazujući da u obrascu ponude nedostaju struktura i elementi koji sačinjavaju navedeni zbirni trošak, odnosno da nije mogao da utiče na sadržinu ugovora što proizilazi iz identičnosti elemenata ponude i obaveznih elemenata ugovora. Međutim, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, iskazivanjem u ponudi i u ugovoru spornih naknada za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i održavanje/ praćenje kredita) zadovoljava se uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO. Ugovor o kreditu je ugovor po pristupu čije osnovne elemente sačinjava banka kao davalac finansijske usluge, pri čemu je banka dužna da klijentu, pruži informacije o uslovima koji se odnose na odobravanje kredita, pa korisnik kredita može da prihvati ili ne ponuđene uslove ugovora. Nema sumnje da banka u ovom ugovornom odnosu ima dominantan položaj, ali saglasno odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označene Odluke NBS, tužena nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ovih naknada, niti postojanje stvarnih troškova tim povodom, već je tužilac sadržinom ponude u predugovornoj fazi, obavešten o vrsti i visini naknada (da li su fiksne ili promenljive) koje padaju na njegov teret. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, pa tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 210. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. pripadaju traženi troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime troškova za sastav jednog obrazloženog podneska od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja od strane advokata na tri održana ročišta po 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara, kao i za sastav revizije 12.000,00 dinara sve prema važećoj advokatskoj tarifi u vreme presuđenja, dok trošak sudske takse nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić