U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez, Spomenke Zarić, Gordane Komnenić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupaju punomoćnici Marija Joksović i Dragana Đilas, advokati iz ..., protiv tužene „UniCredit Bank Srbija“ AD sa sedištem u Beogradu, koju zastupa punomoćnik Tijana Vorotović, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 12221/20 od 28.04.2021. godine, doneo je dana 04.11.2021. godine

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 12221/20 od 28.04.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 12221/20 od 28.04.2021. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13310/19 od 29.01.2020. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je ništava odredba člana 9. stav 9.1. alineja I ugovora o gotovinskom kreditu broj ... zaključenog dana 02.02.2016. godine između tužilje AA, kao klijenta i tužene „UniCredit Bank Srbija“ AD Beograd, koja glasi: “Korisnik kredita se obavezuje da plati banci sledeće naknade i troškove: fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 3,5% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600 RSD“ i da se tužena obaveže da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 6.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.02.2016. godine pa do isplate, kao i zahtev za naknadu troškova postupka u iznosu od 27.800,00 dinara sa traženom zakonskom zateznom kamatom.

Obavezuje se tužilja da tuženoj naknadi troškove celokupnog postupka u iznosu od 61.300,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13310/19 od 29.01.2020. godine utvrđeno je da je odredba člana 9. stav 9.1. alineja I ugovora o gotovinskom kreditu broj ... zaključenog dana 02.02.2016. godine između tužilje AA kao klijenta i tužene „UniCredit Bank Srbija“ AD Beograd, kao banke, koja glasi: Korisnik kredita se obavezuje da plati banci sledeće naknade i troškove: fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 3,5% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 RSD“ ništava; obavezana je tužena da tužilji, na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 6.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.02.2016. godine pa do isplate; obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 27.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova izvršnosti do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 12221/20 od 28.04.2021. godine, odbijene su, kao neosnovane, žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda: odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovani.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 02.02.2016. godine zaključile ugovor o gotovinskom kreditu broj ... kojim je tužena tužilji odobrila kredit u iznosu od 180.000,00 dinara sa rokom otplate od 36 meseci, uz efektivnu kamatnu stopu od 14,94% na godišnjem nivou. Odredbom člana 9. stav 9.1 alineja I navedenog ugovora ugovorena je fiksna jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva od 3,5% od iznosa odobrenog kredita, a koja je naplaćena u iznosu od 6.300,00 dinara dana 02.02.2016. godine. Tužena banka je tužilji na obrascu ponude date tužilji dana 02.02.2016. godine, u članu 3. tačka 3. navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i da je jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva fiksna od 3,5% odnosno da iznosi 6.300,00 dinara, a što je sve navedeno i u obaveznim elementima ugovora od 02.02.2016. godine (u članu 3.5).

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da je sporna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, iz razloga što tužilji, kao korisniku kredita, tužena banka nije obrazložila na osnovu čega je utvrdila visinu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja u korišćenje, odnosno nije objasnila da li visina troškova od 3,5% predstavlja adekvatnu naknadu za stvarne troškove, odnosno kako je došla do opredeljenog novčanog iznosa. S obzirom na to, nižestepeni sudovi su smatrali da tužilja ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe, na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavesni sticalac.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog Zakona.

Odredbom člana 1065. ZOO propisano je da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslov davanja, korišćenja i vraćanja kredita član (1046).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama („Sl. glasnik RS“ 107/2005, 91/2010 i 14/2015), kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima, i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakonika o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/11 i 39/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju, jer je sporni ugovor o kreditu zaključen 29.11.2018. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazano interesovanje (u daljem tekstu ponudu) na način na koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (član 5. tačka 3. i član 17. stav 1. navedenog Zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama, u Odluci o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku, koju je donela Narodna banka Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 65/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1 B, osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3. tačka 3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

U konkretnom slučaju, u ponudi povodom zaključenja spornog ugovora o kreditu utvrđena je visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna 3,5% od iznosa kredita odnosno 6.300,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe člana 9. stav 9.1. alineja I kojom se tužilja obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 3,5% tog iznosa realizovanog kredita. Kako je tužilja sadržinom navedene ponude obaveštena o vrsti i visini naknade koja pada na njen teret, banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanjem ove naknade za bankarsku uslugu (obrade predmetnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Zato pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje banci plati jednokratnu naknadu u visini od 3,5% od iznosa realizovanog kredita nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članov 104. i 214. ZOO.

Ugovaranjem naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i zadržavanjem istih od iznosa odobrenog kredita uz njihovo istovremeno uključenje u efektivnu kamatnu stopu ne vodi neravnopravnosti učesnika obligacionog odnosa u korist banke. Ugovaranje jednokratne naknade i naplate troškova obrade kredita kroz zadržavanje istih od iznosa glavnica odobrenog kredita nije zakonom zabranjeno. Pri tome, okolnost da su ti troškovi istovremeno prikazani u okviru efektivne kamatne stope nije dokaz da je na taj način izvršena dvostruka naplata ugovorenih troškova obrade kredita. Ovo zato što ugovorom iskazana efektivna kamatna stopa u koju su uključeni troškovi obrade kredita ne predstavlja pravni osnov za njihovu naplatu, već samo i isključivo obračunski prikaz ukupnih troškova i svih naknada koje će korisnik kredita platiti za kreditna sredstva koja su mu odobrena.

Ni činjenica da je na ponudi naznačen isti datum kada je zaključen i sporni ugovor o kreditu ne znači da je sporna odredba ugovora ništava. Naime, članom 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga propisano je pravo korisnika da odustane od zaključenog ugovora o kreditu u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora, bez navođenja razloga za odustanak, što tužilja nije učinila.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celokupnog postupka, prema ostvarenom uspehu u sporu.

Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu, i to na ime: pristupa punomoćnika na jednom neodržanom ročištu u iznosu od 4.500,00 dinara, pristupa na jednom održanom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, za sastav podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, za sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara. Tuženoj su priznati troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 1.900,00 dinara, reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i revizijsku odluku u iznosu od 5.700,00 dinara, sve prema važećoj Taksenoj tarifi, pa troškovi ukupno iznose 61.300,00 dinara.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. i člana 165. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić