Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5845/21 od 01.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode, časti i ugleda zbog neosnovanog lišenja slobode u periodu od 12.04.2006. godine do 31.07.2008. godine isplati iznos od 12.615.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.12.2020. godine do isplate, kao i u delu stava četvrtog izreke kojom je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah plati iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.12.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete preko iznosa od 12.615.000,00 dinara do iznosa od 42.050.000,00 dinara dosuđenog prvostepenom presudom sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.12.2020. godine do isplate, kao i u preostalom delu stava četvrtog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah preko iznosa od 100.000,00 dinara, a do iznosa od 1.000.000,00 dinara dosuđenog prvostepenom presudom, kao i da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na taj iznos počev od 10.12.2020. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava sedmog izreke, kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime neisplaćene zarade kao razlike u neto plati predsednika ... suda u ... za period od 12.04.2006. godine do 01.09.2007. godine, kao i razlike u neto plati sudije ... suda u ... za period od 01.09.2007. godine do 31.12.2009. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, bliže označene u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem, petom i šestom izreke. Stavom petim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava sedmog izreke koji se odnosi na plaćanje neisplaćene pune neto plate sudije ... suda u ... sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2010. godine do 13.09.2018. godine, kao i u stavu osmom, devetom i desetom izreke i u tim delovim predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tužena su blagovremeno izjavili revizije. Tužilac pobija pravnosnažnu presudu u preinačujućem delu i u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešene primene materijalnog prava, a tužena u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu zbog pogrešene primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je isitao pravnosnažnu presudu u pobijanim delovima na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana, a revizija tužene neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. učinjenih pred drugostepenim sudom, na koje se neosnovano ukazuje u reviziji tužioca. Suprotno tvrdnji revidenta, drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, pa u drugostepenom postupku nije učinjena ni bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Ki2 14/06 od 15.04.2006. godine tužiocu je određen pritvor do okončanja istrage, a najduže mesec dana, s tim da se pritvor ima računati od momenta lišenja slobode od 12.04.2006. godine. Pritvor je određen primenom člana 142. stav 2. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku, jer je tužilac tada bio na društveno uticajnoj funkciji (predsednik ... suda u ...), što je predstavljalo osobitu okolnost koja je ukazivala na to da će tužilac ometati postupak uticajem na svedoke, te da postoji opasnost da će uništiti ili sakriti dokaze, odnosno tragove krivičnog dela, s obzirom na to da bi mu puštanjem na slobodu dokazi bili dostupni. Pritvor je određen i na osnovu člana 142. stav 2. tačka 5. Zakonika o krivičnom postupku imajući u vidu težinu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, a za koje je zaprećena kazna zatvora preko deset godina i način izvršenja krivičnog dela, odnosno da je tužilac bio nosilac pravosudne funkcije. Nakon određivanja pritvora, tužilac je rešenjem Višeg ... suda od 11.05.2006. godine udaljen sa dužnosti do ukidanja pritvora. Tužiocu je pritvor ukinut rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kžp Ok 146/08 od 30.07.2008. godine i odmah je pušten na slobodu. Nakon ukidanja pritvora tužilac je rešenjem Vrhovnog suda Srbije od 31.07.2008. godine udaljen sa dužnosti do okončanja krivičnog postupka koji se protiv njega vodio pred Okružnim sudom u Beogradu, Posebnim odeljenjem u predmetu Kp br. 11/06. Presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K Po1 br. 17/15 od 10.04.2017. godine, tužilac je oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. Krivičnog zakona u sticaju sa krivičnim delom zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona i oslobođen je optužbe da je izvršio krivično delo zloupotrebna službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po1 br. 28/17 od 15.06.2018. godine potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu. Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje 13.09.2018. godine kojim je konstatovano da tužiocu prestaju razlozi udaljenja sa dužnosti, odnosno funkcije sudije ... suda u ... usled pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji je protiv njega vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Kpp 11/06, a okončan je oslobađajućom presudom. Čitav slučaj je medijski propraćen, budući da je o pritvaranju tužioca i u postupku koji je vođen protiv njega pisano u brojnim medijima. Tužilac se prema kaznenoj evidenciji MUP-a vodio kao neosuđivano lice. Dana 26.02.2019. godine tužilac se pisanim zahtevom obratio Ministarstvu pravde Republike Srbije radi naknade nematerijalne i materijalne štete, ali do sporazuma nije došlo nakon čega je tužilac podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari.

Tužilac je lišen slobode (12.04.2006. godine) u njegovom stanu u ranim jutarnjim časovima u prisustvu njegove supruge i dvoje maloletne dece kada su u stan ušli pripadnici policije sa maskirnim uniformama i naoružanim kratkim cevima, a ceo događaj su snimale kamere i to je emitovano u medijima. Nakon toga odveden je u ... sud i sa lisicama na rukama sproveden kroz hodnik suda do kabineta u prisustvu zaposlenih sudija i advokata. Zatim je sproveden u pritvorsku jedinicu u CZ u Beogradu gde je smešten u samicu koja je bila zapuštena sa neprijatnim mirisima, a nakon toga prebačen je u sobu sa šest pritvorenika u kojoj nije bilo dnevne svetlosti, već samo neonke zbog čega mu je oslabljen vid. Poslednjih par meseci bio je u pritvorskoj jedinici u Ustaničkoj, gde su bili bolji uslovi u pogledu dnevne svetlosti i vazduha. Dok je boravio u pritvoru imao je zdravstvenih problema, a na suđenju dana 12.11.2012. godine izgubio je svest i pao na pod zbog čega je odveden u Institut „Dedinje“, a zatim u bolnicu „Sveti Sava“ gde je bio deset dana na ispitivanju, a posledica svega toga je povišen krvni pritisak od čega se i danas leči. Po izlasku iz pritvora kolege su ga izbegavale, a protiv njega se vodila hajka po medijima svakodnevno u dnevnicima RTS-a gde su prikazivane slike njegovog hapšenja. Protiv njega je vođeno četrdeset istraga u tom postupku, a krivični postupak je trajao 12 godina, odnosno do 13.07.2018. godine. U momentu hapšenja tužiočeva deca su bila maloletna, išla su u osnovnu školu i strahovao je za njih jer je bio optužen da je opljačkao državu, da je organizovao kriminalnu grupu, da je kriv za propast srpske privrede, da su radnici zbog njega ostali bez posla usled otvaranja stečaja, a usled čega je predmetu data oznaka „... mafija“. Po pravnosnažnom okončanju krivičnog postupka bio je u statusu neraspoređenog sudije, nije obavljao sudijski posao i nije ostvarivao zaradu. Dok je boravio u pritvoru isplaćivana mu je naknadu u iznosu od 1/3 plate predsednika ... suda, a zatim sudije tog suda, sve do kraja 2009. godine, a od 01.01.2010. godine ne ostvaruje primanja po bilo kom osnovu.

Prema nalazu i mišljenju veštaka specijaliste neuropsihijatrije od 07.08.2019. godine, utvrđeno je da je tužilac na dan kliničkog i psihijatrijskog pregleda, osoba koja boluje od povišenog arterijskog krvnog pritiska sa elementima psihosomatskog poremećaja kao posledice dugovremenog neosnovanog i nezakonitog pritvora i dvanaestogodišnjeg vođenja neosnovanog sudskog procesa. Na dan pregleda utvrđeno je da ne boluje od trajne duševne bolesti, niti poremećenosti, ali da je osoba narušenog mentalnog funkcionisanja trajno u poređenju sa njegovim duševnim zdravljem pre hapšenja, te da je trpeo primarni strah zbog intenzivnog stresora u vidu opasnosti po telesni i psihički integritet izazvanog načinom hapšenja, odnosno lišavanja slobode. Taj primarni strah jakog intenziteta trajao je do pola sata, a primarni strah srednjeg intenziteta tokom sledeća dva dana, tj. do određivanja pritvora. Primarni strah slabog intenziteta trajao je sve do puštanja iz pritvora. Sekundarni strah trpeo je još oko deset godina, tj. do presude kojom je oslobođen od svih optužbi, koja je postala pravnosnažna juna 2018. godine. Prema nalazu veštaka tužilac je pretrpeo i trpi duševni bol zbog povrede ugleda, časti i ostalih prava ličnosti od dana hapšenja 12.04.2006. godine do danas i trpeće ih i u budućnosti. Pretrpeo je i duševnu patnju i duševnu bol visokog intenziteta zbog neosnovanog i nezakonitog držanja u pritvoru od dana hapšenja do dana puštanja na slobodu, ukupno 841 dan.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom odredbe člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, članova 560. i 557. Zakonika o krivičnom postupku važećem u vreme pritvaranja i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ocenio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete budući da se građanskopravna odgovornost tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo zasniva na njegovom neosnovanom lišenju slobode (841 dan) nezavisno od bilo kakve subjektivne okolnosti na strani organa čijim radom je došlo do neosnovanog pritvaranja, da je oslobođen od optužbe da je izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret, te da je neosnovan prigovor zastarelosti predmetnog novčanog potraživanja. Imajući u vidu sve utvrđene subjektivne i objektivne okolnosti konkretnog slučaja koje su od značaja za visinu naknade a naročito prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova tužioca izazvanih njegovim lišenjem slobode, ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, dužinu trajanja pritvora, konkretne pritvorske uslove, težinu krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, godine života, zdravstveno stanje, strah i ostale patnje koje je usled lišenja slobode pretrpeo, njegovo porodično stanje i raniju neosuđivanost u trenutku hapšenja i pritvaranja, činjenicu da je navedeni slučaj medijski propraćen, a imajući u vidu i funkciju koju je tužilac u vreme hapšenja obavljao, ocenio je da pravična naknada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode, časti i ugleda iznosi 42.050.000,00 dinara, a za pretrpljeni strah 1.000.000,00 dinara zbog čega je delimično usvojio tužbeni zahtev za te vidove nematerijalne štete, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.12.2020. godine kao dana presuđenja. Odbio je zahtev tužioca po tim pravnim osnovima preko dosuđene naknade do traženog iznosa od 99.419.487,80 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode, časti i ugleda i preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 124.126.590,00 dinara za pretrpljeni strah kao previsoko postavljen, kao i zahtev za isplatu kamate od dana podnošenja zahteva za naknadu štete nadležnom ministarstvu 26.02.2019. godine do 09.12.2020. godine. Primenom člana 155. ZOO zaključio je da je usled neopravdanog udaljenja tužioca sa dužnosti tužena u obavezi da tužiocu naknadi i nastalu materijalnu štetu za period od 12.04.2006. godine do 13.09.2018. godine na ime razlike između isplaćene naknade plate za vreme udaljenja sa dužnosti i plate predsednika ... suda u ..., odnosno razlike u plati sudije ... suda u ... i neisplaćene plate sudije ... suda u ... . Dok je primenom pravila o teretu dokazivanja odbijen zahtev tužioca za period od 13.09.2018. godine do 31.06.2019. godine, a tužba odbačena u delu zahteva za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 12.04.2006. godine do uplate.

Drugostepeni sud je je delimično potvrdio i delimično preinačio prvostepenu presudu, nalazeći da je pravilan zaključak prvostepenog suda da su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 560. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04... 121/12) u pogledu odgovornosti tužene i obaveze da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode imajući u vidu da tužilac nije skrivio pritvaranje, a da je krivični postupak koji je protiv njega vođen okončan pravnosnažnom oslobađajućom presudom. U pogledu dosuđene nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog povrede slobode, ugleda i časti koje je tužilac pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno cenio sve subjektivne i objektivne okolnosti konkretnog slučaja koje su od značaja za odluku o novčanoj naknadi. Međutim, primenom pravila iz člana 200. ZOO zaključio je da je visina te novčane naknade previsoko odmerena, nalazeći da pravična naknada u vreme presuđenja za ovaj vid nematerijalne štete iznosi 12.615.000,00 dinara u kom delu je pobijana prvostepena presuda potvrđena, jer je u tom delu adekvatno odmerena i ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, zbog čega je u preostalom delu za taj vid štete odbijen tužbeni zahtev. U pogledu naknade za pretrpljeni strah, drugostepeni sud nalazi da tužiocu pripada naknada za ovaj vid nematerijalne štete u iznosu koji je opravdan intenzitetom i trajanjem straha, a koji prevazilazi onaj nivo straha koji trpi svako pritvoreno lice, te koji izaziva narušenu psihičku ravnotežu i može da dovede do nastanka psihičkog oboljenja. Imajući u vidu da je tužilac prilikom hapšenja oko pola sata trpeo primarni strah, a zatim je tokom sledeća dva dana do određivanja pritvora primarni strah srednjeg intenziteta, te da tužilac ne boluje od trajne duševne bolesti ili poremećenosti izazvane strahom, ali da je osoba trajno narušenog skladnog mentalnog funkcionisanja u poređenju sa njegovim duševnim zdravljem pre hapšenja, to je po oceni drugostepenog suda opravdana pravična novčana naknada za ovaj vid štete 100.000,00 dinara u kom delu je prvostepena presuda potvrđena. S obzirom na to da je tužilac u kratkom periodu trpeo strah visokog i srednjeg intenziteta, dok se primarni strah slabog intenziteta u smislu člana 200. ZOO ne smatraju nematerijalnom štetom koja bi vodila novčanoj naknadi preko iznosa od 100.000,00 dniara, to je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev. U pogledu materijalne štete, drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da je tužena u obavezi da tužiocu za period od 12.04.2006. godine zaključno sa 01.09.2007. godine isplati razliku između naknade plate koju je primao do iznosa neto plate predsednika ... suda u ... i na ime izgubljene zarade u razlici između naknade plate koju je primao do iznosa plate sudije ... suda u ... za period od 01.09.2007. godine do 31.12.2009. godine, dok je u preostalom pobijanom delu prvostepena presuda ukinuta.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo i da je u obavezi da mu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu usled neosnovanog lišenja slobode, na osnovu člana 560. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ br 58/04 ... 72/09, 76/10), važećeg u vreme kada je lišen slobode, i člana 584. stav 1. tačka 1. važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 35/19).

Evropska konvencija o ljudskim pravima je u članu 5. utvrdila da svako ima pravo na slobodu i bezbednost, predvidela je razloge za lišenje slobode, kao i da svako ko je uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti sa odredbama tog člana ima utuživo pravo na naknadu. Ustav Republike Srbije u članu 35. stav 1. propisuje da svako ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije ili druga prava utvrđena zakonom. Sledom iznetog, neosnovano se revizijom tužene osporava osnov odgovornosti tužene za naknadu štete usled neosnovanog lišenja slobode.

Izjavljenim revizijama po nalaženju Vrhovnog suda neosnovano se osporava pravilnost pobijane drugostepene presude prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede slobode, časti i ugleda usled neosnovanog lišenja slobode.

Naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom.

Utvrđeno činjenično stanje opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za ovaj vid tražene nematerijalne štete, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Protiv tužioca se vodio krivični postupak koji se pokazao neosnovanim. Suprotno navodima iznetim u revizijama, pravilno su cenjene sve štetne posledice proistekle iz tužiočevog neosnovanog lišenja slobode, kao i ocenom svih objektivnih i subjektivnih okolnosti konkretnog slučaja (stav 1. ovog člana), koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, i to: vreme provedeno u pritvoru (841 dan), posledice lišenja slobode po njegovo zdravstveno stanje, porodične prilike, raniji život tužioca, teški uslovi boravka u pritvoru, nedostatak radnog angažovanja, a naročito priroda i težina krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, reakcija okoline imajući u vidu funkciju koju je tužilac obavljao u vreme pritvaranja, natpisi u štampi, radioteleviziji i opšte interesovanje javnosti o suđenju, ranija neosuđivanost, smanjeni izgledi za napredovanje u službi, reakcije okruženja nakon izlaska na slobodu, omalovažavanje i neprihvatanje u mestu prebivališta i radnoj sredini i dužinu trajanja duševnih bolova koje je zbog toga tužilac trpeo. Pri tom nije bilo izbegavanja tužioca da učestvuje u krivičnom postupku, tako da su razlozi za određivanje pritvora bili vezani za okolnost izvršenja krivičnog dela koja su mu stavljena na teret, a ne za ponašanje tužioca u krivičnom postupku. Pravilnom primenom člana 232. ZPP i člana 200. ZOO, drugostepeni sud je procenio da visina pravične naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti usled neosnovanog lišenja slobode, ukupno iznosi 12.615.000,00 dinara, a dfa dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi.

Vrhovni sud prihvata stanovište drugostepenog suda. Pravilno je primenjeno materijalno pravo (član 200. stav 2. ZOO), što čini neosnovanim navode revizije tužioca (da je naknada prenisko odmerena) i revizije tužene (da je naknada previsoko odmerena). Dosuđenom naknadom ne može se uspostaviti stanje pre neosnovanog lišenja slobode, ali će se tužiocu omogućiti da pribavi ona zadovoljstva i materijalna dobra koja ne bi mogao pribaviti, radi potpunijeg uspostavljanja psihičkog i emotivnog stanja narušenog štetnim događajem. U tom smislu, dosuđena naknada srazmerna je dužini i jačini bolova i adekvatna značaju i obimu povređenog dobra i u skladu je sa ciljem kome služi, kao odgovarajuća satisfakcija tužiocu za njegova trpljenja zbog neosnovanog lišenja slobode, ali se ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Osim toga, pravna priroda naknade nematerijalne štete nema kazneni karakter, a postupak državnih organa, odnosno vođenje i okončanje krivičnog postupka i određivanje pritvora nije bilo nezakonito, što sve zajedno predstavljaju okolnosti od uticaja na visinu pravične novčane naknade. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu pretrpljene nematerijalne štete kao i o njenoj visini odlučuje se prema merilima i okolnostima konkretnog slučaja u vreme odlučivanja (presuđenja), jer ta naknada nije cena bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti, već satisfakciju radi uspostavljanja psihičke i emocionalne ravnoteže koja je postojala pre štetnog događaja, pa je drugostepeni sud pravilnom primenom člana 277. ZOO, a nasuprot navodima revizije, odlučio o pravu na isplatu zakonske zatezne kamate od dana prvostepenog presuđenja. Iz iznetih razloga, revizijski navodi stranaka kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, ocenjeni su kao neosnovani.

Po nalaženju Vrhovnog suda neosnovano se revizijom tuženog pobija drugostepena odluka u potvrđujućem (usvajajućem) delu kojim je odlučeno o naknadi štete na ime pretrpljenog straha zbog pogrešene primene materijalnog prava. Međutim, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da drugostepena presuda u delu kojim je je odbijen njegov zahtev za naknadu tog vida nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 100.000,00 dinara zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava i to odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U slučaju naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, nadoknađuje se svaka vrsta pretrpljene štete (materijalna i nematerijalna). Kao vid nematerijalne štete za koju se može dosuditi posebna naknada prema članu 200. stav 1. navedenog zakona, strah predstavlja psihički osećaj i posledicu neke opasnosti ili krizne situacije u kojoj se našlo lice koje ga doživljava, a kod neosnovanog lišenja slobode izazivaju ga akti lišenja slobode, zadržavanja, pritvaranja i boravka u zatvoru. Pravična novčana naknada može se dosuditi prema okolnostima svakog slučaja i to za strah koji je bio intenzivan i dužeg trajanja, a ako je intenzivan strah kratko trajao naknada se može dosuditi ako je u dužem vremenskom periodu narušena psihička ravnoteža oštećenog.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužiocu pripada naknada za ovaj vid nematerijalne štete izazvan neosnovanim pritvaranjem, koji je opravdan intenzitetom i trajanjem, a koji prevazilazi onaj nivo straha koji trpi svako pritvoreno lice i koji izaziva narušenu psihičku ravnotežu. Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je prilikom hapšenja trpeo primarni strah zbog intenzivnog stresora u vidu opasnosti po telesni i psihički integritet, a što je izazvano načinom njegovog hapšenja, odnosno lišavanja slobode. Taj primarni strah jakog intenziteta trajao je do pola sata, a zatim primarni strah srednjeg intenziteta tokom sledeća dva dana do određivanja pritvora, da bi nadalje primarni strah slabog intenziteta trajao sve do puštanja iz pritvora. Sekundarni strah trpeo je još oko deset godina, tj. do odluke nadležnog suda kojom je oslobođen od svih optužbi. Tužilac ne boluje od trajne duševne bolesti, niti poremećenosti izazvane strahom, ali da je osoba narušenog mentalnog funkcionisanja trajno u poređenju sa njegovim duševnim zdravljem pre hapšenja.

Stoga, imajući u vidu da je primarni strah neprijatno mučno osećanje koje postoji za vreme i kratko vreme nakon egzistencijalno opasnih situacija (jakog, srednjeg i lakog inteziteta), da je sekundarni strah kasnije emocionalno stanje nakon prolaska egzistencijale opasnosti odnosno nakon štetog događaja zbog bojazni za vlastitu sudbinu a koji je tužilac pretrpeo, te da je izazivao i narušio njegovu psihičku ravnotežu, to je Vrhovni sud ceneći okolnosti konkretnog slučaja, našao da dosuđeni iznos naknade za ovaj vid nematerijalne štete od 100.000,00 dinara nije adekvatan značaju povređenog dobra tužioca i cilju kome ta naknada služi. Zato je presuda drugostepenog suda delimično preinačena u navedenom delu, pa je na osnovu člana 200. ZOO, tužena obavezana da tužiocu preko dosuđenog iznosa isplati još iznos od 200.000,00 dinara, što čini ukupan iznos od 300.000,00 dinara, koji po oceni Vrhovnog suda predstavlja pravičnu novčanu naknadu kojom će se postići satisfakcija tužioca za pretrpljeni strah. Traženi iznos naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 124.126.590,00 dinara, previsoko je postavljen, pa je Vrhovni sud, imajući u vidu kriterijume za određivanje visine pravične naknade, reviziju tužioca u preostalom delu odbio kao neosnovanu. Tužiocu je, shodno članu 277. stav 1. ZOO, dosuđena i kamata od donošenja prvostepene odluke do isplate.

Neosnovano se revizijom tužene osporava pravilnost pobijane drugostepene presude u pogledu dosuđene naknade materijalne štete.

Prema odredbi člana 169. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005 ... 95/2028), u vezi sa odredbom člana 11. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 116/2008 ... 76/2021, koji je prestao da važi 10.05.2023. godine) zaposlenom za vreme privremenog udaljenja sa rada, u smislu čl. 165. i 166. ovog zakona, pripada razlika između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. ovog zakona i punog iznosa osnovne zarade, između ostalog ako pravnosnažnom odlukom bude oslobođen optužbe.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem Višeg ... suda od 11.05.2006. godine udaljen sa dužnosti predsednika ... suda u ... do ukidanja pritvora što predstavlja zakonom propisan razlog za obavezno udaljenje sa rada. Nakon ukidanja pritvora rešenjem Vrhovnog suda Srbije od 30.07.2008. godine tužilac je rešenjem Vrhovnog suda Srbije od 31.07.2008. godine udaljen sa dužnosti sudije do okončanja krivičnog postupka koji se protiv njega vodio pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Kp 11/06. Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje 13.09.2018. godine kojim je konstatovano da tužiocu prestaju razlozi udaljenja sa dužnosti, odnosno funkcije sudije ... suda u ... usled pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji je protiv njega vođen, a okončan je oslobađajućom presudom.

Imajući u vidu da određena mera udaljenja tužioca sa rada (suspenzija) nije sankcija, nego je to akcesorna, privremena i preventivna mera kojom se ne prejudicira odgovornost zaposlenog u krivičnom postupku koji se vodi protiv njega, to za sve vreme trajanja udaljenja sa rada (dužnosti) postoji prezumpcija njegove nevinosti. Slednom iznetog, kako je doneta pravnosnažna oslobađajuća presuda to mera udaljenja tužioca nije bila opravdana, zbog čega je pravilno stanovište nižestepenih sudova da je tužena u obavezi da tužiocu umanjenje njegovih primanja mora da bude nadoknađeno i to u iznosu kao da je radio za period od 12.04.2006. godine zaključno sa 01.09.2007. godine isplatom razlike između iznosa primljene naknade plate i punog iznosa plate dotadašnjeg predsednika ... suda u ..., a za period od 01.09.2007. godine do 31.12.2009. godine do punog iznosa plate sudije ... suda u ..., u skladu sa citiranom odredbom člana 169. tačka 2. Zakona o radu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nasuprot navodima revizije tuženog, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade materijalne štete. Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. stav 1. i 2).

Posebnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku je predviđeno da oštećeni pre podnošenja tužbe sudu za nakandu štete, dužan da podnese zahtev ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa radi postizanja sporazuma o potojanju štete i vresti i visini naknade (član 588. stav 1.). Ako zahtev za nakandu štete ne bude uvojen ili komisija ne odluči o zahtevu u roku od tri meseca od dana kada je podnet, oštećeni može nadležnom sudu podneti tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije, a dok traje postupak pred komisijom ne teče zastarelost predviđena u članu 591. istog zakona (član 589.). Pravo na naknadu štete zastareva za tri godine od dana prvnosnažnosti prvostepene odbijajuće ili oslobađajuće presude, odnosno pravnosnažnosti prvostepenog rešenja kojim je postupak obustavljen ili je optužba odbijena, ako je povodom žalbe rešavao apelacioni sud od dana prijema odluke apelacionog suda (član 591.)

Polazeći od sadržine citiranih zakonskih odredbi, Vrhovni sud je ocenio da je pravilno stanovište nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju predmento potraživanje naknade materijalne štete nije zastarelo. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po1 br. 28/17 od 15.06.2018. godine potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu Posebnog odeljenja K Po1 br. 17/15 od 10.04.2017. godine kojom je tužilac oslobođen od optužbi koje su mu stavljene na teret. Tužilac je podneo zahtev 26.02.2019. godine Ministarstvu pravde Republike Srbije radi naknade nematerijalne i materijalne štete o kome u roku od tri meseca nije odlučeno. Stoga, kako je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 18.09.2019. godine što znači pre isteka roka od tri godine od dana donošenja pravnosnažne oslobađajuće presude, to proizilazi da je u smislu člana 591. Zakonika o krivičnom postupku prigovor zastarelosti neosnovan. Iz iznetih raloga, nasuprot revizijskim navodima tužene pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužena odgovorna za materijalnu štetu koju je tužilac pretrpeo, čija je visina utvrđena nalazom i mišljenjem sudskog veštaka.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom članova 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković