Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio raskid kupoprodajnog ugovora Ov 216/14 od 05.03.2014. godine jer tužena do 31.01.2019. godine nije predmet ugovora oslobodila tereta - hipoteke, i tako ispunila svoju obavezu iz člana 12. i 13. tog ugovora kojima je ugovoren raskidni uslov.

U ovom sporu, po oceni Vrohvnog suda, nema pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Uz reviziju nisu priložene pravnosnažne presude donete u istim ili bitno istovetnim činjeničnopravnim sporovima koje bi, zbog drugačijeg presuđenja, opravdale potrebu odlučivanja o tužiočevoj posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse.

O posebnoj reviziji tužioca, po oceni Vrhovnog suda, nema mesta odlučivanju ni radi novog tumačenja prava. Ugovorom o kupoprodaji stana tužilac (kupac) i tužena (prodavac) ugovorili su obavezu tužene da uredno izmiruje dospele obaveze po kreditu, a ukoliko iz bilo kog razloga prestane sa izvršavanjem tih obaveza tužilac stiče utuživo pravo da od nje u celosti traži iznos od 27.000 evra (prodajna cena) u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate (član 9), odnosno utuživo pravo na naknadu štete u označenom novčanom iznosu (član 13). Ugovorne strane su ugovorile i obavezu tužene i njenog supruga da do 31.01.2019. godine ne smeju uzimati nove kredite, niti se obavezivati trećim licima kao jemci, a u dogovoru sa tužiocem su dužni da 31.01.2019. godine zasnuju takav kreditni aranžman kojim bi se otplatila hipoteka u celosti ili obezbedio iznos od 27.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i obavezu tužene i njenog supruga da u cilju izvršenja te obaveze, na zahtev tužioca, jednom godišnje predaju na uvid izvod iz kreditnog biroa (član 13).

Prema članu 99. Zakona o obligacionim odnosima, odredbe ugovora primenjuju se onako kako glase (stav prvi) i pri tumačenju spornih odredbi ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim tim zakonom (stav drugi). Odredbama članova 100. i 101. tog zakona predviđena su pravila tumačenja nejasnih odredbi u slučaju kada je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju ili je na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane, odnosno u zavisnosti od toga da li je zaključen teretni ugovor ili ugovor bez naknade.

Ugovor se može raskinuti zbog neispunjenja (član 124-132 Zakona o obligacionim odnosima) i zbog promenjenih okolnosti (član 133-136 Zakona o obligacionim odnosima).

U konkretnom slučaju, nije sporno da tužena izvršava obaveze iz ugovora o kreditu, tako da nije ispunjen uslov za raskid ugovora o kupoprodaji koje su stranke zaključile zbog neispunjenja, ugovoren članovima 9. i 13. ugovora. Tužena do 31.01.2019. godine nije predmet tog ugovora oslobodila hipoteke, ali je odredbom člana 13. ugovora o kupoprodaji predviđeno da će to učiniti kroz kreditni aranžman koji će zaključiti u dogovoru sa tužiocem, a on u ovom sporu nije dokazao da je između ugovarača postignut takav dogovor koji tužena nije ispunila. Suprotno navodima revidenta, iz odredbe člana 13. ugovora o kupoprodaji ne sledi da je neizvršenje obaveze tužene da predmet prodaje oslobodi hipoteke ugovoren kao raskidni uslov, jer to ne proizilazi iz sadržine te ugovorne odredbe a ni iz zajedničke namere ugovarača. Štaviše, članom 10. ugovora je regulisana situacija prodaje stana u postupku realizacije hipoteke od strane davaoca kredita (hipotekarnog poverioca), tako što je ugovoreno pravo tužioca na predaju viška ostvarene prodajne cene za koji će se umanjiti dugovani iznos tužene od 27.000 evra u dinarskoj protivvredosti.

Tužba za raskid ugovora o kupoprodaji nije zasnovana na članu 133. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega su za dozovljenost posebne revizije tužioca bez značaja njeni navodi da označena zakonska odredba u ovom sporu nije primenjena.

Bitne povrede odredaba parničnog postupka i nepotpuno utvređno činjenično stanje koji su navedeni kao razlozi za tužiočevu posebnu reviziju nisu od značaja, jer to nisu zakonski razlozi predviđeni članom 404. ZPP.

Sledstveno izloženom, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tužioca nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP. Vrednost predmeta spora pobijenog dela u visini dinarske protivvrednosti od 27.000 evra, označene u tužbi, niža je od vrednosti koja je po navedenoj zakonskoj odredbi merodana za dozvoljenost revizije.

Zbog toga je, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić