Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi - protivtužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. ZPP i ocenio da revizija tuženog – protivtužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Navodima revizije da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 8. i 231. ZPP zapravo se osporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja iz koga razloga se revizija u konkretnom slučaju shodno odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u prostorijama tuženog 15.07.2019. godine uplatio tiket i otpočeo igranje posebne igre na sreću na automatima u toku koje je, u jednom trenutku na automatu na kome je igrao ispisan iznos ostvarenog dobitka od 6.236.356,00 dinara, nakon čega je aparat i odštampao vrednosni papir – tiket koji je glasio na navedeni iznos. U momentu kada je ostvaren dobitak isti iznos je ispisan i na velikom ekranu u prostorijama tuženog tako da je svima bio poznat iznos ostvarenog dobitka na automatu na kome je igrao tužilac.

Nakon što je zaposlenima kod tuženog predao tiket sa odštampanim iznosom dobitka, kako bi mu bio isplaćen, menadžer kockarnice je tužiocu saopštio da se radi o velikom iznosu, da poslovna jedinica u ... nema toliko novca da mu isplati pa je potrebno da kontaktiraju centralu u ... i da sutradan dođe radi isplate dobijenog iznosa. Tužilac je tako i postupio pa je sutradan otišao u tuženikove prostorije ali su mu zaposleni kod tuženog isplatili samo iznos od 500.000,00 dinara u gotovini uz informaciju da mora sačekati još nekoliko dana za isplatu preostalog iznosa jer se radi o velikom iznosu. Zbog toga je tužiocu produžen tiket koji je isticao i istovremeno mu je predato još 57 tiketa u vrednosti od po 100.000,00 dinara i jedan u vrednosti od 36.000,00 dinara. Tužilac je tražio da mu se unovči tiket od 36.000,00 dinara što je i učinjeno tako da je 16.07.2019. godine tužiocu isplaćen ukupan iznos od 536.000,00 dinara na ime dela ostvarenog dobitka, dok preostali deo dobitka od 5.700.356,00 dinara tuženi nikad nije isplatio tužiocu.

Prilikom razgovora o isplati ostvarenog dobitka tužiocu nije osporavan dobitak niti mu je rečeno da je došlo do greške u softveru ili da se u momentu dobitka dogodio kvar na aparatu odnosno nikada nije osporavana visina dobitka od strane zaposlenih kod tuženog. Aparat za kojim je igrao tužilac nisu isključili iz igre, ne samo na dan ostvarenog dobitka, već ni u narednim danima, dok je tehnički pregled aparata sproveden po proteku više od dva meseca 20.09.2019. godine.

Tuženikov dobavljač kazino manadžment sistema, privredno društvo „BB“ iz ... je dopisom od 25.7.2019. godine tuženog informisa o prijavljenom problemu sa glavnim dobitkom u srećnom satu koji se desio dana 15.07.2019. godine u 21,50 časova. U izveštaju je navedeno da je ovaj problem prijavljen podršci 15.07.2019. godine u 21,54 časova, da je podrška odgovorila istog dana u 22,02 časova sa pitanjem da se ponovo pokrene Team Viever na serveru radi povezivanja podrške sa serverom i provere problema nakon čega je u 22,11 časova obavestila tuženog da tim programera istražuje stvar i zatražio da se spreči unovčenje tiketa od 6.235.920,00 dinara, kako na blagajni tako i na bilo kojem drugom automatu, što je zastupnik i učinio tako što je u sistemu učinio tiket nevažećim. Nakon izvršenih provera podrška je 16.07.2019. godine u 9,18 časova odgovorila tuženom da je došlo do greške u softveru koji kontroliše džekpot aparat i predložio da se taj softver nadogradi kako bi se problem rešio što pre. Odobrenje je dato 18.7.2019. godine pa je nakon toga tuženikov dobavljač kazino manadžment sistema izvršio nadogradnju džekpot softvera i istovremeno obavestio tuženog da je softver koji kontroliše džekpot aparat testiran od strane trećih lica ali da nije moguće testirati bilo koji softver tako da bude 100% imun na greške.

Tuženi je 23.09.2019. godine uputio dopis Ministarstvu finansija, Upravi za igre na sreću kojim ju je obavestio da su 20.09.2019. godine na lokaciji svog objekta u kojoj je igrao tužilac radili popravku i pregled posle popravke na aparatu sa navedenim serijskim i identifikacionim brojem i nakon što je ovlašćeni serviser pregledao aparat, konstatovano je da je aparat tehnički i funkcionalno ispravan ali da je došlo do nekontrolisanog okretanja mehaničkih brojčanika usled greške na „BB“ CMS sistemu i da se tada brojčanik pokvario.

Tužiocu nije pre započinjanja igre predočeno da je maksimalni dobitak u jednoj igri ograničen na 1.500.000,00 dinara, odnosno tuženi nije tužioca upoznao sa sadržinom posebnih pravila u delu maksimalnog dobitka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati preostali, neisplaćeni iznos dobitka koji je on ostvario kao učesnik posebne igre na sreću kod tuženog.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac uplatom tiketa sa tuženim zasnovao ugovorni odnos kojim se tuženi, kao organizator igre na sreću obavezao da u slučaju dobitka tužiocu, kao igraču isplati iznos tog dobitka u smislu člana 262. ZOO a u vezi člana 2. stav 1. Zakona o igrama na sreću („Službeni glasnik RS“, broj 88/11 ... 91/19), važećeg u vreme zaključenja ugovora o igri na sreću, i članova 4. i 11. Pravila posebnih igara na sreću na automatima koje je tuženi doneo 25.07.2012. godine. Pošto tuženi nije tužiocu isplatio celokupni dobitak ostvaren igrom na džekpot aparatu 15.07.2019. godine pravilno su nižestepeni sudovi obavezali tuženog da izvrši ugovornu obavezu i tužiocu isplati neisplaćeni deo ostvarenog dobitka.

Tvrdnja revidenta da je svojim Pravilima o posebnim igrama na sreću na automatima ograničio maksimalni dobitak na iznos od 1.500.000,00 dinara i da stoga nije u obavezi da tužiocu isplati traženi iznos, bio je predmet pravne ocene nižestepenih sudova koji pravilno smatraju da za učesnike igara na sreću pravila sadržana u ovom podzakonskom aktu tuženog predstavljaju jednostrani akt jedne ugovorne strane (organizatora igre na sreću) sa kojim, saglasno članu 142. ZOO drugi ugovornik (učesnik igre na sreću) mora biti upoznat u času zaključenja ugovora (započinjanja igre na sreću uplatom tiketa), što je u konkretnom slučaju izostalo.

Pored toga, tuženikovim Pravilima posebnih igara na sreću na automatima u članu 11. stav 6. propisana je obaveza priređivača igre da automat odmah isključi iz igre i pokrene postupak za popravku automata u skladu sa važećim propisima ako se na automatu u toku igre desi tehnička ili funkcionalna neispravnost pa se na njemu ne može dalje igrati ili ako automat registruje manje ili više poena od dobijenog broja poena, i kroz veći ili manji iznos dobitka u dinarima od pripadajućeg iznosa za taj dobitak ili ako uzastopno ponavlja dobitne kombinacije tako da se taj automat smatra neispravnim, a tako ostvareni dobitak se ne priznaje. Obzirom da tuženi nije postupio na ovaj način i nije odmah osporio dobitak tužioca, to je na taj način postupio suprotno navedenim pravilima pa je stoga i pravilan zaključak nižestepenih sudova da je u obavezi da izvrši svoju obavezu iz ugovora o igrama na sreću, kakav ugovor je kupovinom tiketa od strane tužioca zaključen i zbog čega je shodno članu 262. ZOO u obavezi da dobitak ostvaren prilikom igre na automatu tuženog isplati tužiocu. Posebno ako se ima u vidu i odredba člana 17. navedenih Pravila tuženog koja reguliše dodatnu igru na automatima, džekpot, kakvu vrstu igre na automatu je tužilac odigrao i kod koje igre nije propisana primena pravila iz člana 10. istih Pravila tuženog o maksimalnom dobitku u jednoj igri na jednom automatu.

Navodi revizije da drugostepeni sud nije odlučio o žalbi tuženog protiv odluke prvostepenog suda u delu kojim je odbijen njegov protivtužbeni zahtev nisu od značaja za drugačiju odluku s obzirom da je propuštanjem da u roku iz člana 356. ZPP, koji se primenjuje u drugostepenom postupku shodno odredbi člana 385. ZPP, zatraži donošenje dopunske presude o žalbi nastupila zakonska pretpostavka odustajanja tuženog od žalbe protiv odluke prvostepenog suda o odbijanju protivtužbenog zahteva.

Ostalim navodima u reviziji ponavljaju se žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda zbog čega ih Vrhovni kasacioni sud, iako ceni, posebno ne obrazlaže shodno ovlašćenju iz člana 414. stav 2. ZPP.

Imajući sve izneto u vidu revizija tuženog je odbijena kao nesonovana pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić