Protiv navedene pravnosnažne presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava ovog odgovora.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23) koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ali da nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zajedno sa svojim sada pok. roditeljima BB i VV (koji su preminuli tokom ove parnice) izbegao iz Republike Hrvatske u Srbiju i rešenjima Komeserijata za izbeglice RS od 09.02.1996. godine priznat im je status izbeglica. Od januara 2004. godine pa do samoinicijativnog useljenja u navedeni stan čiju dodelu traže pa do 2007. godine, živeli su kao podstanari na teritoriji Grada Beograda. Zbog teške životne situacije u kojoj su se našli, tužilac i njegovi roditelji su se zato sami uselili u stan broj ... u zgradi u ulici .... Ovaj stan Komeserijat za izbeglice je stekao kupovinom od graditelja GIP „Hidrotehnika beogradnja“ a.d. iz Beograda 2005. godine. Tužilac je tvrdio da su na ime zakupnine za stanove u kojima su stanovali on i njegovi roditelji u periodu od 2004. do 2007. godine kada su se uselili u navedeni stan, plaćali mesečno po 200 evra. Tužiočev otac VV preminuo je ...2008. godine, a majka BB ...2014. godine. Oni su svojevremeno konkurisali za dodelu stana na konkursu koji je raspisao Komeserijat za izbeglice od 18.01.2004. godine za dodelu 20 stanova na teritoriji Grada Beograda u skladu sa članom 6. Uredbe Vlade RS o merilima i kriterijumima za obezbeđivanje privremenog smeštaja u stambenim jedinicama licima kojima je utvrđen status izbeglice i koja potiču sa prostora bivše SFRJ (za koju je kasnije Ustavni sud utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom) i bili su deseti na listi, ali je konkurs poništen i nije izvršena dodela stanova. Tužilac a ni njegova sada pok. majka Ružica ne poseduju nepokretnosti na teritoriji RS.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, ocenivši da tužilac koji ima status izbeglice, ispunjava uslove za dodelu predmetnog dvosobnog stana koji faktički koristi u smislu člana 19. Zakona o izbeglicima i člana 2. Zakona o stanovanju („Sl. glasnik RS“, br.50/92...99/11), kojim je propisano da država obezbeđuje uslove za rešavanje stambenih potreba za socijalno ugrožena lica, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada traženo pravo na zbrinjavanje, odnosno pružanja pomoći dodelom navedenog stana koji tužilac faktički koristi, zbog čega je usvojio taj njegov tužbeni zahtev. Imajući pritom u vidu kriterijume propisane Pravilnikom o kriterijumima za dodelu stanova i montažnih kuća izbeglim interno raseljenim licima za dodelu u zakup na određeno vreme ovih stanova i činjenicu da ni tužilac a ni njegova sada pok. majka ne poseduju nepokretnosti na teritoriji RS i da nemaju rešeni smeštaj.

Odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete u vidu zakupnine plaćane za zakup stanova u kojima je stanovao sa roditeljima do useljenja u navedeni stan u visini od 200 evra mesečno, prvostepeni sud ga je usvojio ocenivši da je propust Komeserijata za izbeglice da tužiocu dodeli navedeni stan (a prethodno njegovim roditeljima) proizveo štetnu posledicu nastale materijalne štete, sledom čega je zaključio da postoji odgovornost tužene Republike Srbije, Komeserijata za izbeglice, da mu je naknadi na osnovu člana 172. ZOO.

Odbio je tužbeni zahtev za traženu naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova, obzirom da ne postoji uzročno posledična veza između postupanja tužene i ove eventualno nastale štete.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca za dodelu navedenog dvosobnog stana ocenivši da je jedini organ nadležan da sprovode postupak dodele stanova izbeglicama i da o tome donose odluku Komeserijat za izbeglice čija je takva nadležnost propisana članom 19. Zakona o izbeglicama („Sl. glasnik RS“, br.18/92..30/10) važećim u vreme odlučivanja o pravu tužioca na dodelu stana, pa da bi tek ukoliko nije postupljeno po pravnosnažnom i konačnom rešenju o dodeli stana koji je donelo ovo pravno lice, tek tada tužilac za slučaj da mu je dodeljen ovaj stan, mogao tražiti predaju istog. U konkretnom slučaju ovakva odluka nadležnog organa Komeserijata za izbeglice o dodeli navedenog stana je izostala. Takođe je pravilno zaključio da je članom 6. istog zakona, Komeserijatu za izbeglice priznato svojstvo pravnog lica u poslovima, između ostalog, rešavanja stambenih pitanja izbeglica u skladu sa ovim zakonom, pa je označavanjem na tuženoj strani Republike Srbije izostala pasivna legitimacija ovog pravnog lica, zbog čega tužena ne može biti obavezana da sporni stan dodeli tužiocu.

Drugostepeni sud je odbio i tužiočev zahtev za naknadu materijalne štete, ocenivši da pogrešan zaključak prvostepenog suda da postoji odgovornost tužene iz člana 172. ZOO zbog „izbegavanja“ Komeserijata za izbeglice da mu dodeli stan i da je stoga tužena RS, Komeserijat za izbeglice, dužna mu naknadi štetu u visini plaćane zakupnine. Posebno zbog toga što na okolnost postojanja štete zakupljivanjem stanova i visine plaćane zakupnine, tužilac nije pružio relevantne dokaze.

Neosnovano se u reviziji tužioca ističe da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo time što je ocenio da Republika Srbija nije pasivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, iako tužena strana takav prigovor nije isticala tokom postupka. Obzirom na to da je pitanje stvarne legitimacije (aktivne i pasivne) koje predstavlja subjektivni odnos stranaka prema pravu za čiju zaštitu je parnica pokrenuta, materijalno-pravne prirode i da njen nedostatak sud ceni po službenoj dužnosti.

Takođe je neosnovan i revizijski navod da je tužena pasivno legitimisana u ovom postupku kao osnivač Komeserijata za izbeglice (pogrešno to označivši aktivnom legitimacijom) u situaciji kada, kao što je to pravilno zaključio drugostepeni sud, Komeserijat za izbeglice ima svojstvo pravnog lica u ovakvim situacijama obezbeđivanja smeštaja i reševanja stambenih potreba izbeglica. Pritom isti nije obuhvaćen tužbom kao tužena strana.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove potrebne radi vođenja parnice, to je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić