Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1761/18 od 05.07.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 946/15 od 12.09.2017. godine u drugom, trećem i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 946/15 od 12.09.2017. godine u stavu prvom izreke tako što je obavezan tuženi da na ime naknade nematerijalne štete isplati tužiocu za pretrpljene fizičke bolove iznos od 370.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 280.000,00 dinara i za umanjenje životne aktivnosti iznos od 1.900.000,00 dinara, odnosno 2.550.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.09.2017. godine do isplate u roku od 15 dana od dana prijema ove presude, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenih iznosa sa zakonskom zateznom kamatom za navedene vidove nematerijalne štete a do traženih iznosa odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 946/15 od 12.09.2017. godine u šestom stavu izreke tako što je obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 247.100,00 dinara u roku od 15 dana od prijema ove presude. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je prilikom podizanja tereta težine oko 70kg zadobio povredu kičmenog stuba. U vreme povređivanja tužilac je obavljao fizičke poslove kod tuženog po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Naneta povreda prouzrokovala je jake fizičke bolove u trajanju od oko 12 sati, bolove srednjeg intenziteta oko šest meseci i bolove slabog intenziteta. Fizičke bolove tužilac je trpeo i nakon operativnog zahvata, preduzetog radi lečenja vratne diskus hernije. Ovi fizički bolovi bili su jakog intenziteta i trajali su oko šest sati i srednjeg intenziteta u daljem periodu od tri meseca. U momentu povređivanja tužilac je doživeo intenzivni primarni strah u trajanju od tri do četiri minuta, a zatim je osećao sekundarni strah jakog intenziteta od šest sati i srednjeg intenziteta šest meseci. Pretrpljeni strah prerastao je u anksioznost i depresivno polarizovani afekat, tako da kod tužioca sada postoji posttraumatski stresni poremećaj i poremećaj prilagođavanja na uslove života nakon traume. Ove psihičke bolesti umanjile su tužiočevu opštu životnu aktivnost za 35%. Naneta telesna povreda i njene posledice u vidu neurološkog oboljenja - mijelopatije vratnog predela sa posledičnom tetraparezom takođe su umanjile njegovu opštu životnu aktivnost, a tužilac nije sposoban ni za fizički rad već mu je potrebna stalna nega i pomoć drugih osoba. Ukupno umanjenje tužiočeve opšte životne aktivnosti iznosi 75%.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o zahtevu za naknadu nematerijalne štete.

Naknada nematerijalne štete nema reparacioni već satisfakcioni karakter. Iznosi naknade koji su tužiocu dosuđeni za fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti određeni su u skladu sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima. Prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete nižestepeni sudovi su vodili računa o intenzitetu i dužini trajanja bolova i straha, ali i prirodi novčane naknade i njenom cilju. Zbog toga nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zasnovani na tvrdnji tužioca da su određeni iznosi naknade niski i neadekvatni trpljenju bolova i straha, jer bi viši iznosi naknade bili suprotni članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pogrešno primenjeno materijalno pravo pri odlučivanju o zahtevu za naknadu materijalne štete.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je da mu naknadi troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s`tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. Prema stavu 2. ove odredbe, ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu.

Nižestepeni sudovi su tužiočev zahtev za isplatu rente odbili sa pozivom na pravilo o teretu dokazivanja, uz obrazloženje da tužilac nije predložio veštačenje lekara specijaliste medicine rada u cilju utvrđenja umanjenja radne sposobnosti i ekonomsko-finansijsko veštačenje radi utvrđenja visine rente.

Tužilac je već u tužbi predložio da se postojanje i obim umanjenja njegove radne sposobnosti utvrdi veštačenjem koje će obaviti veštak - lekar specijalista neurologije. U rešenju o veštačenju, donetom i objavljenom na ročištu za glavnu raspravu od 14.04.2016. godine, veštačenje nije određeno i na tu okolnost ali se veštak izjasnio da tužilac zbog neurološkog oboljenja nije sposoban za fizički rad već mu je potrebna stalna pomoć i nega drugih osoba. Mišljenje veštaka u tom delu prvostepeni sud nije razjasnio na način predviđen članom 270. stav 4. ZPP, i pozvao veštaka da se na ročištu izjasni da li takvo njegovo mišljenje znači da tužilac nema radnu sposobnost za obavljanje poslova fizičkog radnika (koje je obavljao do štetnog događaja) niti sposobnost za obavljanje drugih poslova prema njegovoj stručnoj spremi (armirač), ili je njegova radna sposobnost samo umanjena tako da on i sa tako umanjenom radnom sposobnošću može obavljati poslove koje je do tada obavljao ili neke druge poslove.

Usled ovog propusta nedovoljno je razjašnjena činjenica o radnoj nesposobnosti tužioca kao osnovu za naknadu tražene materijalne štete u vidu gubitka zarade, koju bi tuženi bio dužan da nadoknadi plaćanjem novčane rente u smislu člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz tog razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute u pogledu odluke o zahtevu za naknadu materijalne štete, i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će utvrditi da li je tužilac potpuno ili delimično radno nesposoban, da li je njegova nesposobnost za rad u uzročnoj vezi sa štetnim događajem i da li zato tužilac gubi zaradu, zbog čega bi tuženi kao odgovorno lice bio dužan da mu takvu štetu nadoknadi plaćanjem novčane rente. U slučaju utvrđenja da takva obaveza tuženog postoji, sud će visinu rente utvrditi imajući u vidu ne samo zaradu koju je tužilac ostvarivao radom kod tuženog van radnog odnosa (po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima) već i minimalnu zaradu koja se kao podatak objavljuje javno, uz vođenje računa i o drugim okolnostima nastalim nakon štetnog događaja i osnovnom pravilu odštetnog prava da naknada ne može biti veća od nastale štete.

Ukinute su i odluke o troškovima postupka jer zavise od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom, a na osnovu člana 416. stav 2. istog Zakona kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić