Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilje AA, rođene AA1 iz ..., koju zastupa punomoćnik Gordana Dejković Antić iz ..., protiv tuženog Grada Vranja, koga zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo u Vranju, radi isplate naknade, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 6102/17 od 30.08.2018. godine, u sednici veća od 22.10.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Višeg suda u Vranju P 2916/16 od 05.10.2017. godine u stavu 1. i 3. izreke i presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 6102/17 od 30.08.2018. godine, pa se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Vranju P 2916/16 od 05.10.2017. godine u stavu 1. izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime novčane naknade za faktički eksproprisanu nepokretnost u površini od 5.500 metara na mestu zvanom ''BB'' u ..., prema rešenju GNO broj ... od 16.09.1948. godine i koja se prostire od južnog ulaska ... škole u ... sa severne strane do gradskog ... sa južne strane i od pešačke staze zapadno do gradske reke istočno koja predstavlja deo kp. broj .. po novom premeru iz lista nepokretnosti .. KO .., tj. deo kp. broj .. i .. po starom premeru, isplati 29.975.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.10.2017. godine do isplate u roku od 15 dana po prijemu presude. U stavu 2. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji plati na priznati iznos naknade zakonsku zateznu kamatu za period od 18.01.2016. do 05.10.2017. godine kao neosnovan. U stavu 3. izreke, tuženi je obavezan da tužilji na ime troškova postupka isplati 1.206.400,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 6102/17 od 30.08.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Vranju P 2916/16 od 05.10.2017. godine u stavovima 1. i 3. izreke, a odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14 i 95/18) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju je i revizija ukazala jer odlučivanje o ovoj vrsti spora spada u sudsku nadležnost. Revizija ukazuje i na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 5. ZPP koja prema odredbi člana 407. stav 1. istog zakona nije razlog za izjavljivanje revizije. Pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju revizija ukazuje jer je pravnosnažnom presudom tuženi obavezan da tužilji isplati određenu novčanu sumu, a takva obaveza je sama po sebi razumljiva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je jedini zakonski naslednik i pravni sledbenik svog oca VV i majke GG, koji su preko tužiljine babe DD posedovali nepokretnosti u ... . Rešenjem Gradskog narodnog odbora broj .. od 16.09.1948. godine eksproprisano je poljoprivredno zemljište od tužiljinog oca kao sopstvenika u površini od 5.500m². To rešenje nije potvrdila Vlada FNRJ kako je to propisano stavom drugim tog rešenja zbog čega ono nije postalo pravnosnažno. Rešenjem NRS Gradskog narodnog odbora od 08.10.1949. godine eksproprisana je imovina oca tužilje za potrebe ekonomije Narodnog odbora grada i to jedna parcela površine 11.785m² i druga od 5.287m². Rešenjem Gradske eksproprijacione komisije od 13.03.1950. godine za potrebe gradske narodne ekonomije eksproprisana je njiva u vlasništvu oca tužilje od 7.445m² i druga njiva od 5.285m² uz obavezu Gradskog narodnog odbora da se za to isplati novčana naknada u obveznicama. Parcela koja je eksproprisana po rešenju ne predstavlja parcelu obuhvaćenu rešenjem od 16.09.1948. godine. Prema nalazu veštaka geometra sporni prostor na licu mesta predstavlja deo kp. broj .., a korisnik te parcele je bio PPRO ... od 1972. godine, a od 1987. godine parcela se vodi na Sportsko rekreativni centar ... kao korisnik. Matična parcela broj ... podeljena je na više parcela i novoformirana kp. broj .. koja predstavlja sporni prostor je u državnom vlasništvu, a korisnik je Opština ... prema stanju u katastru nepokretnosti. Prema nalazu veštaka geometra sporni prostor odgovara ranijim parcelama broj .. i .. . Veštak građevinske struke je utvrdio tržišnu vrednost nepokretnosti na iznos od 21.142.000,00 dinara prema cenama na dan veštačenja, a s obzirom da se na vrednost zemljišta izjašnjavao i drugi veštak i utvrdio istu na 8.569.000,00 dinara u postupku je pokušano usaglašavanje veštaka, pa s obzirom da se nisu usaglasili treći veštak građevinske struke utvrdio tržišnu vrednost zemljišta na 29.975.000,00 dinara bez troškova komunalnog opremanja. Prema izveštaju Poreske uprave tržišna vrednost predmetne nepokretnosti iznosi 3.895,00 dinara po m². Prema izveštaju Agencije za restituciju postupak po zahtevu tužilje za vraćanje zemljišta ili isplatu naknade nije okončan već je u fazi prikupljanja neophodnih podataka tužilja u tom postupku nije dala izjavu.

Imajući u vidu navedeno sudovi utvrđuju da je na spornom zemljištu izgrađena ... škola, da je korisnik zemljišta Grad Vranje, da s obzirom rešenje o eksproprijaciji predmetnog zemljišta nije postalo pravnosnažno radi se o faktičkoj eksproprijaciji, odnosno zauzeću predmetnog zemljišta koje je u javnim knjigama upisano na tuženog sa pravom korišćenja i predstavlja gradsko građevinsko zemljište. S obzirom da je u pitanju faktička eksproprijacija za koju nije utvrđena i isplaćena naknada ranijem vlasniku po mišljenju nižestepenih sudova tužilji pripada pravo na naknadu za navedeno zemljište, pa je u skladu sa navedenim i obavezan tuženi da tu naknadu isplati.

Kod utvrđenih činjenica da je tužilja pravni sledbenik ranijih vlasnika spornog zemljišta i da se ono sada u javnim knjigama vodi na tuženi grad kao korisnika, a koje se činjenice kao utvrđene u nižestepenom postupku ne mogu pobijati revizijom, nije sporan pravni stav nižestepenih sudova da, ukoliko se radi o zemljištu koje je oduzeto od ranijih vlasnika bez odgovarajućeg postupka i odluke o tome nadležnog organa, a da pri tome raniji vlasnik nije adekvatno obeštećen, postojala bi obaveza tuženog da tužilji isplati naknadu. Takav stav se temelji na dugogodišnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u primeni protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava po kojoj ''gibitak svake mogućnosti da raspolažu svojom imovinom kao i neuspeh pokušaja preduzetih da se situacija popravi doveli su do ozbiljnih posledica da bi se ova situacija smatrala slučajem de facto eksproprijacije na način koji nije u skladu sa pravom na mirno uživanje imovine. Otuda se tu radi o povredi prava iz člana 1. protokola i ta povreda traje sve do momenta uspostavljanja ravnoteže interesa, a to će nastupiti kada se vlasnik adekvatno obešteti (odluka Papa Mičalopulos protiv Grčke iz 1988. godine). Ustavni sud ima identičan stav smatrajući da ako se radi o prelasku de facto zemljišta u svojini vlasnika u namenu koja se može upodobiti opštoj upotrebi, odnosno javnoj svojini da u tom slučaju jedinica lokalne samouprave ima obavezu da ranijem vlasniku isplati odgovarajuću naknadu pri čemu se radi o nezastarivom pravu (odluka Ustavnog suda Už 206/2015 od 22. juna 2017. godine), a sve s pozivom na pravo na imovinu koje se jemči članom 58. Ustava. Takav stav je jasno izrazio i ovaj sud u čitavom nizu svojih odluka (presuda Vrhovnog suda Srbije Rev 3709/01 od 03.07.2003. godine). Dakle, bez obzira što zakon ne poznaje pojam faktička eksproprijacija može se slobodno zaključiti da ona postoji uvek kada dođe do oduzimanja ili ograničenja prava svojine pojedinca od strane države koja to čini u javnom interesu ali bez odgovarajućeg postupka i donošenja formalne odluke o tome i bez isplate naknade, s tim što pravo na naknadu u tom slučaju ne zastareva.

Međutim, da bi se mogao pravilno primeniti napred navedeni stavovi kao izraz pravilne primene materijalnog prava, neophodno je da se najpre identifikuje nepokretnost koja je predmet zauzimanja od strane javne vlasti (faktički eksproprisana), potom da se utvrdi da li je to urađeno bez akta nadležnog organa i bez isplate naknade uz prethodnu činjenicu da se radi o imovini u vlasništvu podnosioca zahteva. U ovom slučaju, kod činjenice da se radi o imovini na koju tužilja pretenduje kao pravni sledbenik ranijih vlasnika, te da je otuda i aktivno legitimisana da potražuje naknadu u ovom slučaju, takođe je utvrđeno da rešenje o eksproprijaciji Gradskog NO od 16.09.1948. godine ne predstavlja valjan akt o eksproprijaciji jer taj akt nije potvrđen od strane Vlade Narodne Republike, a što je bila obaveza po članu 6. Osnovnog zakona o eksproprijaciji (''Službeni list FNRJ'' 28/1947). Tokom celog postupka, a i u reviziji, tuženi insistira na tome da je upravo zbog toga što nije pribavljena saglasnost na to prvo rešenje o eksproprijaciji kasnije isti organ doneo nova rešenja o eksproprijaciji, ali koja se odnose na isto zemljište i da je po tim novim rešenjima utvrđena naknada ranijem vlasniku u skladu sa tada važećim zakonom (obveznice). Zemljište koje je po navodima tužbe bilo predmet faktičke eksproprijacije po rešenju iz 1948. godine je u postupku identifikovano veštačenjem preko veštaka geometra, a na bazi iskaza tužilje i svedoka pri čemu je i veštak geometar naveo da po rešenju o eksproprijaciji od 16. septembra 1948. godine nije moguće izvršiti identifikaciju s obzirom da se u njemu navodi da se ekspropriše u korist države FNRJ nepokretna imovina u površini od 5,50 hektara i to njiva sopstvenika VV iz ... koja se nalazi u Ataru opisanog u rešenju. U takvoj situaciji kada je očigledno da se precizna identifikacija nepokretnosti iz tog rešenja nije mogla izvršiti bilo je neophodno da se u postupku iskoriste kasnija doneta rešenja o eksproprijaciji iz 1949. godine odnosno 1950. godine od istog ranijeg vlasnika koja u sebi sadrže preciznije podatke radi eventualne identifikacije zemljišta. Poređenjem jednog i drugog zemljišta moglo se jednostavno utvrditi da li se u konkretnom slučaju radi o istom ili drugom zemljištu, a što je suština ovog spora. Tek kada se to razjasni može se zaključiti da li je predmetno zemljište zaista faktički eksproprisano ili je eventualno eksproprisano po rešenjima koja su kasnije doneta, a za koja je određena naknada, a što je važno i za zauzimanje stava o postupku restitucije koji se vodi, a koji je inače moguće voditi samo u slučaju kada postoji akt o oduzimanju zemljišta odnosno i taj postupak restitucije se ne može odnositi na faktičku eksproprijaciju.

Postupak naknade za eksproprisane nepokretnosti se vodi po službenoj dužnosti kod vanparničnog suda na bazi obaveštenja organa uprave da do sporazuma o naknadi nije došlo pri čemu organ uprave sudu dostavlja potrebne isprave za vođenje postupka pre svega rešenje o eksproprijaciji. Kada se radi o faktičkoj eksproprijaciji naknada se utvrđuje u parničnom postupku ali principi koji važe za određivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti moraju se shodno primenjivati i u ovom postupku. To znači da i teret dokazivanja treba posmatrati nešto fleksibilnije nego u običnoj parnici u tom smislu da je nužna veća uloga suda u utvrđivanju predmeta eksproprijacije jer od toga zavisi ishod daljeg postupka, odnosno ostvarivanje prava jedne i druge strane u parnici. Pri tome, svakako da kod troškova koji se pojave radi potpune identifikacije spornih nepokretnosti odnosno utvrđivanja predmeta faktičke eksproprijacije sud treba da primeni pravilo o teretu dokazivanja odnosno da troškove snosi onaj u čiju korist ide izvođenje određenog dokaza odnosno ko tim dokazom hoće da potvrdi svoje navode.

S obzirom da u nižestepenim postupcima nije utvrđeno ni šta je predmet faktičke eksproprijacije u ovom slučaju bilo, niti s tim u vezi da li je uopšte i bilo faktičke ili obične eksproprijacije, te da li je i za zemljište već utvrđena naknada, to su nižestepene odluke morale biti ukinute na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će poći od zemljišta koje je u konkretnom slučaju identifikovano po zahtevu tužilje i isto uporediti sa zemljištem koje će se identifikovati na bazi rešenja o eksproprijaciji koja su kasnije doneta, te će na taj način pravilno i potpuno utvrditi predmet faktičke eksproprijacije, odnosno eventualno eksproprijacije u ovom slučaju. U zavisnosti od toga, sud će u daljem toku postupka zauzeti stav da li se radi o faktičkoj ili običnoj eksproprijaciji, da li je utvrđena naknada ili nije, pa nakon što ta pitanja razreši i zaključi da se radi o faktičkoj eksproprijaciji, naknadu za to zemljište utvrditi shodnom primenom pravila sadržanih u Zakonu o eksproprijaciji koji uređuju postupak utvrđivanja naknade. Nakon toga će doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić