Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić, Jelice Bojanić Kerkez, Gordane Komnenić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., selo ..., čiji je punomoćnik Gordana Rakočević, advokat iz ..., protiv tuženog „Philip Morris Operations“ a.d. Niš, čiji je punomoćnik Nebojša Stanković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1563/20 od 09.07.2020. godine, u sednici veća održanoj 13.05.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1563/20 od 09.07.2020. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1563/20 od 09.07.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Nišu P 5435/15 od 04.03.2020. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1563/20 od 09.07.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P 5435/15 od 04.03.2020. godine, kojom je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime nakande štete nastale u 2006. godini, isplati iznos od 545.521,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25.01.2014. godine do isplate, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog neisplaćene premije za duvan u listu za 2006. godinu, isplati iznos od 97.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2007. godine do isplate i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 295.684,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP) za odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu revizijske navode da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu suprotno važećoj sudskoj praksi u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Zbog toga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor o dugoročnom kreditiranju proizvodnje duvana tipa „...a” i isporuke duvana od 14.12.1999. godine na deset godina, u skladu sa kojim je tuženi, kao davalac kredita, isporučio tužiocu, kao korisniku kredita, sušaru za duvan, a tužilac je bio u obavezi da svake godine na ime otplate sušare, predaje tuženom 377kg duvana tipa “...”, druge klase. Pored navedenog dugoročnog ugovora, stranke su od 2000. godine zaključivale jednogodišnje ugovore, kojima su regulisali međusobna prava i obaveze u pogledu zasada, mehanizacije i repromaterijala. Tužilac je do 2003. godine predavao manje količine duvana od onih koje su bile potrebne za otplatu mehanizacije i repromaterijala, zbog čega su stranke 06.05.2004. godine zaključile ugovor o regulisanju međusobnih odnosa i potraživanja kojim je konstatovano stanje duga tužioca prema tuženom zaključno sa 31.12.2003. godine i datumom za isplatu dugovanog iznosa. Tužilac ovaj iznos nije isplatio tuženom, a podneo je tužbu protiv tuženog za naknadu štete iz proizvodne 2004. godine. Tuženi je 23.04.2005. godine obavestio sve proizvođače duvana, pa i tužioca, da, imajući u vidu da je tužilac pokrenuo postupak pred sudom protiv tuženog za naknadu štete, raskida sve zaključene ugovore i prekida svaku dalju saradnju i podneo je tužbu za povraćaj neotplaćene mehanizacije. U 2005. godini stranke nisu zaključile jednogodišnji ugovor i od te godine je potpuno prekinuta njihova saradnja na proizvodnji duvana.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su, primenom odredbi materijalnog prava iz Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju nižestepenih presuda, ocenili da tužbeni zahtev nije osnovan. Prema datim razlozima, tužilac nije uredno ispunjavao svoje ugovorne obaveze ni po ugovoru o dugoročnom kreditiranju iz 1999. godine, ni po naknadno zaključivanim jednogodišnjim ugovorima, zbog čega je došlo do stvaranja, ali i do uvećanja duga tužioca prema tuženom, povodom čega su stranke zaključile ugovor o regulisanju međusobnih odnosa i potraživanja od 06.05.2004. godine (kojim je konstatovano stanje duga na dan 31.12.2003. godine) po kom tužilac nije isplatio dospela dugavanja prema tuženom, pa je tuženi u aprilu 2005. godine jednostrano raskinuo saradnju sa tužiocem, u kakvom postupanju nije bilo elemenata protivpravnosti, zbog čega na strani tuženog ima osnova odgovornosti za štetu koju je tužilac, kako tvrdi, u 2006. godini pretpeo. Pored navedenog, s obzirom da je tužilac još u aprilu 2005. godine obavešten da tuženi raskida sve ugovore sa tužiocem i prekida svaku dalju saradnju, da nakon toga nije došlo do zaključivanja jednogodišnjih ugovora za 2005. ni 2006. godinu, tužilac prema redovnom toku stvari nije ni mogao očekivati prihod od sadnje duvana u 2006. godini, a nije dokazao da je preduzeo druge mere kojima bi sprečio nastanak štete ili bar istu smanjio, na taj način što bi na svojim parcelama zasadio druge kulture za čiju proizvodnju su postojali uslovi. Posledično je ocenjen neosnovanim i zahtev tužioca za naknadu štete zbog neisplaćene premije.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište nižestepenih sudova se ne može prihvatiti kao pravilno, jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Ugovor o dugoročnom kreditiranju proizvodnje duvana tipa „...” i isporuke duvana, zaključen od 14.12.1999. godine između parničnih stranaka, ima sve odlike ugovora o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji. To je neimenovan ugovor, dvostrano obavezan i teretan, komutativni, ugovor sa trajnim prestacijama, ne podleže formi, ali i ugovor prožet određenom zajednicom interesa ugovornih strana. I u privrednim ugovorima važe načela obligacionog prava bez obzira na njihovu specifičnost, kao što je načelo savesnosti i poštenja, pojačane pažnje, načelo teretnosti i zabrane zloupotrebe prava, kao i mirnog rešavanja sporova. Imajući u vidu da se kod ove vrste ugovora sa dugim vremenskim rokom stranke pojavljuju uzajamno i kao poverilac i kao dužnik iz jednog trajnog ugovornog odnosa i određene zajednice interesa, to taj ugovor ima određene specifičnosti u pogledu izvršenja prava i obaveza i posledicama neizvršenja. S obzirom da je krivica jedan od uslova za raskid ugovora (bez obzira što je ZOO izričito ne pominje), u proceni krivice se moraju imati u vidu izložene specifičnosti i činjenica da na izvršenje ugovora deluje više faktora (između ostalog i prirodni faktori).

U analizi uslova za raskid ugovora treba poći od opštih izloženih osobina ove vrste ugovora i primeniti ne samo opšte pravilo sadržano u članu 124. ZOO (neispunjenje obaveze), već i pravila koja se odnose na raskid ugovora zbog neizvršenja kada rok nije fiksni (čl. 126-129. ZOO). Da bi jedna strana mogla jednostrano raskinuti ugovor u kome ispunjenje o roku nije bitan sastojak ugovora, mora se ostaviti dužniku primeren naknadi rok za ispunjenje (član 126. stav 2. ZOO). Po članu 127. poverilac može raskinuti ugovor bez ostavljanja dužniku naknadnog roka za ispunjenje ako iz dužnikovog držanja proizlazi da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku. Slično pravilo sadrži i član 129. stav 1. ZOO (raskinuti se može ugovor u pogledu svih budućih obaveza, ako iz datih okolnosti očigledno proizlazi da one neće biti ispunjenje).

U konkretnom slučaju tuženi nije raskinuo poslovnu saradnju sa tužiocem iz razloga neispunjenja obaveze isplate dospelog duga prema tuženom na dan 31.12.2003. godine, ni u naknadno ostavljenom roku, već iz razloga što je tužilac podneo tužbu protiv tuženog radi naknade štete iz odnosa kooperacije za 2004. godinu. Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, tužba radi naknade štete (i vođenje spora) zbog povrede obaveza iz jednogodišnjeg ugovora o poslovnoj saradnji (kooperaciji) ne predstavlja zakonom osnovani razlog za jednostrani raskid ugovora u pogledu zaključenja budućih jednogodišnjih ugovora. Naprotiv, ugovorne strane mogu tražiti izvršenje ugovora i naknadu štete zbog neizvršenja na osnovu pravila sadržanih u članu 262 – 269. ZOO.

Pored navedenog, tužilac je isticao u toku postupka da je tuženi kriv za neizvršenje ranijih ugovora, jer je izvršio isporuku nekvalitetnog semena i hemijskih sredstava sa isteklim rokom trajanja, zbog čega nije bilo roda duvana, a te okolnosti odnosno prigovor tužioca nižestepeni sudovi nisu cenili.

Iz navedenih razloga, obe nižestepene odluke su morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe na koje je ukazano ovim rešenjem, potpuno i pravilno utvrditi činjenično stanje od koga zavisi pravilna primena materijalnog prava i ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog, odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća- sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić