U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Gordane Komnenić, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Stojanović, advokat u ..., protiv tužene „Credit Agrikole Srbija“ ad Novi Sad, koju zastupa Mladen Avramović, advokat u ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 4445/2018 od 08.06.2021. godine, u sednici održanoj dana 20.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 4445/2018 od 08.06.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž 4445/2018 od 08.06.2021. godine u preinačujućem delu, tako što se presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 8723/2017 od 18.09.2018. godine potvrđuje i žalba tužioca ODBIJA kao neosnovana, a odbija se zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 8723/2017 od 18.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je predlog tužene za određivanje prekida postupka. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 2. stav 7. ugovora o dugoročnom stambenom kreditu broj .. od 30.03.2012. godine, zaključenog između tužioca i tužene banke, a koja glasi: „administrativni trošak obrade kredita od strane banke iznosi 1% na iznos odobrenog kredita, odnosno 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, a korisnik kredita i solidarni dužnik su saglasni da banka jednokratno naplati sve trškove vezane za puštanje kredita na dan plasmana kredita putem zaduženja korisnikovih tekućih računa i tekućih računa solidarnog dužnika kod banke. Saglasno propisima Republike Srbije na dan zaključenja ovog ugovora administrativni troškovi i kamata su oslobođeni obaveza plaćanja poreza za vreme važenja ovog zakona, administrativni trošak je fiksan i plaća se jednokratno“, te da se tužena obaveže da tužiocu isplati iznos koji je neosnovano naplatila u visini od 11.233,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.05.2012. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 44.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 4445/2018 od 08.06.2021. godine, žalba tužioca je delimično usvojena, pa je navedena prvostepena presuda preinačena u pobijenom odbijajućem delu odluke o glavnom zahtevu (stav drugi izreke) kao i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je utvrđeno da je ništava odredba ugovora o dugoročnom stambenom kreditu od 30.03.2012. godine, bliže opisana u tom stavu izreke prvostepene presude, pa je tužena obavezana da tužiocu isplati iznos koji je naplatila neosnovano u visini od 11.199,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.05.2012. godine do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 41.195,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate. U preostalom pobijanom odbijajućem delu odluke o glavnom zahtevu (preko dosuđenih 11.199,00 dinara do traženih 11.233,00 dinara) žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavovima drugim i trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove žalbenog postpuka od 14.347,96 dinara, a odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA kao korisnik kredita, zaključio je sa tuženom bankom dana 30.03.2012. godine ugovor o dugoročnom stambenom kreditu broj ... . Članom 2. stav 1. ovog ugovora banka je odobrila korisniku kredita kredit u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja sredstava u tečaj, sa rokom otplate od 72 meseca. Stavom 7. istog člana, tužilac se obavezao da će banci platiti administrativni trošak obrade kredita od 1% iznosa odobrenog kredita, odnosno 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj, putem zaduženja sa njegovog – korisnikovog računa. Dana 30.03.2012. godine tužena je tužiocu prezentovala ponudu – obrazac osnovnih podataka o kreditu u kom je sačinjen pregled svih troškova kredita i to, pored ostalog, da fiksni trošak obrade kreditnog zahteva odnosno jednokratna naknada za obradu kredita iznosi 1% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, koji tada odgovara iznosu od 11.136,43 dinara (kao dinarska protivvrednost tadašnjeg srednjeg kursa RSD), a što je navedeno i u obaveznim elementima ugovora od 30.03.2012. godine (u članu 3. tačka 5). Tužena je od tužioca, sa njegovog računa dana 09.05.2012. godine naplatila iznos od 11.199,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, zaključivši da predmetna ugovorna odredba ugovora o kreditu nije ništava zato što je tužena banka postupila u smislu odredbe člana 17. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koji jasno određuje šta korisniku kredita mora biti poznato u predugovornoj fazi, pa kako je tužena predočila u toj fazi tužiocu kao korisniku kredita, da je dužan platiti naknadu u dinarskoj protivvrednosti od 100 evra za administrativne troškove obrade kredita, odnosno kreditnog zahteva, to se ne može prihvatiti da tužilac nije bio upoznat sa ovim obaveznim elementima ugovora o kreditu, niti je ova njegova obaveza plaćanja bila neodređena, odnosno neodrediva.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen deo tužbenog zahteva za isplatu iznosa preko 11.199,00 dinara do traženih 11.233,00 dinara na koji iznos je bio postavljen tužbeni zahtev jer je utvrđeno da je tužena naplatila od tužioca na ime troškova obrade kredita 11.199,00 dinara. Međutim, preinačio je prvostepenu presudu u preostalom delu i usvojio tužbeni zahtev, zaključivši da je sporna ugovorna odredba člana 2. stav 7. ništava kao neodređena i neodrediva u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) iz razloga što se istom ne precizira koji su to stvarni troškovi obrade kredita i na koji način su oni obračunati, zbog čega tužiocu nije bio poznat mehanizam po kome se dobija visina tih troškova, što ga dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu banku. Kako tužena u konretnom slučaju nije dokazala niti objasnila na koji način je došla do utvrđenja iznosa naknade spornog troška za obradu kreditnog zahteva, utvrdio je ništavost sporne ugovorne odredbe, a tuženu obavezao da tužiocu vrati iznos od 11.199,00 dinara po pravilima sticanja bez osnova u smislu člana 210. ZOO sa pripadajućom kamatom na osnovu člana 214. istog Zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogršenoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 30.03.2012. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B – osnovni podaci o kreditu) u članu 3.3 utvrđena je visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna 1% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 100 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan plasiranja kredita, po srednjem kursu NBS, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe člana 2. tačka 7. kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 1% iznosa odobrenog kredita, odnosno 100 evra na dan plasiranja kredita u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, putem zaduženja sa korisnikovog računa. Kako je tužilac sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, banci plati jednokratnu naknadu u visini od 1% od iznosa odobrenog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to je preinačenjem potvrđena odluka o troškovima prvostepenog postupka, a dosuđeni su joj troškovi revizijskog postupka koji joj pripadaju na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to na ime sastava revizije u visini od 18.000,00 dinara prema AT važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje. Troškovi sudskih taksi nisu priznati jer taj zahtev nije bio opredeljen.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić