Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013 - US, 74/13 - US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana, na koju tužilac ukazuje revizijom, nisu zakonski razlozi za ovaj pravni lek (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP). Nisu osnovani navodi revidenata o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, a u vezi člana 8. ZPP učinjenoj u drugostepenom postupku, jer drugostepeni sud nije pogrešno primenio pravila o dokazivanju i teretu dokazivanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na raspravi pred drugostepenim sudom, tuženi BB je bio osnivač preduzetničke radnje ... „GG“, BB PR, ..., ... od 01.12.2008. godine. Privremeni objekat u kojem je tuženi BB obavljao delatnost bio je lociran na kp. br. .../... KO ... na ..., a tokom 2010. godine tuženom je naloženo izmeštanje ovog objekta zbog započetih radova na izgradnji objekta „DD“ na kp. br. .../... KO ... . Zavod za zaštitu prirode je dana 11.11.2010. godine tuženom BB odredio uslove za izgradnju novog montažnog objekta na osnovu potvrde Opštine Brus od 26.08.2010. godine, koja glasi na tužioca i tuženog BB, a kojom je potvrđeno da je na kat. parceli .../... KO ... na ... planirano postavljanje polumontažnog ili montažnog objekta komercijalno- uslužnog sadržaja, trgovine na malo, ski servisa, ski bifea dimenzija 9h10m, prema planu razmeštaja privremenih objekata Opštinske uprave Opštine Brus. JP „NP Kopaonik“ je 09.12.2012. godine dalo saglasnost tuženom BB za dalje obavljanje delatnosti nakon pomeranja privremenog objekta, nakon čega je objekat izmešten i tuženi nastavio da obavlja delatnost na način kao i u prethodnom objektu. Rešenjem RGZ – SKN Brus od 09.12.2015. godine, pored tuženog BB iz ... kao držaoca predmetnog privremenog objekta sa zajedničkim udelom upisan je i tužilac, nakon čega je po žalbi tuženog BB navedeno rešenje preinačeno 13.01.2016. godine i kao držalac na objektu zgrade ugostiteljstva br. ... površine u gabaritu 165 m2, izgrađene na kp. br. .../... KO ..., upisan tuženi BB sa udelom 1/1. Ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti OPU ...-... dana 25.07.2018. godine, zaključenim između tuženog BB, kao prodavca i ĐĐ, kao kupca, tuženi BB, kao prodavac i isključivi knjižni vlasnik kp. br. .../... površine 304 m2, KO ... i zgrade ugostiteljstva na predmetnoj parceli površine 165 m2, sve upisano u LN br. ... KO ..., prodaje kupcu ove nepokretnosti, koji je istog dana isplatio kupoprodajnu cenu i nakon toga se i uknjižio kao vlasnik na predmetnim nepokretnostima u LN br. ... KO ... . Tužilac je pomogao tuženom BB da nakon izmeštanja prethodnog objekta ponovo postavi objekat na lokaciji u blizini, uz pribavljanje odobrenja od nadležnih organa i po nalogu tuženog BB zaključivao poslove vezane za izgradnju, a stranke nisu zaključile pisani ugovor, niti usmeni sporazum kojim su regulisale pravo susvojine po osnovu zajedničkog ulaganja u sporni objekat. Prema dogovoru stranaka, tužiocu je za navedena ulaganje trebao da pripadne samo procenat od dobiti u poslovanju predmetnog objekta, a o sticanju svojine ili suvlasničkih udela nije bilo reči.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o zahtevu tužioca, pravilno ceneći prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog VV kao osnovan.

Prema članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (stav 1.). a pravo svojine stiče se i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (stav 2.).

Prema članu 21. istog zakona, po samom zakonu pravo svojine se stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom.

Prema članu 23. istog zakona kad su stvari koje pripadaju raznim vlasnicima tako spojene ili pomešane da se više ne mogu razdvojiti bez znatne štete ili bez nesrazmernih troškova, na novoj stvari nastaje pravo susvojine u korist dotadašnjih vlasnika, i to srazmerno vrednosti koju su pojedine stvari imale u trenutku spajanja ili mešanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da se prema tuženima utvrdi pravo susvojine na spornoj nepokretnosti sa suvlasničkim udelom od 70% i sa pravom uknjižbe. Suprotno revizijskim navodima, u ovom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za sticanje prava svojine sa traženim suvlasničkim udelom tužioca na objektu u vlasništvu tuženog BB.

Drugostepeni sud je pravilno ocenio izvedene dokaze i utvrdio sve bitne činjenice i okolnosti od značaja za sticanje prava svojine tužioca na spornom objektu. Kod utvrđenog da stranke nisu zaključile pisani ugovor kojim bi regulisale pravo susvojine po osnovu zajedničkog ulaganja u sporni objekat, niti usmeni sporazum, te da tužilac nije dokazao da je u izgradnji spornog građevinskog objekta učestvovao svojim sredstvima i u kom obimu, a radi sticanja prava susvojine, već je prema sopstvenoj tvrdnji ulaganja u sporni objekat vršio radi učešća u sticanju dobiti pravnog subjekta koji posluje u tom objektu, to je pravilno drugostepeni sud utvrdio da tužilac u konkretnom slučaju nije dokazao osnovanost tužbenog zahteva. Kod navedenog, ulaganjem po drugom osnovu, radi sticanja dobiti u konkretnom slučaju, ne može se steći stvarno (svojinsko) pravo, već eventualno istaći obligacionopravni zahtev, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud. Stoga su i revizijski navodi kojima se ukazuje da je sud odbio izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost utvrđivanja obima izvedenih radova, bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, već isti mogu biti od uticaja na eventualni obligacionopravni zahtev tužioca u pogledu eventualno uvećane vrednosti sporne nepokretnosti.

Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, kojima se u suštini osporava ocena izvedenih dokaza i dovodi u pitanje ispunjenost uslova za sticanja prava svojine na nepokretnosti u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, a primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženih za naknadu troškova revizijskog postupka nije osnovan, s obzirom da odgovor tuženih na reviziju nije bio nužan i neophodan, te im ne pripada pravo na naknadu troškova tog postupka, u smislu odredbe člana 165. ZPP, a u vezi člana 154. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić