U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Grada Beograda, koga zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, protiv tuženih AA iz ..., čiji je punomoćnik Petar Ivanović, avokat iz ..., i BB iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Danković, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora i iseljenja, sa kojom parnicom je spojena parnica po protivtužbi i tužbi tuženog BB, radi utvrđenja ništavosti ugovora i predaje nepokretnosti po tužbi i utvrđenja prava svojine na nepokretnosti po protivtužbi, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5417/17 od 26.03.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 04.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5417/17 od 26.03.2019. godine

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12202/14 od 13.03.2015. godine stavom prvim izreke, usvojen je zahtev tužioca i utvrđeno je da je ništav Ugovor o otkupu zaključen između Grada Beograda i VV iz ..., za stan broj ..., na četvrtom spratu, u ulici ..., u ..., površine 52 m2, overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu Ov. br. 2161/05 od 09.08.2005. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav Ugovor o kupoprodaji stana zaključen između VV iz ... i AA iz ..., za stan br. ..., na četvrtom spratu, u ulici ..., u ..., površine 52 m2, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov. br.11912/05 od 10.08.2005. godine. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je ništav Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između AA i BB, za stan broj ..., na četvrtom spratu, u ulici ..., u ..., površine 52 m2, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov. br. 4127/05, dana 27.02.2006. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi BB da preda u posed tužiocu, stan broj ..., na četvrtom spratu, u ulici ..., u ..., površine 52 m2, oslobođen od svih lica i stvari, na slobodno raspolaganje, dok se isti zahtev u odnosu na tuženu AA, odbija kao neosnovan.

Stavom petim izreke prvostepene presude, odbijen je kao neosnovan glavni protivtužbeni zahtev tuženog BB, kojim je traženo da se utvrdi da je vlasnik stana br. ..., na četvrtom spratu, u ulici ..., u ..., površine 52 m2, što su tužilac i tužena AA dužni priznati i trpeti, kao i da tuženi BB ovo svoje pravo upiše u zemljišne i druge javne knjige. Stavom šestim izreke, delimično je usvojen eventualni protivtužbeni zahtev tuženog BB, pa je obavezana tužena AA da tuženom BB isplati iznos od 39.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom u visini referentne kamatne stope koju utvrdi Centralna banka Evropske monetarne unije, od 27.02.2006. godine do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je kao neosnovan eventualni zahtev tuženog BB, prema tuženoj AA u preostalom delu, kojim je traženo da se obaveže da mu na dosuđeni iznos od 39.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti, plati zakonsku zateznu kamatu od 27.02.2006. godine do isplate, kao i da mu isplati iznos od 145.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.08.2006. godine do isplate i da mu na ime naknade za ulaganje u predmetni stan isplati iznos od 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2006. godine do isplate i da mu isplati iznos od 15.300,00 dinara na ime takse na overu ugovora, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.02.2006. godine, do isplate. Stavom osmim izreke, odbijen je kao neosnovan evetnualni zahtev tuženog BB u odnosu na tužioca kojim je traženo da se tužilac obaveže da mu solidarno sa tuženom AA isplati iznos od 39.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.02.2006. godine do isplate, iznos od 145.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.08.2006. godine do isplate, na ime naknade za ulaganje u predmetni stan iznos od 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od dana 01.06.2006. godine do isplate i iznos od 15.300,00 dinara na ime plaćanje takse za overu ugovora sa zakonskom zateznom kamatom od 27.02.2006. godine do isplate. Stavom devetim izreke, obavezani su tuženi AA i BB da tužiocu solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 234.000,00 dinara. Stavom desetim izreke, obavezana je tužena AA da tuženom BB naknadi troškove postupka u iznosu od 153.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6026/15 od 19.05.2016. godine ukinuta je prvostepena presuda u stavu 1., 2. i 9. izreke i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U preostalom je drugostepena presuda ukinuta, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 365/2017 od 11.05.2017. godine, i predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbama tuženih.

U daljem postupanju, na osnovu održane rasprave pred drugostepenim sudom, doneta je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5417/17 od 26.03.2019. godine, kojom je, stavom prvim izreke, ukinuta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12202/14 od 13.03.2015. godine, u stavu trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je ništav Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između AA i BB, za stan broj ..., na četvrtom spratu, u ulici ..., u ..., površine 52 m2, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov. br. 4127/05 od 27.02.2006. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi BB da preda u posed tužiocu, stan broj ..., na četvrtom spratu, u ulici ... u ..., površine 52 m2, oslobođen od svih lica i stvari, na slobodno raspolaganje, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, zajedno sa istim zahtevom u odnosu na prvotuženu AA. Stavom četvrtim izreke, usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog BB kojim je traženo da se utvrdi da je vlasnik stana broj ..., na četvrtom spratu, u ulici ..., u ..., površine 52 m2, što su tužilac i tužena AA dužni priznati i trpeti, kao i da tuženi BB ovo svoje pravo upiše u zemljišne knjige. Stavom petim izreke, obavezana je tužena AA da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 7.500,00 dinara. Stavom šestim izreke, obavezan je tužilac da tuženom BB naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 69.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava. U reviziji je naveo da smatra da je revizijski sud prethodno pogrešno ocenio da je u ovoj parnici revizija dozvoljena, što predstavlja isticanje protivno jasnoj oceni o vrednosti predmeta spora pobijanog dela, koja po zahtevu protivtužbe iznosi 44.500,00 eura i 146.500, dinara, te premašuje revizijski cenzus propisan članom 403. stav 3. ZPP.

Odlučujući o reviziji tužioca, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu drugostepenog suda i ustanovio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac Grad Beograd bio nosilac prava korišćenja na stanu broj ..., u ulici ... u ..., na osnovu člana 47. Odluke o uređivanju i davanju građevinskog zemljišta za izgradnju („Službeni list Grada Beograda“ broj 15/75), da je na tom stanu nosilac stanarskog prava bio VV po zaključenom ugovoru o korišćenju stana od 23.11.1972. godine, da je VV preminuo ...1998. godine, da je 11.07.2005. godine tužiocu podnet zahtev za otkup predmetnog stana u kome je VV označen kao podnosilac zahteva, da je tužiocu prikazano punomoćje overeno kod suda Ov.br.10374/05 dana 14.07.2005. godine prema čijoj sadržini izdavalac VV ovlašćuje AA da u njegovo ime i za njegov račun preduzme potrebne pravne radnje u cilju otkupa predmetnog stana, da je na osnovu tog punomoćja tužena AA, u ime i za račun VV, sa tužiocem zaključila ugovor o otkupu stana koji je kod suda overen 09.08.2005. godine pod Ov. br. 2161/05, da je tužilac pre zaključenja ugovora sproveo uobičajeni postupak provere ispunjenosti uslova za otkup stana, u kojem nisu ustanovljene okolnosti koje bi izazvale kakvu sumnju kod službenih lica koji su vodili postupak. U vreme zaključenja ugovora o otkupu, stan nisu koristili članovi porodičnog domaćinstva ranijeg nosioca stanarskog prava koji su navedeni u ugovoru o korišćenju stana. Odmah nakon zaključenja ugovora o otkupu stana, tužena AA je kod suda pod Ov. br. 11912/05 overila potpis na ugovoru o kupoprodaji od 10.08.2005. godine po kojem joj prodavac VV isti stan prodaje. Zatim je tužena AA ovaj stan prodala tuženom BB po ceni od 39.500 evra, ugovorom o kupoprodaji od 27.02.2006. godine Ov. br. 4127/06, posed stana je predala kupcu koji je u daljem stan renovirao i nalazi se u posedu stana.

Tužilac je naknadno otkrio prevarne radnje vezane za otkup stana i podneo krivičnu prijavu 18.04.2007. godine protiv tužene AA i NN lica. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1435/15 od 30.11.2011. godine, tužena AA je oglašena krivom za krivično delo prevare iz člana 208. stav 1. KZ, koje je izvršila lažnim prikazivanjem činjenica da na osnovu ovlašćenja Ov.br. 10374/05 od 14.07.2005. godine, može u ime i za račun vlastodavca VV podneti svu potrebnu dokumentaciju za otkup označenog stana i dovela u zabludu ovlašćeno lice upravnog organa tužioca da na štetu njegove imovine zaključi ugovor o otkupu stana Ov. br. 2161/05 od 09.08.2005. godine, a zatim na osnovu ovog ugovora zaključila ugovor o kupoprodaji istog stana Ov. br. 11912/05 od 10.08.2005. godine i nakon toga stan prodala tuženom BB sa kojim je zaključila ugovor o kupoprodaji Ov. 4127/06 od 27.02.2006. godine. Pri tom, sud je stao na stanovište da je ugovor o otkupu stana zaključen sa licem koje se predstavljalo kao VV i to preko nevažećeg punomoćja izdatog prvotuženoj, da je prvotužena ugovor o otkupu stana u ime VV potpisala koristeći ovlašćenje koje nije mogao da izda VV obzirom da je preminuo nekoliko godina ranije, da Grad Beograd od strane nadležne službe MUP-a nije bio obavešten da je sporni stan zapečaćen nakon smrti GG (sina pok. VV) i da je ugovor o otkupu stana zaključio sa licem koje se prevarnom radnjom izdavalo za VV, koristeći lična dokumenta i dokumenta vezana za stan koja su pripadala VV, da je ovu prevaru NN lice realizovalo zajedno sa prvotuženom, koja se pred nadležnim organima legitimisala kao punomoćnik VV i preduzimala radnje povodom otkupa predmetnog stana iako je VV preminuo ...1998. godine. Tako je odgovornost tužene za prevaru koju je učinila u postupku otkupa predmetnog stana utvrđena pravnosnažnom krivičnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K 1435/10.

Sledom navedenog, prvostepeni sud je smatrao da je ugovor o otkupu stana od 09.08.2005. godine ništav pravni posao u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, da kao takav ne proizvodi pravno dejstvo i da se pravno dejstvo ništavosti ugovora o otkupu stana proteže i na ništavost ugovora koji su zaključeni kasnije, imajući u vidu princip da niko ne može na drugoga preneti više prava nego što ih i sam ima, pa da su tako i ništavi ugovor o kupoprodaji stana od 10.08.2005. godine i ugovor o prodaji nepokretnosti od 27.02.2006. godine. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti pomenutih ugovora i obavezao drugotuženog koji se nalazi u posedu ovog stana da se iz stana iseli sa svim licima i stvarima i predmetni stan preda tužiocu u posed, u smislu člana 5. stav 2. Zakona o stanovanju, dok je zahtev za iseljenje u odnosu na prvotuženu odbio, imajuću i vidu da tužena nije ni u pravnom ni u faktičkom posedu ovog stana. Odlučujući o osnovanosti protivtužbenog zahteva BB, prvostepeni sud je kao neosnovan odbio primarni protivtužbeni zahtev kojim je traženo utvrđenje da je BB vlasnik stana, sledom iznetog stanovišta o ništavosti ugovora o kupoprodaji od 27.02.2006. godine, a eventualni protivtužbeni zahtev koji za predmet ima obligaciono potraživanje je ocenio delimično osnovanim.

Stanovišta prvostepenog suda nisu prihvaćena u postupcima po pravnim lekovima.

Drugostepeni sud je u drugom navratu u postupku odlučivanja o žalbama tuženih, zaključio da tokom prvostepenog postupka nisu utvrđene činjenice od značaja za ocenu o savesnosti tuženog BB, pa je radi navedenog u smislu člana 383. stav 3. ZPP održao raspravu i utvrdio da je drugotuženi BB pravo svojine na spornom stanu stekao na osnovu ugovora o kupoprodaji od 27.02.2006. godine, koji je zaključen uz posredovanje Agencije „DD“ u kojoj se susreo sa prodavcem AA, nakon što su prethodno obišli stan i utvrdili da je u ruiniranom stanju. U agenciji su proverili celokupnu dokumentaciju i saopštili da je ona uredna, da su izmirene sve obaveze od strane prethodnog vlasnika, uplaćen je depozit i isplaćena je kupoprodajna cena u iznosu od 39.500 evra. Nakon toga, kada su se stekli uslovi, pristupljeno je legalizaciji zgrade i uknjiženju BB kao vlasnika stana.

Drugostepeni sud je otklonio nedostatke u utvrđenom činjeničnom stanju i donetu odluku je zasnovao na oceni o savesnost tuženog BB prilikom zaključenja osporenog kupoprodajnog ugovora Ov. 4127/06 od 27.02.2006. godine. Izražen je stav da je BB savestan sticalac prava vlasništva na predmetnom stanu, obzirom da je ugovor o kupoprodaji stana koji je zaključio 27.02.2006. godine, saglasno tada važećem Zakonu o prometu nepokretnosti, u potpunosti izvršen, da njegova savesnost kao kupca stana nije dovedena u pitanje i da je po osnovu ugovora o kupoprodaji postao vlasnik stana koji je to svoje pravo uknjižio. Pri tom, odgovarajući značaj je dat činjenici da je tužilac u postupku pred prvostepenim sudom naveo da savesnost drugotuženog BB nije sporna i nije ni tvrdio da je on postupao nesavesno, kao i da u sprovedenom postupku nije pružio dokaze da je tuženi BB znao za ranije zaključene ugovore tužene AA, odnosno da je ugovor o otkupu stana zaključen na osnovu prevarne radnje, tako što su korišćene lične isprave ugovornog nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu pokojnog VV, zbog čega je tužena AA u kasnije pravnosnažno okončanom krivičnom postupku oglašena krivom za krivično delo prevare. Ocenom utvrđenih činjenica i rezultata raspravljanja, u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja, drugostepeni sud je neosnovanim ocenio tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora od 27.02.2006. godine i predaju stana u državinu tužioca, pa je te zahteve odbio, a osnovanim ocenio i usvojio postavljeni primarni protivtužbeni zahtev tuženog protivužioca BB kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik stana i da se naloži tužiocu i tuženoj trpljenje upisa tog prava.

U pravnim razlozima drugostepeni sud se pozvao na član 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti (Sl. glasnik RS 42/98), kojim je propisano da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju se od strane suda, i član 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojim je propisano da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je pitanje savesnosti kupca stana BB nebitno. Savesnost ovog tuženog kao kupca stana koji je isplatio kupoprodajnu cenu, stupio u posed stana i renovirao ga, a po sticanju uslova i upisao pravo svojine, uživa značaj za ocenu o punovažnosti ugovora od 27.02.2006. godine i postojanju prava svojine tuženog na spornom stanu, odnosno neispunjenosti uslova iz člana 113. Zakona o obligacionim odnosima za utvrđenje ništavosti ovog ugovora. Ovo, nezavisno od naknadno otkrivenog i utvrđenog da su u postupku otkupa stana učinjene prevarne radnje što tuženom BB nije bilo poznato kod kupovine stana od AA. Princip zaštite prava savesnog kupca nepokretnosti, kupca u dobroj veri, zastupljen je u domaćoj sudskoj praksi i praksi Evropskog suda za ljudska prava, na koju je revizijski sud već ukazao u svojoj prethodno donetoj odluci, pozivajući se na stav izražen u gotovo identičnoj pravnoj stvari.

Revizija tužioca nije osnovana u pobijanju presude drugostepenog suda kojom je odlučeno o pravu svojine drugotuženog na stanu i neosnovanosti zahteva tužioca u odnosu na ugovor od 27.02.2006. godine i traženu predaju stana.

Navodima revizije nije doveden u pitanje zaključak suda o savesnosti drugotuženog kao kupca stana po punovažnom u celosti realizovanom ugovoru o kupoprodaji na čiju pravnu valjanost ne utiču naknadno otkrivene nezakonitosti u postupku otkupa stana, u kojem tuženi nije učestvovao.

Odredbom člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu ili na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, a članom 33. propisano je da na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Drugotuženi je svojinu na stanu stekao. Prema njemu kao vlasniku osnovan ne može biti zahtev da stan preda u državinu tužiocu.

Navodi revizije o koristi koju je ostvarila prvotužena ne utiču na drugačiju odluku o zahtevima o kojima je drugostepeni sud odlučio ovde pobijanom presudom, a donetoj u parnici u kojoj tužilac nije postavio obligacioni zahtev prema odgovornom licu. Revizijski sud prihvata da je u postupku pred Apelacionom sudom pravilno utvrđeno da je drugotuženi savesni sticalac prava vlasništva na predmetnom stanu i razloge iznete za takvu ocenu i odluku koju je taj sud doneo.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Stoga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić