Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 5571/2021
30.11.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić, Zorana Hadžića, Vesne Subić i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Rašković, advokat iz ..., protiv tuženih BB i VV, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nenad Dedić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5679/19 od 02.12.2020. godine, u sednici održanoj 30.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5679/19 od 02.12.2020. godine, stava prvog izreke.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5679/19 od 02.12.2020. godine, stava drugog izreke.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5679/19 od 02.12.2020. godine, stava drugog izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P 2620/17 od 13.12.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen između sada pokojnog GG, bivšeg iz ... i tužene BB iz ..., kao primalaca izdržavanja i tuženog VV iz ..., kao davaoca izdržavanja, overen kod sudije Osnovnog suda u Smederevu u predmetu R3 308/2011 dana 03.10.2011. godine i to samo u odnosu na pokojnog GG, bivšeg iz ..., kao primaoca izdržavanja, što su tuženi dužni da priznaju i trpe. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između sada pokojnog GG, bivšeg iz ... i tužene BB iz ..., kao primalaca izdržavanja i tuženog VV iz ..., kao davaoca izdržavanja, overen kod sudije Osnovnog suda u Smederevu u predmetu R3 308/11 dana 03.10.2011. godine ništav u odnosu na tuženu BB iz ..., kao primaoca izdržavanja. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 216.880,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, zahtev za naknadu troškova za iznos preko dosuđenog iznosa od 216.880,00 dinara odbijen je, kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5679/19 od 02.12.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen između sada pokojnog GG, bivšeg iz ... i tužene BB iz ..., kao primalaca izdržavanja i tuženog VV iz ..., kao davaoca izdržavanja, overen kod sudije Osnovnog suda u Smederevu u predmetu R3 308/2011 dana 03.10.2011. godine i to samo u odnosu na pokojnog GG, bivšeg iz ..., kao primaoca izdržavanja, što bi tuženi bili dužni da priznaju i trpe. Stavom drugim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i obavezana je tužilja da tuženima na ime troškova postupka plati 678.150,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženima na ime troškova drugostepenog potupka plati 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonom propisanih razloga i predložila da se odluči o reviziji u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena BB i sada pokojni GG, kao primaoci izdržavanja i tuženi VV, kao davalac izdržavanja, zaključili su ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je overen kod Osnovnog suda u Smederevu u predmetu R3 308/2011 dana 03.10.2011. godine. Tuženi VV se obavezao da primaocima izdržavanja pruži potrebnu pomoć i negu na način predviđen ugovorom, dok su se primaoci izdržavanja obavezali da davaocu izdržavanja, kao naknadu za pruženo izdržavanje prenesu u svojinu i nasleđe posle svoje smrti porodičnu stambenu zgradu – kuću koja se nalazi u ... u ulici ... broj ..., postojeću na k.p. br. .../... KO ... – njiva IV klase, površine 5,71 ar, sve upisano u list nepokretnosti br. ... KO ... kod RGZ Službe za katastar nepokretnosti u Smederevu, koja po merama i granicama odgovara k.p. br. .../... starog premera, upisanoj u ZKUL br. ... KO ..., svu pokretnu imovinu postojeću u navedenoj kući, naročito nameštaj, pokućstvo, nakit i druge pokretne stvari, dinarska i devizna novčana sredstva koja se u trenutku smrti primalaca izdržavanja nađu na dinarskim i deviznim računima kod banaka na ime primalaca izdržavanja. Članom 3. ugovora konstatovano je da je kuća koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju zajednička imovina stečena u toku trajanja bračne zajednice, da predstavlja suvlasništvo primalaca izdržavnja sa po ½ idealnog dela, i pored činjenice da je primalac izdržavanja GG upisan u javne knjige kao isključivi vlasnik predmetne nepokretnosti, pa ugovorom svako od primalaca prenosi na davaoca izdržavanja svoj suvlasnički udeo od ½ idealnog dela.

Prema nalazu i mišljenju Medicinskog fakulteta Instituta za sudsku medicinu „Milovan Milovanović“ sa sedištem u Beogradu od 22.12.2015. godine, sada pokojni GG je u periodu od 26.04.2011. godine do svoje smrti 12.02.2012. godine bolovao i operisan je od malignog tumora – adenokarcinoma Vaterove papile sa progresivnim tokom bolesti, kao primarne i postoperativno 19.10.2011. godine dijagnostifikovanim sekundarnim depozitima – metastazama na jetri i plućima, nakon čega je preminuo. Tokom bolničkog lečenja od 26.04.2011. godine do 17.05.2011. godine i to posle prijema u bolnicu i nakon operacije, izvesno u periodu od 02.05. do 12.05.2011. godine evidentiran je kod GG u otpusnoj listi sa epikrizom psihoorganski sindrom koji je po trajanju akutni, naglo nastao, izazvan telesnim oboljenjem – malignim tumorom i po tipu postoperativnog delirijuma sa dezorijentacijom, čulnim obmanama i uznemirenošću koji je prolaznog karaktera, dok se pri otpustu sa Klinike za urgentnu hirurgiju beleži da je došlo do pogoršanja. U medicinskom izveštaju specijaliste interne medicine gastroenterohepatologa Klinike za gastroenterologiju Kliničkog centra Beograd od 19.10.2011. godine nema podataka o postojanju teškog poremećaja duševnog zdravlja utvrđenog tokom ranijeg bolničkog lečenja, niti o jakoj ličnoj patnji u vremenskom periodu od 18.05.2011. godine do 03.10.2011. godine. U vreme zaključenja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju 03.10.2011. godine GG bio je sposoban za rasuđivanje i razumno voljno odlučivanje. Prema izraženom stručnom mišljenju sugestibilnost kojoj teško obolela lica mogu biti podložna od strane lica koja vole i poštuju, ne znači nedostatak sposobnosti za rasuđivanje. GG nije rečeno od čega boluje, posle operacije se dobro osećao, upravljao je automobilom, a za slavu 16.11.2011. godine sedeo je za stolom i razgovarao sa gostima. Tumor od koga je bolovao GG ima nepovoljan prognostički prediktor preživljavanja, tri četvrtine osoba umire unutar godinu dana od postavljanja dijagnoze, petogodišnje preživljavanje iznosi samo 4%, a stranke su od lekara informisane da je trajanje života GG bilo ograničeno do pet godina. Molba za overu spornog ugovora o doživotnom izdržavanju podneta je 30.06.2011. godine. GG se iznenada razboleo u aprilu 2011. godine i lekar koji ga je operisao obavio je razgovor sa strankama i saopštio im da je operacija bila teška, da je zahvat korektno urađen, da nije bilo uslova da se izvrši transplatacija pankreasa, zbog težine bolesti i godina života GG, nije davao prognoze, ali je u jednom momentu rekao da GG može da poživi, nije rekao koliko, moguće godinu ili dve, a oni su se preko interneta informisali da je bolest neizlečiva. Oporavak posle operacije je tekao korektno. GG je normalno funkcionisao do dve nedelje pred smrt, njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo oko Nove godine. Tuženi VV je GG odveo na lekarski pregled i laboratorijske analize na dan zaključenja ugovora 03.10.2011. godine i nakon zaključenja ugovora je saznao za rezultate laboratorijskih analiza koje su ukazivale na uvećanje vrednosti tumor markera. Prema navodima tužene BB, osnovni motiv primalaca izdržavanja da ugovor zaključen sa tuženim VV je to što se on o njima i ranije brinuo, a da s obzirom na tužiljino dotadašnje ponašanje na nju nisu mogli da računaju, njima je bilo potrebno da neko o njima brine, da ih odvede kod lekara, da održava baštu oko kuće, da se stara o njihovom placu u ..., a da je VV sve to radio.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, s pozivom na odredbe člana 103, 109. i 110. Zakona o obligacionim odnosima i člana 203. Zakona o nasleđivanju, prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužilje, sa obrazloženjem da je GG bio sposoban za rasuđivanje u vreme sačinjavanja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, da tužilja nije dokazala tvrdnju da je on zbog bolesti od koje je bolovao bio podložan sugestibilnosti na način na koji bi njegova sposobnost za rasuđivanje bila dovedena u sumnju. Međutim, kako je ugovorom o doživotnom izdržavanju obaveza svake od ugovornih strana ugovorena kao deljiva obaveza, a s obzirom da je GG bolovao od tipa malignog tumora koji je veoma agresivan, sa nepovoljnim kliničkim tokom i slabim preživljavanjem, da je tuženi VV to znao, to je prvostepeni sud zaključio da kod tuženog VV nije postojala nikakva neizvesnost kao davaoca izdržavanja u pogledu dužine trajanja života GG, zbog čega je on usvojio zahtev tužioca i utvrdio ništavost ugovora u delu koji se odnosi na GG.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je usvojen zahtev tužilje i isti odbio, kao neosnovan, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pravilno ocenio izvedene dokaze i pravilno utvrdio da je GG na dan zaključenja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju 03.10.2011. godine bio sposoban za rasuđivanje i razumno, voljno odlučivanje i da ne postoje drugi razlozi za ništavost spornog ugovora o doživotnom izdržavanju. Međutim, suprotno zaključku prvostepenog suda, drugostepeni sud je smatrao da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju za VV predstavljao neizvesnost usled niza okolnosti koje je prvostepeni sud pravilno utvrdio. Činjenica ograničenog trajanja života GG bila je poznata strankama nakon obavljene operacije i otpusta iz bolnice na kućno lečenje 17.05.2011. godine utoliko da su šanse za preživljavanje duže od godinu dana male, ali da on može poživeti i do pet godina, i da je iz takvog utvrđenja prvostepeni sud pogrešno zaključio da na strani tuženog VV nije postojala nikakva neizvesnost u pogledu trajanja obaveze, jer se činjenica neizvesnosti kod davaoca izdržavanja ne ceni samo u odnosu na vremenski razmak između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja, već i kroz druge okolnosti, a posebno okolnosti koje su vezane za subjektivni odnos davaoca izdržavanja prema bolesti od koje boluje primalac izdržavanja. Momenat smrti GG, kao primaoca izdržavanja u svesti tuženog VV, kao davaoca izdržavanja, je predstavljao budući neizvestan događaj, bez obzira na objektivne parametre uzrokovane vrstom i težinom bolesti, s obzirom na oporavak GG posle operacije i optimističnost koje su stranke, kao njegovi bliski srodnici prepoznali u rečima lekara: „da može da poživi“, a posebno od ponašanja GG (ponašao se uobičajeno, vozio je automobil, tokom proslave krsne slave 16.11.2011. godine sedeo je i razgovarao sa gostima), te činjenice da je predlog za overu ugovora o doživotnom izdržavanju predat 30.06.2011. godine i da su rezultati i saznanja tuženog VV o uvećanim vrednostima tumor markera kod GG usledili po zaključenju spornog ugovora. Pri tome drugostepeni sud je uzeo u obzir i činjenicu da je osnovni motiv za zaključenje spornog ugovora sa tuženim VV, kao davaocem izdržavanja, kod primalaca izdržavanja bilo to što se on o primaocima izdržavanja brinuo i pre zaključenja ugovora, zbog čega je ugovor samo formalno pravno regulisao već uspostavljene odnose. S obzirom da je zaključio da sporni ugovor nije ništav i da je ugovor za tuženog VV predstavljao neizvesnost, iako se sa tog razloga može tražiti poništaj prema odredbi člana 203. Zakona o nasleđivanju, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti spornog ugovora u odnosu na GG.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Prema članu 56. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za zaključenje punovažnog ugovora potrebno je da ugovorač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. Poslovna sposobnost podrazumeva sposobnost samostalnog odlučivanja o pravima i obavezama, odnosno, sposobnost fizičkog lica da izjavama svoje pravno relevantne volje preuzima određena prava i obaveze i stvara, menja ili gasi određene pravne odnose. Pretpostavlja se da je svako punoletno lice poslovno sposobno i da je prilikom donošenja odluka i preduzimanja radnji koje proizvode određene pravne posledice ima i obavezujuću pravnu snagu za onog koji ih preduzima ta osoba u stanju da normalno rasuđuje, da razume posledice odluka koje donosi i da štiti svoja prava i interese.

U ovom slučaju, sprovedenim medicinskim veštačenjem je utvrđeno da je u vreme zaključenja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju GG bio sposoban za rasuđivanje, stoga, suprotno navodima revizije, sporni ugovor o doživotnom izdržavanju nije ništav na osnovu člana 56. stav 1. i 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne postoje ni drugi razlozi za ništavost spornog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Suprotno navodima revizije, iako se prema članu 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju može tražiti poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud i da je sud u parničnom postupku ovlašćen da odlučuje samo u granicama postavljenog zahteva (tužilja je tražila utvrđenje ništavosti spornog ugovora), pravilno je drugostepeni sud zaključio da je ugovor za tuženog VV predstavljao neizvesnost usled niza okolnosti koje je prvostepeni sud pravilno utvrdio. Naime, prema članu 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju sud ima mogućnost da na zahtev zakonskih nasledika primaoca izdržavanja poništi ugovor o doživotnom izdržavanju, ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Pravilna odluka o zahtevu za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju zahteva utvrđenje da li je postojala aleatornost ugovora (neizvesnost koliko će ugovor trajati i kolika će biti obaveza davaoca izdržavanja), kao i koji je bio motiv ugovarača za zaključenje ugovora, pri tom su za procenu aleatornosti ugovora o doživotnom izdržavanju bitne sve okolnosti konkretnog slučaja, a ne samo vremenski razmak između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca izdržavanja. Kod utvrđenog da je ugovor za tuženog VV predstavljao neizvesnost, a za koji zaključak je drugostepeni sud dao dovoljne i jasne razloge, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud pravilno zaključio da u ovom slučaju ne postoje zakonski razlozi za poništaj spornog ugovora, iako je tužbom traženo utvrđenje ništavosti. Bolest GG, kao primaoca izdržavanja je u vreme zaključenja spornog ugovora uznapredovala, zbog čega se smrtni ishod mogao očekivati u bliskom periodu, ali ugovor o doživotnom izdržavanju nije izgubio obeležja aleatornosti samom činjenicom da je GG preminuo 12.02.2012. godine, s obzirom na motiv ugovarača za njegovo zaključenje, kao i čenjenicu da se tuženi, kao davalac izdržavanja i pre zaključenja spornog ugovora brinuo o primaocima izdržavanja.

S`toga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, i kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost drugostepene odluke, to je na osnovu člana 414. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije protiv odluke donete u drugom stepenu kojom je potvrđena prvostepena presuda na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije u navedenom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju podneta je 13.11.2002. godine, a na ročištu održanom 12.05.2015. godine vrednost predmeta spora je označena u iznosu od 19.000,00 dinara.

S obzirom na to da se radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, po kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić