U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Radmila Krstić, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Kos, advokat iz ... i Preduzeća „Nobel Company“ d.o.o. sa sedištem u Zemunu, radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog BB izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3207/19 od 29.04.2021. godine, u sednici održanoj 14.12.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3207/19 od 29.04.2021. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena revizija tuženog BB izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3207/19 od 29.04.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 188/14 od 17.06.2014. godine, ispravljene rešenjem istog suda sadržanim u stavu drugom dopunske presude P 188/14 od 05.01.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB da mu isplati na ime naknade štete 48.854.496,00 dinara,. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom BB na ime troškova postupka plati 827.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, utvrđen je prekid postupka u odnosu na tuženo Preduzeće „Nobel Company“ d.o.o. sa sedištem u Zemunu.

Dopunskom presudom Višeg suda u Beogradu P 188/14 od 05.01.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 32.772.258,00 dinara počev od 01.01.2007. godine do isplate i na iznos od 16.082.238,00 dinara počev od prvog dana narednog meseca za prethodni mesec počev od 22.04.2002. godine do 31.12.2016. godine. Stavom drugim izreke, ispravljena je presuda Višeg suda u Beogradu u stavu drugom izreke tako što sada stav drugi glasi: „Obavezuje se tužilac da tuženom BB naknadi troškove postupka u iznosu od 827.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog prepisa presude, pod prenjom prinudnog izvršenja“. Stavom trećim izreke konstatovano je da u ostalom delu presuda Višeg suda u Beogradu P 188/14 od 17.06.2014. godine ostaje neizmenjena.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu P 188/14 od 26.05.2016. godine odbijen je, kao neosnovan predlog tuženih za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3207/19 od 29.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je preko iznosa koji su tužiocu dosuđeni stavom prvim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5836/16 od 29.03.2017. godine pa do traženog iznosa od 48.854.496,00 dinara sa kamatom, odbijen zahtev tužioca kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, ispravljene rešenjem sadržanim u stavu drugom izreke dopunske prvostepene presude i rešenje prvostepenog suda P 188/14 od 26.05.2016. godine, tako što je obavezan tuženi BB da tužiocu na ime troškova postupka plati 593.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac i tuženi BB su blagovremeno izjavili revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik predmetnih nepokretnosti - objekata koji se nalaze u Zemunu u ul. ... broj .. na k.p. br. .. KO Zemun (kancelarije, magacini, proizvodne hale i drugo ukupne površine 1776,11 m2), po osnovu ugovora o kupoprodaji od 22.04.2002. godine. Tuženi BB je predmetne nepokretnosti držao u svom posedu od 22.04.2002. godine do 07.06.2006. godine, po osnovu koji je kasnije otpao, s obzirom da je pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P 2395/04 od 30.11.2004. godine utvrđeno da je ništav ugovor o prenosu prava vlasništva predmetnih nepokretnosti zaključen neposrednom pogodbom 28.02.2002. godine između tuženog BB, kao kupca i Preduzeća „Kolor“ u stečaju kao prodavca. Pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P 4859/05 od 01.06.2006. godine obavezani su tuženi da se sa svim licima i stvarima isele iz predmetnih nepokretnosti. Tužilac je za potrebe svoje firme „Nevgal“ d.o.o. zakupio poslovni prostor u Luci Beograd, i 14.01.2005. godine u svojstvu podzakupca zaključio ugovor o podzakupu poslovnog prostora sa „BEMO ITG“ d.o.o., kao podzakupodavcem sa ugovorenom naknadom za korišćenje skladištenog prostora DP Luka Beograd u iznosu od 1.350 evra, dok je aneksom tog ugovora od 01.04.2006. godine utvrđena naknada za isti prostor u visini od 2.120 evra. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke Aleksandra Radojevića od 01.04.2013. godine, proizlazi da predmetne nepokretnosti građevinski i statički nisu u funkciji korišćenja ni za jednu privredno poslovnu delatnost, niti su bez opasnosti za bezbednost ljudi i imovine podobni za siguran, bezbedan, pristup zbog opasnosti samorušenja, niti su kao takvi mogli biti korišćeni od momenta sticanja 2002. godine, jer su kupljeni kao štetni i neupotrebljivi, kao i da objekti nisu mogli biti korišćeni ni za jednu dozvoljenu delatnost ni iz razloga nepostojanja ispravne i upotrebljive kanalizacione i elektro infrastrukture.

Tužilac od tuženih potražuje naknadu štete za period od 22.04.2002. godine do 07.06.2006. godine, zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno izdavanja u zakup predmetnih nepokretnosti u visini zakupnine. Postupak u odnosu na tuženo Preduzeće „Nobel Company“ prekinut je zbog stečaja.

Prvostepeni sud je, odbio, kao neosnovan zahtev tužioca, jer je smatrao da tužilac nije dokazao da bi se prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima mogao očekivati dobitak u spornom periodu, odnosno da je pretrpeo štetu u vidu izgubljene zakupnine za predmetne nepokretnosti, s obzirom da je utvrdio da predmetne nepokretnosti građevinski i statički nisu bile u funkciji korišćenja ni za jednu privrednu delatnost, da je u vreme kada su kupljene postojala opasnost za bezbednost korisnika, zbog njihove sklonosti ka rušenju, kao i da zbog nedostatka infrastrukture oni nisu bili podobni za korišćenje.

Pobijanom drugostepenom presudom odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke u delu kojim je preko iznosa od 2.227.967,01 dinara do iznosa od 48.854.496,00 dinara, odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca, primenom člana 154. stav 1, 155, 186. i 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da predmetne nepokretnosti građevinski i statički nisu u funkciji korišćenja ni za jednu privredno poslovnu delatnost, niti su bez opasnosti za bezbednost ljudi i imovine podobni za siguran, bezbezdan pristup zbog opasnosti samorušenja, niti su kao takvi mogli biti korišćeni od momenta sticanja 2002. godine, jer su kupljeni kao štetni i neupotrebljivi, kao i da objekti nisu mogli biti korišćeni ni za jednu dozvoljenu delatnost ni iz razloga nepostojanja ispravne i upotrebljive kanalizacione i elektro infrastrukture.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije, pravilno je odlučio drugostepeni sud, pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Članom 155. istog zakona propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična štete) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Članom 189. stav 1. istog zakona propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a stavom 3. da pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Prema članu 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvaru ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Međutim, da bi se ostvarilo pravo na naknadu štete po osnovu izmakle koristi prema članu 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima potrebno je da se ispune sledeći uslovi: da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da se mogla očekivati po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima; da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi i da izmakla korist nije suprotna javnom poretku i moralu. Redovan tok stvari u konkretnom slučaju podrazumeva da je to ona šteta koju tužilac trpi time što nije mogao da predmetne nepokretnosti izdaje i da iz tog posla ima korist. Zbog nemogućnosti izdavanja nepokretnosti nije dovoljno da tužilac dokaže kolika se korist mogla očekivati od izdavanja, već je potrebno da dokaže koji se dobitak mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, a čije ostvarenje je sprečio tuženi svojom radnjom. Kod utvrđenog da predmetne nepokretnosti građevinski i statički nisu bile u funkciji korišćenja ni za jednu privrednu delatnost, da je postojala opasnost za bezbednost korisnika zbog njihove sklonosti rušenju i da je postojao nedostatak infrastrukture, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na nakandu tražene štete, s obzirom na stanje predmetnih nepokretnosti koje nisu bile podobne za korišćenje, pravilnom primenom člana 154, 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, niti pravo u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pretežni deo navoda revizije odnosi se posredno ili neposredno na činjenično stanje koje tužilac smatra bitnim, a koje po njegovom mišljenju nije pravilno i potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku. Navodi revizije, kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nisu dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, zbog čega ih Vrhovni kasacioni sud nije posebno cenio.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog BB u smislu člana 410. stav 2. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 410. stav 2. tačka 4. ZPP, propisano je da je revizija nedozvoljena ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije.

Tuženi BB nema pravni interes za podnošenje revizije protiv drugostepene presude, s obzirom da je pobijanom presudom odbijena, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delu u kome je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca.

Tuženi BB reviziju je podneo i protiv rešenja o troškovima postupka sadržanog u stavu drugom izreke drugostepene presude, i ista nije dozvoljena, s obzirom da je članom 420. stav 1. ZPP propisano da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, a odlukom o troškovima spora postupak se pravnosnažno ne okončava. Revizija nije dozvoljena ni po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, bez obzira što je drugostepeni sud u tom delu preinačio prvostepenu odluku. Navedena zakonska odredba ima u vidu odluku suda o zahtevima stranaka, a ne o troškovima spora kao sporednom potraživanju.

Sa napred navedenih razloga, revizija tuženog BB je odbačena, kao nedozvoljena, na osnovu člana 413. ZPP, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić