U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužioca Privredno društvo „Hit international“ d.o.o. Beograd, čiji su punomoćnici Miloš Čurović i Đorđe Simić, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Vlade Republike Srbije, Ministarstva finansija, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi sticanja bez osnova, odlučujući o revizijama stranaka, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4265/19 od 14.05.2020. godine, u sednici održanoj 02.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane revizije stranaka izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4265/19 od 14.05.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 16976/18 od 23.01.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime sticanja bez osnova isplati 2.500.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa kamatom po stopi Evropske centralne banke počev od 07.12.2006. godine do 24.12.2012. godine u u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a od 25.12.2012. godine po stopi koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati 1.500.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa kamatom po stopi Evropske centralne banke počev od 03.02.2011. godine do 24.12.2012. godine u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a od 25.12.2012. godine po stopi koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za Narodne banke Srbije na dan isplate, do isplate. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4265/19 od 14.05.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu stranke su blagovremeno izjavile revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postuka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da revizije stranaka nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom stranaka se konkretno ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog na osnovu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je raspisala javni poziv za dobijanje dozvole za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama u 2006. godini, nakon kog postupka je Vlada Republike Srbije donela rešenje 09.11.2006. godine, kojim je tužiocu dala dozvolu za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnici lociranoj na teritoriji grada Beograda, u prečniku od 30 km do 50 km od zgrade Skupštine grada Beograda, na rok od 10 godina. Rešenjem je predviđeno da je priređivač dužan da u roku od 45 dana od dana donošenja rešenja sa tuženom zaključi ugovor o prenošenju prava na priređivanje igara na sreću u igračnici, da izvrši uplatu naknade za dobijenu dozvolu za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnici u dinarskoj protivvrednosti od 2.500.000 evra, u roku propisanom Zakonom o igrama na sreću i da priređivač ne može početi sa priređivanjem posebnih igara na sreću u igračnici dok ne izvrši uplatu naknade za dobijenu dozvolu. Banka „NLB LHB“ Beograd je na zahtev tužioca 06.12.2006. godine izdala garanciju na iznos dinarske protivvrednosti od 300.000 evra, koja garancija je stupila na snagu danom donošenja rešenja Vlade RS od 09.11.2006. godine. Između stranaka je 22.12.2006. godine zaključen ugovor o prenošenju prava na priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama. U članu 1. ugovora navedeno je da je priređivač dostavio dokaz o uplati na ime dozvole za priređivanje, bankarsku garanciju na ime namenskog depozita, dokaz o obezbeđenom riziku – depozitu, kao i dokaz o pravu korišćenja na odgovarajućim prostorijama za igračnicu u kojoj će priređivati posebne igre na sreću, koje su predmet ugovora o zakupu prostorija od 07.11.2006. godine, koje je tužilac, kao zakupac zaključio sa AA, kao zakupodavcem. U članu 3. ugovora, druga glava, navedeno je da se priređivač obavezuje da igre na sreću za koje je dobio dozvolu aktom Vlade i koje su predmet ugovora počne da priređuje najkasnije na dan 31.12.2008. godine u prostorijama koje se nalaze u .. u Ulici ... br. ... . Tužilac je, u svojstvu kupca 21.09.2007. godine zaključio ugovor o kupoprodaji, koji je za predmet imao kupoprodaju poljoprivrednog zemljišta, kp. br. .../... i .../... K.O. ... . Na predlog tužioca za promenu datuma otpočinjanja priređivanja posebnih igara na sreću u igračnici i za promenu lokacije na kojoj će se priređivati posebne igre na sreću u igračnici, 26.12.2008. godine zaključen je aneks br. ... ugovora o prenošenju prava na priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama od 22.12.2006. godine. U članu 1. stav 4. aneksa navedeno je da je priređivač dostavio garanciju NLB banke od 10.12.2008. godine za 24 mesečni iznos godišnjeg predloženog iznosa naknade za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama u iznosu od 1.500.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, koja će biti aktivirana u slučaju da priređivač ne počne sa radom u roku utvrđenom aneksom, kojim je produžen rok za početak rada igračnice najkasnije do 31.12.2010. godine. Iz člana 1. stav 5. sledi da su se ugovorne strane saglasile da se aneksom može izmeniti samo datum otpočinjanja igara na sreću u igračnicama. Tužilac se kao priređivač više puta obraćao tuženoj radi izmena zaključenog ugovora, nakon donete odluke Ustavnog suda od 17.06.2009. godine, kojom je utvrđeno da odredbe tačke 3. i tačke 4. stav 1. Odluke o dinamici davanja dozvola za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama nisu u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom o igrama na sreću, kao i nakon promene GUP, kojim su kp. br. .../... i .../... KO ... eksproprisane tužiocu u opštem interesu. Tužena je dopisom od 03.11.2009. godine i od 06.12.2010. godine obavestila tužioca da nema pravnog osnova za tražene izmene ugovora od 22.12.2006. godine i produženja dozvole na 10 godina posle otvaranja igračnice. Rešenjem Vlade RS od 21.01.2011. godine tužiocu je oduzeta dozvola za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnici, data rešenjem Vlade od 09.11.2006. godine, a u rešenju je navedeno da se danom donošenja rešenja ima smatrati da je raskinut ugovor o prenošenju prava na priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama od 22.12.2006. godine. Vlada Republike Srbije se 24.01.2011. godine obratila „NLB LHB“ banci sa zahtevom za aktiviranje garancije od 10.12.2008. godine, s obzirom na to da tužilac nije počeo sa radom do 31.12.2010. godine. Odlukom Upravnog suda U 2345/11 od 14.03.2013. godine, odbijena je tužba tužioca radi poništaja rešenja o oduzimanju dozvole za priređivanje posebnih igara na sreću, a odlukom Vrhovnog kasacionog suda Uzp 160/2013 od 27.08.2013. godine odbijen je zahtev tužioca za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda od 14.03.2013. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava, člana 1., 7., 20. stav 1., 43., 47 . i 54. Zakona o igrama na sreću („Službeni glasnik RS“, br. 84/2004 i 85/2005 – dr. Zakon) i Uredbe o bližim uslovima, načinu i postupku za izdavanje dozvole za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama („Službeni glasnik RS“, br. 77/2005) odbili, kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu 2.500.000 evra, sa kamatom, a pravilnom primenom člana 132. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženu da tužiocu isplati 1.500.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatom, a razloge koje su za svoju odluku dali nižestepeni sudovi u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Članom 1. Zakona o igrama na sreću propisano je da ovim Zakonom uređuju se vrste, uslovi i način priređivanja igara na sreću, ostvarivanje i pripadnost prihoda ostvarenih priređivanjem igara na sreću, kao i nadzor nad priređivanjem igara na sreću. Članom 5. Zakona propisani su ciljevi i raspodela sredstava, prema kom članu igre na sreću priređuju se radi razonode učesnika, ostvarivanja dobitaka u novcu, stvarima, uslugama ili pravima i ostvarivanja dela sredstava koja su prihod budžeta Republike Srbije (stav1.), a deo sredstava koji je prihod budžeta Republike u iznosu od organizacija i udruženja građana koje sprovode programe u cilju zaštite i unapređenja položaja osoba sa invaliditetom, ustanova socijalne zaštite, socijalno- humanitarnih organizacija, sporta i lokalne smouprave. Pravo na priređivanje igara na sreću predstavlja delatnost od opšteg interesa za Republiku, kako je to propisano članom 6. stav1. zakona, a priređivanje igara na sreću je pravo Republike, ako ovim zakonom nije drukčije predviđeno (stav2.). Članom 7. stavom 1. istog zakona, propisano je da Republika može, u skladu sa ovim Zakonom, preneti pravo na priređivanje igara na sreću na pravna lica sa sedištem na teritoriji Republike, kao priređivača igara, dok je stavom 2. istog člana propisano da pravo priređivanja igara na sreću iz stava 1. ovog člana, u skladu sa Zakonom, prenosi se na osnovu: 1) dozvole; 2) odobrenja; 3) saglasnosti. Članom 20. stav 1. istog Zakona propisano je da pravo na priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama prenosi se dozvolom, koju daje Vlada. Članom 43. stav 1. istog Zakona propisano je da pravno lice koje je dobilo dozvolu za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama zaključuje ugovor sa Republikom o prenošenju prava na priređivanje igara na sreću, stavom 2. istog člana šta ugovor iz stava 1. ovog člana treba da sadrži, dok su stavom 3. istog člana propisani uslovi za zaključenje ugovora iz stava 1. ovog člana. Članom 47. stavom 1. istog Zakona propisano je da na predlog ministara, Vlada može doneti akt o oduzimanju dozvole za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama, ako utvrdi da priređivač nije počeo sa radom u roku utvrđenom u ugovoru iz člana 43. ovog Zakona, dok je stavom 2. propisano da donošenjem akta iz stava 1. ovog člana ugovor o prenošenju prava na priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama smatra se raskinutim. Članom 54. istog Zakona propisano je da naknada za dobijenu dozvolu iz člana 43. stav 3. tačka 2) ovog Zakona uplaćuje se na račun Trezora, u roku od 30 dana od dana prijema akta o davanju dozvole a priređivač ne može početi sa radom dok ne izvrši uplatu naknade.

Uredbom o bližim uslovima, načinu i postupku za izdavanje dozvole za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama uređeni su bliži uslovi, način i postupak za izdavanje dozvole za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama.

Član 132. Zakona o obligacionim odnosima reguliše dejstvo raskida ugovora, a stavom 2. ovog člana propisano je da, ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, da ima pravo da joj se vrati ono što je dala. Bankarsku garanciju na osnovu člana 1083. Zakona o obligacionim odnosima izdaje banka u pisanoj formi čime se obavezuje prema primacu garancije (korisniku) da će za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu, ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji.

Zakonom o igrama na sreću i Uredbom uređeni su vrste, uslovi i način priređivanja igara na sreću. Priređivanje igara na sreću predstavlja delatnost od opšteg interesa za tuženu, koja može to pravo preneti na pravna lica, a koje pravo se može preneti i na osnovu dozvole, a pravno lice, koje je dobilo dozvolu za priređivanje igara na sreću je u obavezi da plati naknadu za dobijenu dozvolu, pa tek nakon dobijanja dozvole i plaćanja naknade za dobijenu dozvolu, da sa Republikom zaključi ugovor o prenosu prava. S obzirom na to da uslov za zaključenje ugovora o prenošenju prava na priređivanje igara na sreću je da je pravno lice dobilo dozvolu za priređivanje igara na sreću i da je platilo naknadu za dobijenu dozvolu, to sledi da naknada plaćena na ime dobijene dozvole nije ugovorna obaveza pravnog lica, jer se ista plaća za dobijenu dozvolu, a pre zaključenja ugovora sa Republikom o prenošenju prava na priređivanje igara na sreću. Stoga, u slučaju kada je dozvola za priređivanje igara na sreću oduzeta pravnom licu i raskinut ugovor o prenošenju prava na priređivanje igara na sreću, Republika nije u obavezi da pravnom licu vrati naknadu plaćenu za dobijanje dozvole.

Kod utvrđenog da je tužena rešenjem od 09.11.2006. godine tužiocu dala dozvolu za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnici lociranoj na teritoriji grada Beograda, na rok od 10 godina i da je tužilac u skladu sa tim rešenjem, a na osnovu člana 54. u vezi člana 43. stav 2. tačka 3. Zakona o igrama na sreću uplatio 2.500.000 evra na ime naknade za dobijenu dozvolu za priređivanje igara na sreću, a nakon toga sa tuženom zaključio ugovor o prenošenju prava na priređivanje igara na sreću, da je rešenjem tužene od 21.01.2011. godine tužiocu oduzeta dozvola za priređivanje igara na sreću i raskinut ugovor, to sledi da tužena nije u obavezi da tužiocu vrati novčani iznos koji je platio za dobijenu dozvolu za priređivanje igara na sreću, jer je dobijanje dozvole i plaćanje naknade za dobijenu dozvolu bio uslov za zaključenje ugovora o prenošenju prava na priređivanje igara na sreću sa tužene na tužioca. Naime, stranke su povodom svog poslovnog odnosa imale zaključen pisani ugovor o prenošenju prava na priređivanje igara na sreću i aneks ugovora, kojima su uredili svoje ugovorne odnose, a uslov za zaključenje tog ugovora je bio dobijanje dozvole i plaćanje naknade za dobijenu dozvolu, pa kako se zahtev tužioca zasniva na povraćaju naknade plaćene za dobijenu dozvolu, koja nije ugovorna obaveza tužica, već uslov za zaključenje ugovora, to tužilac nema pravo na povraćaj te naknade u situaciji kada je ugovor raskinut. Osim toga, odlukom Upravnog suda U 2345/11 od 14.03.2013. godine, odbijena je tužba tužioca radi poništaja rešenja o oduzimanju dozvole za priređivanje posebnih igara na sreću, a odlukom Vrhovnog kasacionog suda Uzp 160/2013 od 27.08.2013. godine odbijen je zahtev tužioca za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda od 14.03.2013. godine, u kom postupku je cenjena pravilnost i zakonitost odluke tužene o oduzimanju dozvole tužiocu za priređivanje posebnih igara na sreću.

Sa napred navedenih razloga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Revizijom se ponavljaju navodi žalbe, koje je drugostepeni sud cenio, zbog čega ih revizijski sud neće posebno obrazlagati, budući da su navodi žalbe tužioca pravilno i sveobuhvatno ocenjeni pobijanom presudom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno navodima revizije tužene, pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su obavezali tuženu da tužiocu isplati 1.500.000 evra, sa kamatom, pravilnom primenom člana 132. i člana 1083. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, kod utvrđenog da je 22.12.2006. godine između stranaka zaključen ugovor o prenošenju prava na priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama, a 26.12.2008. godine aneks tog ugovora, kojim aneksom je produžen rok za početak rada igračnice najkasnije do 31.12.2010. godine, da je u članu 1. stav 4. aneksa navedeno da je tužilac dostavio garanciju banke od 10.12.2008. godine za 24. mesečni iznos godišnjeg predloženog iznosa naknade za priređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama u iznosu od 1.500.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, koja će biti aktivirana u slučaju da priređivač ne počne sa radom u roku utvrđenom aneksom, da je na sreću i da je raskinut ugovor o prenošenju prava na priređivanje igara na sreću, pa kako je tužena nakon raskida ugovora podnela zahtev za aktiviranje garancije, a kako bankarska garancija predstavlja institut čiji je osnovni cilj obezbeđenje i izvršenje preuzetih ugovornih obaveza, to su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da je raskidom ugovora tužena izgubila pravo da po osnovu raskinutog ugovora naplati bankarsku garanciju.

Sa napred navedenih razloga, neosnovani su navodi revizije tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, te s tim u vezi da se radi o ugovornoj kazni, upravo imajući u vidu odredbu člana 1083. Zakona o obligacionim odnosima i pravnu prirodu bankarske garancije, te stim u vezi, tužena nije bila ovlašćena da realizacijom bankarske garancije faktički traži izvršenje obaveze čije neizvršenje je bio razlog za raskid ugovora.

Suprotno navodima revizije, pravilna je i odluka o troškovima postupka, budući da je ista doneta pravilnom primenom člana 153., 154. i 158. ZPP.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić