Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP-a učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (”Službeni glasnik RS”, br. 72/11...18/20), s primenom na osnovu člana 506. stav 2. istog Zakona, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena, pa je u smislu člana 408. ispitao pobijanu presudu i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u postupku pred drugostepenim sudom koji je ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge o primeni procesnog i materijalnog prava, te postupio u skladu sa odredbom člana 396. stav 1. ZPP, odlučujući u granicama zahteva i svojih ovlašćenja saglasno članu 386. stav 1. i 3. i članu 3. istog zakona. Nasuprot navoda revizije, drugostepeni sud nije prekoračio granice žalbenog pobijanja prvostepene presude od strane tužioca, jer tužilac ne samo da je ukazao da nije odlučeno o njegovom zahtevu za objavu presude, već je presudu kojom je odbijen za novčanu isplatu pobijao u celosti. U ovoj pravnoj stvari, drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom. Utvrđeno činjenično stanje ne može se osporavati u postupku po reviziji (član 407. stav 2. ZPP). Ono predstavlja uporište za primenu materijalnog prava odgovarajućom ocenom o osnovanosti novčanog zahteva,. Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji ne ispituje pobijanu presudu izvan dozvoljenih razloga za izjavljivanje ovog pravnog leka, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 1982. godine u toku radnog odnosa kol tuženog sačinio ”...” koji je po prijavi tužioca zaveden kod tuženog pod brojem … od 31.12.1982. godine. Parnične stranke nisu bile u ugovornom odnosu u vezi navedenog elaborata, niti je tuženi, i pored više zahteva tužioca, odredio naknadu koja bi bila isplaćena tužiocu za korišćenje ovog elaborata. Tužilac je kod tuženog bio zaposlen do 2002. godine. Tužbu radi utvrđenja autorskog prava sa imovinsko pravnim zahtevom podneo je 14.05.2002. godine.

Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P4 167/10 od 15.09.2015. godine utvrđeno je da inovacija pod oznakom ”...” predstavlja tehničko unapređenje, čiji je autor tužilac AA, jer ispunjava uslove propisane članom 159. stav 1. Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja. Primena navedenog tehničkog unapređenja sa ekonomskim efektom kod tuženog je započela nakon izmene propisa iz te oblasti, konkretno stupanja na snagu Pravilnika o tehničkim normativima pri prevozu ljudi i materijala u oknima rudnika (”Službeni list SRJ br. 18/92”), o čemu je tužilac saznanja imao najkasnije prilikom podnošenja zahteva poslodavcu za isplatu naknade br. … od 20. jula 1995. godine. Poslodavac nije utvrdio, niti je tužiocu isplatio naknadu, iako je tužilac autor tehničkog unapređenja od kojeg je sticana korist, po nastanku uslova i normativnog okvira. Nalaz i mišljenje veštaka Jelene Lopušine koji je bio predmet ocene i prihvaćen je u pogledu pravnosnažnog utvrđenja tužiočevog autorstva, poslužio je utvrđenju relevantnih činjenica da je navedeni elaborat korišćen kod tuženog i da su ispitivanja pokazala da je njegovim korišćenjem tuženi kroz naplatu naknade za ispitivanje užadi raznim korisnicima, primenom tužiočeve metode koja omogućava pouzdanu proveru i produžetak trajanja užadi, ostvarivao dobit. Nalaz i mišljenje Komisije veštaka formirane od strane Inovacionog centra Mašinskog fakulteta u Beogradu takođe je potvrdilo da tužiočev elaborat predstavlja tehničko unapređenje. Iz izveštaja Komisije za inovacije od 30.03.2000. godine utvrđeno je da je po zahtevu od 08.11.1999. godine u pogledu stepena nivoa stvaralačkog doprinosa Komisija utvrdila da se zahtev može uvrstiti u tehničko unapređenje kojim se postiže ušteda materijala u rudnicima sa podzemnom eksploatacijom i zimskim turističkim centrima. U parničnom postupku je ispitano kakvu je komercijalnu korist tuženi ostvario korišćenjem tehničkog unapređenja čiji je autor tužilac. Utvrđenju o visini potraživanja poslužio je nalaz i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke Đorđa Jovanovića, s ocenom suda da se primedbe tuženog nisu odnosile na tačnost obračuna 10% od vrednosti ostvarene naplatom usluga i provere užadi, a po izdatim računima o pruženim uslugama trećim licima od 10.03.1995. godine i utvrđenom da je tuženi u periodu od 25.07.1997. godine zaključno sa 05.11.1999. godine naplatio iznose koji odgovaraju dinarskoj protivrednosta 21.983,74 evra i da na dan davanja nalaza veštaka 25.10.2017. godine 10% iznosi 262.485,37 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, člana 159. i 166. Zakona o zaštiti pronalazaka tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja i člana 95. stav 1. i 109. Zakona o patentima, prvostepeni sud je zaključio da je tehnološko unapređenje čiji je autor tužilac tuženi koristio u okviru obavljanja svoje delatnosti kontrole vučnih užadi za KOEPE sisteme kojim je ostvario naplatu od trećih lica i da je pronalazak tužioca nesumnjivo doprineo boljem korišćenju aparata kojim je tuženi tu delatnost obavljao i kvalitetnijoj kontroli, koja je obezbeđivala duži rok trajanja užadi, ali je zaključujući da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, odbio zahtev tužioca za isplatu naknade štete u visini koristi tuženog za period 14.05.1997. godine do 31.12.2000. godine. Ovakvu odluku sud je obrazložio primenom člana 109. tada važećeg Zakona o patentima kojom je propisano da se zaštita prava pronalazača tehničkog unapređenja ostvaruje u roku od 5 godina od početka njegove primene, te da se na sporno potraživanje primenjuju opšte odredbe o zastarelosti potraživanja, prema kojima je potraživanje tužioca zastarelo, jer od momenta saznanja tužioca za izostanak osnovano očekivanog uvećanja njegove imovnne, što je nesumnjivo 20.07.1995. godine, počinje teći trogodišnji rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. 3OO, koji je do podnošenja tužbe 14.05.2002. godine protekao.

Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je propustio da na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primeni materijalno pravo kada je ocenio da je istaknuti prigovor zastarelosti osnovan i zbog toga odbio tužbeni zahtev. Konkretno, propustio je da primeni odredbu člana 209 Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da posle nastupanja zastarelosti prava da zahteva naknadu štete oštećenik može zahtevati od odgovornog lica po pravilima koje važe u slučaju sticanja bez osnova da mu ustupi ono što je dobio radnjom kojom je šteta prouzrokovana. Osnovom citirane odredbe, drugostepeni sud je ocenio da je osnovano traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati naknadu za korišćenje tehničke inovacije pod oznakom “...” kao tehničkog unapređenja, u iznosu od 262.485,00 dinara (u kom delu u prethodnoj fazi postupka nije pravnosnažno odlučeno) sa zakonskom zateznom kamatom od 25.10.2017. godine do isplate. Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da se početak toka roka zastarelosti ima računati počev od jula 1995. godine, ali da je prema okolnostima slučaja merodavan desetogodišnji rok zastarevanja propisan članom 376. ZOO, a ne trogodišnji kako je smatrao prvostepeni sud. Tužbom podnetom maja 2002. godine, tužilac je u okviru desetogodišnjeg roka tražio da mu tuženi vrati sredstva stečena bez pravnog osnova. Kod pravnosnažnog utvrđenja da je predmetni elaborat tshničko unapređenje, čiji je tužilac autor, te činjeničnog utvrđenja da je tuženi uvećao svoju imovinu komercijalnim iskorišćavanjem tuđeg dela, sud je stava da je tužilac vlastan da po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova od tuženog traži vraćanje iznosa za koji se imovina tuženog neosnovano uvećala.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizija nije osnovana u navodima da je drugostepeni sud pobijanu odluku doneo pogrešnom primenom materijalnog prava.

Pre svega, naknada za korišćenje tehničkog unapređenja koja pripada tužiocu kao autoru, nije utvrđena u postupku koji je tužilac inicirao kod poslodavca, već je njeno ostvarenje vezano za sudsko utvrđenje o tehničkom unapređenju i autorstvu tužioca (sadržano u delimičnoj presudi Višeg suda u Beogradu P4 167/10 od 15.09.2015. godine koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 66/15 od 20.01.2016. godine). U takvoj situaciji, potraživanje tužioca nije zastarelo. Tužilac ima pravo na naknadu u skladu sa zakonom i pravnim aktima tuženog, u procentualnom iznosu imovinske koristi koju je tuženi ostvario korišćenjem tehničkog unapređenja, ovde u visini od 10% kako je i određena. Članom 166. Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja (”Službeni list SFRJ ” br. 34/81, 3/90 i 20/90”) bilo je propisano da autoru tehničkog unapređenja pripada posebna naknada za korišćenje tehničkog unapređenja, zavisno od doprinosa tog tehničkog unapređenja povećanju dohotka ili smanjenju troškova, odnosno gubitaka u organizaciji udruženog rada u kojoj se tehničko unapređenje primenjuje za vreme njegovog primenjivanja, a najduže pet godina od dana početka primenjivanja. Ovom odredbom propisan je period vremena u kome autoru pripada posebna naknada za korišćenje tehničkog unapređenja. Ona pretpostavlja da je autorstvo priznato. Kada to nije slučaj i poslodavac zaposlenom kao stvarnom autoru nije utvrdio pravo na posebnu naknadu za korišćenje tehničkog unapređenja, zaštita prava se ostvaruje u sudskom postupku. Navedenim zakonom nije bio propisan poseban rok u kome autor mora pod pretnjom gubitka prava (prekluzivni rok) podneti tužbu sudu radi zaštite povređenog prava. On je to mogao učiniti zajedno sa traženjem utvrđenja o postojanju tehničkog unapređenja, a sa kojim tužilac nije prekludiran, što se vidi i po sadržini pravnosnažne presude o autorstvu. U daljem postupku, ovde pobijanom presudom o novčanoj naknadi, obavezom tuženog nije obuhvaćen širi period od ograničenog do pet godina, niti veći zahvat participacije tužioca mimo pripadajućih 10% vrednosti prihoda ostvarenog korišćenjem tehničkog unapređenja u skladu sa propisanim normativima, kao koristi nastale u osnovano utuženom periodu.

U reviziji se ističe da je tužilac zaštitu svojih povređenih autorskih prava u smislu potraživanja naknade za korišćenje tehničkog unapređenja mogao zahtevati u roku od pet godina od početka primene tehničkog unapređenja kod tuženog, od 1986- 1991. godine, a da po proteku ovog roka nastupa zastarelost potraživanja naknade po osnovu korišćavanje tehničkog unapređenja. Navodima revizije osporava se utvrđenje suda o početku primene tehničkog unapređenja čiji je autor tužilac i ocena dokaza, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno. Izneto shvatanje o nastupeloj zastarelosti naknade je neprihvatljivo. Autorstvo i pravo na naknadu tužiocu nije bilo priznato od strane tuženog. To nije učinjeno po njegovom pisano podnetom zahtevu u 1995. godini, a ni u daljem, iako formalno zahtev nije bio odbijen. Prava su utvrđena tek u sudskom postupku. Revizijom izneto ujedno bi značilo da je zastarelost potraživanja naknade nastupela pre nego što je normativno omogućeno korišćenje tehničkog unapređenja, donošenjem Pravilnika o tehničkim normativima pri prevozu ljudi i materijala u oknima rudnika u 1992. godini, što ne može biti prihvaćeno. I to, kako iz ugla činjenica, tako i principa pravne zaštite pod koju potpadaju dozvoljeni pravni poslovi koji imaju odgovarajuće pravno uporište u propisima. Naknada je određena prema doprinosu postignutoj koristi u komercijalnim poslovima na osnovu obračuna izvedenog po računima o pruženim uslugama korišćenjem tehničkog unapređenja u periodu 1995 - 2000. godine. Navodima revizije visina naknade nije dovedena u pitanje, a u ostalom osporavanju revizija nije osnovana.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbio kao naosnovanu, primenom člana 414. ZPP

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s. r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić