Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovoremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je obavljala delatnost trgovine na malo pa joj je rešenjem Izvršnog odbora SO Novi Beograd od 14.06.1999. godine dodeljena na privremeno korišćenje javna površina u ul. ... ... u ... za postavljanje kioska trgovinske namene. Rešenjem nadležnog organa opštine Novi Beograd od 27.07.1999. godine tužilji je odobreno da na dodeljenoj lokaciji postavi kiosk, uz obavezu plaćanje mesečne komunalne takse. Osnivanje samostalne trgovinske radnje upisano je u registar radnji na ime tužilje dana 09.08.1999. godine, sa sedištem kioska na navedenoj lokaciji.

Tužilja je overenim punomoćjem od 01.11.2000. godine, ovlastila tuženog BB da vodi poslovanje, zastupa i predstavlja njenu radnju pred državnim organima i u pravnom prometu sa trećim licima, uz nalog da kao poslovođa odgovara za ukupno poslovanje radnje i za sve oblasti nastale u poslovanju sa trećim licima. Prethodno su tužilja, njen brat GG i tuženi postigli dogovor da tuženi organizuje posao svojim sredstvima, da GG plaća naknadu za kiosk, na osnovu čega je tuženi sa imenovanim zaključio ugovor o zakupu kioska dana 31.10.1999. godine, na period od pet godina, uz ugovorenu visinu i dinamiku plaćanja cene zakupa. Ugovorom je tužiljin brat GG označen kao zakupodavac i vlasnik kioska, a tuženi kao zakupac, što je tužilja svojim potpisom prihvatila.

Tuženi je plaćao zakupninu za kiosk GG, svojim sredstvima je nabavljao robu, iz prihoda od delatnosti je pokrivao troškove poslovanja, plaćao poreze i doprinose, komunalne takse i druge javne dažbine. Tuženi nije sa tužiljom zaključio ugovor o radu, već se njihov poslovni odnos odvijao u skladu sa punomoćjem od 01.11.2000. godine. U oktobru 2003. godine, došlo je do sukoba između tuženog i brata tužilje, kada je brat tužilje zatražio da se zakupnina poveća što tuženi nije prihvatio. Tužilja je 09.01.2004. godine tuženom opozvala punomoćje za zastupanje i zatražila da joj preda poslovnu dokumentaciju i oslobodi njen poslovni prostor. Posle toga, tuženi BB i njegova supruga - tužena DD, zaključiju ugovor o podzakupu kisoka 14.01.2004. godine i nastavljaju zajedno da rade u istom prostoru. Tužena je preduzetnik od 1997. godine i po njenoj prijavi nadležni organ opštine Novi Beograd vrši novu registraciju po kojoj će ona obavljati preduzetničku delatnost u kiosku koji je predmet zakupa počev od 28.01.2004. godine. Tužilja je protiv odluke o registraciji uspešno vodila upravni postupak tako što je prijava DD za upis korišćenja spornog kioska kao izdvojenog poslovnog prostora, odbijena. Žalba imenovane je odbijena rešenjem Ministarstva privrede od 07.06.2004. godine, a tužba protiv ovog rešenja je odbijena presudom Vrhovnog suda Srbije U 3762/04 od 11.01.2006. godine, čime je navedeno rešenje o odbijanju prijave za upis od 07.04.2004. godine postalo pravnosnažno.

Po rešenju o privremenoj meri Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 622/04 od 27.06.2005. godine, tuženi je tužilji predao kiosk i poslovnu dokumentaciju 20.09.2005. godine.

Rešenjem Poreske uprave Filijale Novi Beograd od 25.06.2004. godine tužilji je utvrđena komunalna taksa za 2004. godinu za korišćenje javne površine na kojoj se nalazio kiosk, u iznosu od 201.480,00 dinara, a rešenjem istog organa od 01.09. 2005. godine po istom osnovu i komunalna taksa za 2005. godinu u iznosu od 228.528,00 dinara. Rešenjem poreske uprave od 21.10.2005. godine tužilji je utvrđeno konačno zaduženje po osnovu doprinosa za penzijsko i obavezno socijalno osiguranje za 2004. godinu od 55.766,16 dinara, a posebnim rešenjem istog organa od istog datuma i taksa 4.766,00 dinara na isticanje firme za 2004. godinu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da je ništav ugovor o zakupu, zaključen između tuženog i tužiljinog brata 31.10.2000. godine, a da tužilja nema potraživanja iz ništavih ugovora, ni pravo na naknadu štete nastale iz takvih ugovora. Ocenio je da je tužiljino punomoćje od 01.11.2000. godine nema pravno dejstvo s obzirom da tuženi bez zaključenog ugovora o radu nije mogao da stekne status poslovođe radnje.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da predmet tužbenog zahteva nije naknada iz ništavih ugovora, niti naknada štete po pravilima o ugovornoj odgovornosti, već naknada deliktne štete nastale radnjama tuženih kojima je tužilja bila onemogućena da obavlja delatnost trgovine na malo od 09.01.2004. godine kada je tužiocu opozvala punomoćje do 20.09.2005. godine, kada joj je kiosk vraćen u državinu. Shodno navedenom, sporan pravni odnos rešavao je primenom člana 158, 185, 186, 189. st. 1, 2. i 3. i 192. ZOO. Tuženi BB i DD su zaključenjem ugovora o podzakupu od 14.01.2004. godine izbegli dejstva opoziva punomoćja i u tužiljinom poslovnom prostoru nastavili trgovinsku delatnost, čime su tužilju sprečili da obavlja svoju registrovanu delatnost, što predstavlja štetnu radnju u smislu člana 158. ZOO. Opozivom punomoćja od 09.01.2004. godine za tuženog je nastala obaveza da tužilji preda poslovne knjige, pečat i poslovni prostor, ali i pravo koje tužilac nije koristio - da od tužilje potražuje naknadu štete ukoliko je istu pretrpeo opozivom punomoćja. Suprotno, tuženi je zaključenjem ugovor o podzakupu sa tuženom i zajedno sa njom sprečio tužilju da u kiosku obavlja delatnost trgovine na malo što je protivpravna radnja. Tuženi su štetu prozrokovali radeći zajedno zbog čega je njihova odgovornost solidarna u smislu člana 206. stav 1. ZOO. Sud je utvrdio visinu štete u vrednosti nominalnih iznosa komunalne takse za 2004. i 2005. godinu, navedenih u rešenju poreske uprave umanjene za doprinos tužene zbog docnje u isplati što daje iznos od 372.876,00 dinara, kao i konačnog plaćenog iznosa doprinosa za obavezno socijalno osiguranje 66.725,16 dinara. Ocenio je da su tuženi koristili poslovni prostor tužilje kao nesvesni držaoci jer je tužilja zahtev za predaju istakla u otkazu punomoćja, a potom i pokretanjem sudskog postupka i time su tužioci na teret tužilje postigli korist od po 150 evra mesečno koliko je iznosila naknada za korišćenje kioska u 2003. godini. Takvo korišćenje je trajalo godinu dana osam meseci i 20 dana što u zbiru iznosi 3.100 evra. Stoga po odredbi iz člana 210. i 214. u vezi člana 395. ZOO, tuženi su obavezani da tužilji isplate iznos 3.056,40 evra.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo iz člana 158, 185, 186, 189. st. 1, 2. i 3., člana i 192. ZOO, kao i čl. 210, 214 i 219. istog zakona, s obzirom da obaveza tuženih potiče od njihovih deliktnih radnji i neosnovanog korišćenja tuđe stvari.

Prema navedenim odredbama zakona štetnik odgovara za štetu po osnovu krivice kad je štetu prouzrokovao namerno ili nepažnjom. Odgovorno lice je dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, a ukoliko to nije moguće, sud će dosuditi naknadu štete u novcu. Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka. Oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Visina naknade štete se određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje šta drugo. Oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Poslovni odnos između tužilje i tuženog BB nastao je iz overenog punomćja od 01.11.2000. godine, koje proizvodi pravno dejstvo. Tužilja je kao registrovani korisnik kioska za trgovovinsku namenu, ovlastila tuženog za zastupanje i predstavljanje maloprodajne radnje pred državnim organima i trećim licima u pravnom prometu. Zbog nesuglasica nastalih između učesnika u ovom pravnom poslu tužilja je isto punomoćje opozvala 09.01.2004. godine. Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud ocenio da sporno potraživanje nije nastalo iz ugovornog odnosa koji je tuženi BB uspostavio sa bratom tužilje, već posle opoziva punomoćja učinjenih štetnih protivpravnih radnji tuženih, nezakonitom upisom prava korišćenja kioska na ime tužene DD i ugovorom o podzakupu, koji su tuženi zaključili protivno volji tužene, nastavljajući bespravno da koriste kiosk sve do 20.05.2005. godine, kada je isti vraćen tužilji. Protivpravnim postupanjem tuženih u dužem vremenskom periodu, za tužilju je nastala šteta jer u navedenom periodu nije bila u mogućnosti da obavlja svoju delatnost, dok je kao registrovani korisnik imala obavezu plaćanja komunalne takse i doprinosa za socijalno osiguranje, zbog čega ima pravni položaj oštećenog lica. Stoga su tuženi solidarno odgovorni i samim tim u obavezi da tužilji nadoknade traženu materijalnu štetu, u visini plaćene komunalne takse, umanjenu za njen doprinos nastanku iste, kao i u visini doprinosa za socijalno osiguranje, sve za 2004. i 2005. godinu.

Prema pravilima o stečenom bez osnova iz čl.210. i 214. ZOO, u situaciji neosnovanog prelaza imovine sa jednog na drugo lice, nesavesni sticalac, od dana sticanja mora da vrati ono što je stečeno bez osnova sa plodovima i kamatom. U ovom slučaju tužioci su od opoziva punomoćja koristili poslovni poslovni prostor za svoju delatnost kao nesavesni sticioci do vraćanja istog i time su na teret tužilje postigli korist, koju su dužni da nadoknade. Stoga su nezavisno od obaveze da tužilji nadoknade štetu, dužni da joj isplate naknadu stečenog bez osnova, prema vrednosti zakupnine u godini koja je prethodila neosnovanom sticanju.

Shodno navedenom, revizijom se nosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić